Москва морала да буде предата

И тако је Москва морала да буде предата. До Москве од Бородина руске трупе су ишле недељу дана. Да је московски генерал-губернатор Фјодор Ростопчин био обавештен од стране Кутузова о плановима борбе у Москви, са људима које је имао за то време стигао би више или мање да припреми град, учинивни Кремљ цитаделом, направивши неколико радијалних линија одбране у кућама. Предграђа која би морала да се предају Французима могла би да се одсеку од „руског“ дела града широким појасом разарања, а после тога, пустивши непријатеља и да се запале. Једино што је недостајало Москви за одбрану била је одређеност њене судбине и одлучност њених начелника. Идеја одбране градада требало је да потиче од Кутузова: Ростопчин није имао много војног искуства (само у младости, 1788. године, учествовао је у јуришу Очакова), па и после ступања армије у Московску губернију он је постао потчињени Кутузова. Зашто Кутузов није чак ни разматрао варијанте битке против Наполеона у самом граду. Неки историчари сматрају да се ради о Кутузову као дворском човеку. У уџбеницима историје обично пишу о Кутузову као о војсковођи, заборављајући да је Кутузов био још и дворски човек. Ове две суштине бориле су се непрестано у Кутузову и војник никако није могао да победи лакеја. У рапортима које је Кутузов писао цару видело се да је најважније да га не огорчи. Да истакнемо да Кутузов није директно писао о предаји Москве: он је неколико дана пропустио у преписци, рачунајући да ће лошу вест да донесе неко други. Тако је пред Аустерлиц замолио је царског кувара Толстоја да одговори цара од битке. Иза свих тих маневара и размишљања да ли је Кутузов имао времена да озбиљно мисли о Москви? Одбрана шпанске Сарагосе, јединог европскго града који се није потчинио Наполеону, била је организована одоздо, а одбрану Москве требало је организовати одозго. Али за врхове несавладива препрека била је неопходност наоружати народ. Могуће да су основа за бојазни биле гласине да у Белорусији и на другим територијама коеј су остале без управе, сељаци почели да пребијају своје спахије – неће ли започети то и овде? Неко од историчара помиње да је, одучивши да подели московљанима оружје из арсенала, московски губернатор Растопчин наговорио митрополита Платона да пре тога одржи говор и позове народ на мир и ред. Митрополит, старац са душом у носу, допутовао је, замолио народ да се не буни, да се покори вољи Божијој, да верује својим начелницима и обећао му је своје молитве. То је мало личило на позив на самртни бој против најезде. Затим је Ростопчин објавио „милост владара“ – узмите оружје из арсенала и одбрана ће бити у вашим рукама. Уцелини, уместо организације одбране, било је одлучено „свако сам за себе“. Опис ове епизоде савременик је завршио речима. Већи део пушака био је без окидача, и сабље су биле зарђале. Осим тога, нико није имао барут, али нико није обратио пажњу на ове неудобности.
 

Индикативно да је не знајући још увек за одлуке Кутузова, Ростопчин наредио да се затворе московски звоници: 1. септембра био је празник („стара нова година“), али Ростопчин се плашио да узбуђен и ипак некако наоружан народ може да схвати звук звона као позив на пљачку. Постојала је и друга страна ствари. Кутузов је вероватно сматрао своју армију сасвим разбијеном. У целини, неки команданти су били са њим солидарни – Барклај је још у јеку Бородина сматрао да је бој у потпуности изгубљен. Н апуту у Москву Кутузов је покушао да схвати колико има војске. 29. августа начелник Главног штаба Јермолов пише команди Прве Западне армије: Без обзира на више пута издату наредбу о достави података о губицима у боју 26. августа и до данас од неких пукова они нису стигли. 31. августа Јермолов поново пише о томе и тек 1. септембра, на дан војног савета, Прва армија је пребројала своје живе – у строју је било око 45000 људи. Губици Друге армије су били израчунати већ после напуштања Москве – једноставно у њој није имао ко да се броји: Осми пешадијски корпус, на пример, од скоро 15000 људи, 6. септембра је имао у строју 5824 унтера и редова. Исапда да је на путу ка Москви Кутузов имао у најбољем случају 60 хиљада људи измучених страшном битком, и још више – обесхрабрених хитним повлачењем. Московски покрет отпора Кутузов није узимао за озбиљно: ко? Чиме су наоружани? Па и колико их уопште има? Да, по читавој земљи формирали су се нови пукови – али када ће стићи? У таквој ситауцији сваки војник обучен да пуца био је златан. Растопчин је слао писма, једно ведрије од другог, али Кутузов им очигледно није веровао – сам је био мајстор да пише рапорте (у једној од варијанти рапорта о Бородинској битци, на пример, речено је да непријатељ не само да се повукао, већ је наредног дана генерал Платов био послат да га гони и сатерао је његову позадину 11 врста од села Бородино). Уз то и у другим правцима није мирисало на успех. У целини, Кутузов је оцењивао ситуацију као очајну, и после Бордина је чак послао наредбу адмиралу Чичагову и генералу тормасову, командантима јужних армија, да иду хитно ка Москви. Али они, добивши телеграм средином септембра и схватајући да за пут треба још месец и по, решили су да занемаре наредбу и да остану на месту. Тим пре што је неко требало да задржи Французе који су се пробијали на југ. Кутузов је очигледно преценио противника. Он је сматрао да Наполеон има некакав фокус, не претпостављајући да је после бородина сам био очајан. Зато се питање одбране Москве није постављало! Постављало се питање о борбеном духу руских војника. А са тим Кутузов је знао шта да ради. До пожара у Москви остало је мање од пет дана.