Амери су насели на блеф: Како је СССР плашио Америку џиновским имитацијама оружја

14.01.2021. год.

Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.

Када су 1965. године Црвеним тргом прошле џиновске ракете са нуклеарним бојевим главама, на трибинама су међу гледаоцима били и амбасадори других држава. Саме размере тих ракета су совјетском гледаоцу уливале страхопоштовање, а страном посматрачу су уносиле немир у душу, пише Russia beyond.

Совјетски радио-коментатори су ишчитали припремљени текст: „Параду импресивне борбене моћи крунишу џиновске орбиталне ракете. Њихово опслуживање је у потпуности аутоматизовано. Домет ових ракета нема граница...“

Руска интерконтинентална ракета на војној паради на Црвеном тргу у Москви поводом 20-годишњице окончања рата у Европи.

Getty Images

Био је то несумњиво нови тријумф совјетског наоружања. Бар тако је то приказано у јавности. Масивно оружје са огромним цевима и балистичким ракетама представљеним као „одговор из космоса“ који може да дохвати сваку тачку на планети изашло је на калдрму испред зидина Кремља и одмах се преселило на прве странице стране штампе. Ретко коме је могло пасти на памет да се не ради о правом оружју, него о обичној имитацији.

Зашто је то било потребно?

Никита Хрушчов и Фидел Кастро на првомајској паради на Црвеном тргу у Москви.

Global Look Press

Ту тајну је тек после распада Совјетског Савеза открио Владимир Семичастни, бивши шеф КГБ-а и један од организатора уклањања Никите Хрушчова са позиције генералног секретара ЦК КПСС-а. „Током 1960-их су ракете изазивале огромно интересовање. Сваки пут кад се помену, и утолико пре кад се појаве, свима би застао дах“, написао је он у својим мемоарима „Специјалне службе СССР-а у тајном рату“.

„Ми смо редовно, отприлике једном у две или три године, званично саопштавали о томе како смо направили нови тип ракета. Убрзо затим бисмо их приказали на паради на Црвеном тргу. Само мали број људи је знао да су поједини типови ракета обична имитација, нешто попут ’Потемкинових села’, и да то уопште не може да полети. Модели на тегљачима су били макете, а не ракете“, тврди аутор.

На паради интерконтиненталних балистичких ракета на Црвеном тргу поводом годишњице бољшевичке револуције.

Getty Images

На питање зашто је таква представа била потребна Семичастни је одговарао да западне обавештајне службе нису могле лако да процене потенцијал совјетске армије, јер је то била строго чувана тајна. Најмоћније оружје је држано у хангарима, тако да ни из шпијунских сателита није могло да се види. Нико није знао чега има у тим хангарима и колико га има. Једина прилика да се стекне „увид“ у тренутно стање биле су војне параде 1. маја на Међународни празник рада и 7. новембра на Дан Велике октобарске револуције, када су на Црвени трг извожена најважнија достигнућа војне индустрије (војна парада 9. маја на Дан победе раније је организована само у јубиларним годинама).

Официр са војницима испод ракете која може да носи нуклеарну бојеву главу пред почетак параде на Црвеном тргу поводом 65. годишњице Октобарске револуције.

Getty Images

Совјети су видели да „непријатељ“ нема никакву могућност да прати стварно стање, па су одлучили да му „бацају прашину у очи“.

Грандиозна дезинформација

Парада на Црвеном тргу поводом 20-годишњице победе над нацистичком Немачком.

Лав Носов/Sputnik

Све је било осмишљено до најситнијих детаља. Пре свега, дезинформацијом се бавио лично први секретар ЦК КПСС-а Хрушчов. Он је, на пример, 1962. године у Кремаљској конгресној дворани одржао ватрени говор посвећен „глобалним ракетама“ ГР-1.

Концепција „глобалне ракете“ ослањала се на сличан амерички пројекат, који није имао добру перспективу па стога није ни реализован будући да би до СССР-а стигле и постојеће интерконтиненталне и балистичке ракете. Совјети нису имали такву предност, па су одлучили да реализују пројекат „глобалних ракета“. Он се састојао у томе да се ракета са нуклеарном бојевом главом избаци у орбиту, а затим да се по потреби на одговарајући сигнал сјури на циљ. Таква ракета није имала ограничени домет и правац будући да је сваки објекат на планети био доступан за напад.

Совјетска балистичка ракета испред Кремља на паради поводом 50. годишњице Октобарске револуције.

Getty Images

„Са глобалном ракетом средства за брзо откривање ваздушног напада губе значај. Глобалне ракете се не могу на време открити, тако да се не могу обавити ни припреме за заштиту од њих“, рекао је тада Хрушчов. Он је о ракети ГР-1 говорио као о нечему што већ постоји. А заправо је блефирао, јер у тренутку када је држао говор конструкторски биро чак није припремио ни извештај о истраживањима. Благо речено, било је још рано говорити о томе шта таква ракета може да уради, а шта не може.

Али јавни наступ је имао ефекта. Стране обавештајне службе су озбиљно приступиле трагању за подацима о ракети ГР-1, и чак су јој дале назив SS-X-10 Scrag. А када је 1965. године тобожњи „примерак“ истеран на Црвени трг, више није било никакве сумње да су Совјети заиста направили ту ракету.

Балистичке ракете пред почетак војне параде поводом 51. годишњице Октобарске револуције.

Борис Кауфман/Sputnik

Поред тога, свака слична мистификација је планирана као представа у неколико чинова. После параде је ту макету у природној величини требало претерати на једну московску железничку станицу јер је било јасно да службеници амбасада прате њено кретање. Наиме, по железничкој станици се могло закључити на коју страну ће ракета бити усмерена. Кијевска железничка станица је значила да ће одредиште бити војна база у Источној Европи.

„Прислушкујући телефонске разговоре војних аташеа и пратећи њихова службена путовања ’трагом’ ракете схватили смо колико је наш подухват био успешан. И наши агенти из других земаља су јављали шта је успело, а шта не“ пише Семичастни.

Оружје које никада није било у функцији

Војна парада на Црвеном тргу поводом 20-годишњице Победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945.

О. Иванов/Sputnik

Глобална ракета је само један у мноштву примера. Слично је било са стратешким ракетама РТ-15 и РТ-20. Самоходни тегљач је носио ракету дугачку 18 метара. То оружје је чак и на први поглед деловало застрашујуће. Али на тестирању није било успешно, тако да није ни увршћено у арсенал совјетске армије.

Балистичке ракете на Црвеном тргу у Москви за време традиционалне првомајске параде.

Getty Images

Слично је прошло и оруђе 2Б1 „Ока“. То је био џиновски минобацач на гусеницама. Теоријски гледано, он је могао да испали пројектил са нуклеарним пуњењем на циљ удаљен 50 километара. Међутим, трзај је био толико јак да су од њега страдали мотор и мењач, а гусенице су под превеликом тежином морале да се мењају на сваких 20 километара. Због свега тога је нуклеарни минобацач фактички био само за једну употребу. У мају 1961. године шест таквих минобацача је прошло Црвеним тргом, а већ у јулу исте године се одустало од овог оружја.

Црвени трг у Москви, парада поводом 40. годишњице комунистичке власти.

Getty Images

На паради 1954. године представљен је бомбардер М-4. Он је могао да носи ракете са нуклеарним пуњењем, а конструкција шасије омогућавала му је да узлети са залеђених аеродрома на Чукотки, близу САД. Међутим, било је много недостатака, тако да је овај модел преуређен у авион за пуњење горива у лету.

Што се тиче ракете ГР-1, дошло је до застоја у производњи мотора, а поред тога је било и много техничких кварова када је модел требало да стартује. Додуше, чак и да је све функционисало како треба није било више потребе за тим оружјем јер је блеф „упалио“, тј. Вашингтон је пристао да потпише Споразум о неширењу нуклеарног наоружања, тако да је даљи рад на фаличном пројекту ГР-1 обустављен.

Јекатерина Синељшчикова, Russia beyond