Генерала непораженог у ратовима покосила епидемија

26.12.2020. год.

Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.

Тако је прекраћен пут србског генерала Вукомана Арачића, првог команданта Ужичке војске у Великом рату, официра који се истакао још у младости у бојевима против Турака и Бугара, пише Политика.

Његову биографију истраживао је историчар Милорад Искрин. Док је за своју књигу пописивао споменике на ужичком гробљу Доварје, Искрин дознаје да је ту некад био сахрањен и генерал Арачић. Трага на гробљу за генераловим спомеником, али га не налази. Испоставља се да је Арачићева породица посмртне остатке генерала, на Доварју сахрањеног 1915, двадесетих година 20. века пренела у Београд у породичну гробницу на Новом гробљу.

Искрин о Вукоману Арачићу пише да је рођен 1850. у Ланишту код Јагодине, да jе Војну академију завршио 1874. године. Официр Арачић убрзо ступа у ратне окршаје. Војује у рату против Турака (1876–1878) и као начелник штаба Јагодинске бригаде на челу својих земљака улази у Нишку тврђаву 1877. године. После тог рата је капетан друге класе и официр ордонанс Шумадијске дивизије, да би 1880. као државни питомац отпутовао у Беч да студира инжињерију. По повратку из Беча обавља дужност начелника штаба Инжињеријског пука.

Учествује у рату против Бугара, начелник је штаба Дринске дивизије првог позива, а 1887. постаје командант Шестог пешадијског батаљона. Деведесетих година 19. века обавља дужности при централној војној управи (уз остале је и начелник Општевојног одељења Министарства војног, помоћник начелника штаба Команде активне војске). Од априла 1902. командант је Тимочке дивизијске области и почасни ађутант краља Александра Обреновића.

Арачић је и професор на Војној академији, уредник је часописа „Ратник” и „Службеног војног листа”, члан војнокасационог суда, објављује две књиге. Један је од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији.

Пуковник постаје 1897, али његово напредовање зауставља Мајски преврат и промена династија, па је у том чину (као обреновићевац) 1903. пензионисан из политичких разлога. Наредну деценију Вукоман проводи као пензионер у родном Ланишту, где је око 1910. саградио велику кућу која и данас стоји у центру села. Ланиште је захваљујући њему добило железничку станицу, названу Арачићево између два светска рата.

Али кад је држави опет било тешко, сетила се занемареног Арачића. У освит балканских ратова 1912. активирају га и као резервног генералштабног пуковника постављају за команданта Тимочке дивизијске области. Искрин наводи да Арачићево умеће командовања долази до изражаја у Другом балканском рату 1913, после јунског препада Бугара на Брегалници.

Тада је он са својим јединицама разбио налет Бугара и прешао у контранапад, заузевши Кулу и Белоградчик у Бугарској и опседајући Видин, где су се зауставили. За те успехе крајем 1913. године унапређен је у чин генерала и враћен у активну војну службу. Одликован је Карађорђевом звездом, а Зајечар га проглашава почасним грађанином.

Уследио је Велики рат, у коме је генерал Арачић командовао Тимочком и Шумадијском дивизијом при ослобађању Шапца у лето 1914.. Затим је постављен за команданта Ужичке војске. На њеном челу је у јесен прве ратне године са својим војницима одолео аустроугарској офанзиви, па у противудару водио борбе у источној Босни. Тамо су продрле српске јединице и нанеле велике губитке непријатељу да би се потом, из стратешких разлога, повукле у Србију.

За време Колубарске битке командовао је борбама на линији Варда–Кадињача–Поникве, где је противофанзива српске војске добро напредовала. Гонећи окупатора, Арачићеве трупе улазе у Ужице 29. новембра 1914. године.

„После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању услова за оздрављење и опоравака војника заражених у епидемији пегавог тифуса. И он се заразио од аустроугарских заробљеника. Преминуо је од тифуса 12. фебруара 1915 (по старом календару) и сахрањен у Ужицу”, пише о генералу Арачићу, одликованом високим ордењем, нашим као и страним: руским, француским и црногорским. О њему је „Политика” писала 26. фебруара 1915. у тексту „Ђенерал Вукоман Арачић – над гробом једног јунака и војсковође”.

Бранко Пековић, Политика