Случај Арцаха и одбрана Републике Српске (2)
Први део овог текста можете прочитати овде.
Пише Др Небојша Вуковић је сарадник Института за међународну политику и привреду.
Извор Нови Стандард
У првом делу овог текста анализиран је исход јесењег рата између Јермена и Азербејџанаца, као и ставови и поступци две регионалне силе – Турске и Руске Федерације – које су својим (не)чињењем знатно утицале на његово одвијање и крајњи резултат. У Србији, неки појединци (покрети) су одмах пожурили да се огласе повод тога и поистовете се са победником (Азербејџаном), попут Народног покрета Срба са КиМ „Отаџбина“ из Косовске Митровице. У саопштењу тог покрета наводи се како је „Азербејџан изашао на међународно признате границе које нико на свету не може да му оспори“, и како Јерменију Азербејџан није смео да нападне док је била под руским кишобраном, а чим је у њој дошла прозападна влада, изгубила је руску подршку и Азербејџан је остварио своје циљеве.[1]
Овакав став деле, утисак је, многи у Србији, превиђајући неколико чињеница. Нагорно-Карабах, односно Арцах је исконска јерменска земља – као што су Косово и Метохија исконски српске земље – која је, захваљујући Стаљину и осталим цртачима мапа у совјетској Русији, припала Азербејџану.[2] Ако су авнојевске границе република и покрајина неправедно поделиле србски народ у бившој Југославији (и касније допринеле његовом страдању), није ни целисходно, ни фер, позивати се на границе бивших совјетских република, као на случај за углед. Другу ствар коју наши сународници на КиМ превиђају јесте чињеница да је Јерменија и даље и de facto и de jure „под руским кишобраном“ и сврха првог дела овог текста састојала се, између осталог, у томе да се испита и његово (не)функционисање.
Паралеле између Арцаха и Републике Српске
Чини се да је сврсисходније повлачити паралеле између Арцаха и Републике Српске, односно Јерменије и Србије. Да ли је могуће да и босанско-херцеговачки муслимани, под вођством СДА или неке друге партије, охрабрени турским аспирацијама ка рестаурацији своје историјске сфере утицаја, покрену војни поход са циљем елиминисања србског ентитета у БиХ, под било којим изговором? Да ли би наши сународници преко Дрине могли да се одбране? Како би реаговала Србија – слично Јерменији, слабије него она, или би се можда директно војно ангажовала са својим целокупним потенцијалима? Које би поуке могле да се извуку из рата у Закавказју на оперативно-стратегијском нивоу?
После четврт века, очигледно је да БиХ није оптималан формат за слободан развој србског народа у њој. Србском народу у БиХ други чиниоци (политичари из Федерације БиХ и страни администратори) „кроје капу“ и он у сваком смислу стагнира у једној нефункционалној и сложеној творевини. Србски народ у БиХ није до краја слободан и србски ентитет само делимично је омогућио његову еманципацију. Његова будућност лежи, оптимално, у независности и спајању са Србијом, а минимално – у доследној конфедерализацији БиХ. Друга страна, пак, негира му свако право на самоопредељење, и прети ратом уколико би он покушао да мирно, на неком хипотетичком референдуму, изгласа самосталност.
Поред тога, већина босанско-херцеговачких муслимана дели став да је Република Србска геноцидна творевина (опште место у медијима и у политичком дискурсу у Федерацији БиХ), и да би било најбоље када би се она укинула, а конститутивност три народа избрисала. Већ је у првом делу овог текста цитирана недавна изјава Бакира Изетбеговића, да је Дејтонски споразум тешка неправда јер је он, како каже, предао „скоро пола земље босанске онима који су у њој починили геноцид, оставио Сребреницу, Власеницу, Приједор, Козарац, Жепу у тој половини која је под контролом Караџићевих политичара и Младићевих војника, дао ентитету који је србска војска тотално етнички очистила и порушила име Република Србска“.[3]
Другим речима, по Изетбеговићу, Република Србска је неправда, а свака „неправда“ вапи за својим исправљањем. И у рецепцији Илхама Алијева, Арцах је био „неправда“ односно одметнута територија, а на такав начин сигурно размишља и Бакир Изетбеговић. Стога уопште не чуди да је он, одмах по избијању рата на Кавказу, дао јавну подршку Азербејџану, и додао како сцене из Азербејџана подсећају на искуство БиХ када је, по њему, она била изложена бруталној војној агресији с циљем протеривања становништва и комадања њене територије.[4]
Уопште не треба сумњати да би Изетбеговић, када би имао довољно војничке снаге и подршке из иностранства, колико сутра наставио рат који је прекинут 1995. године. Са Азербејџаном се ту аналогије не исцрпљују. Илхам Алијев је на „политичком трону“ наследио свог оца Хејдара Алијева, који му је у аманет оставио да једног дана „реши проблем Арцаха“. Бакир Изетбеговић је наследио свог оца Алију као неспорног вођу босанско-херцеговачких муслимана, који му сигурно није саветовао да са Србима гради суживот на компромису, већ да гледа, кад-тад, да исправи већ споменуту „неправду“. У оба народа Турска ужива велики углед, и он је после јесењег рата на Кавказу још већи.
Штавише, Алија Изетбеговић је „оставио Босну у аманет“ турском лидеру Реџепу Ердогану, што је овај више пута потврдио, и тим поводом додао – ,,како ми сада да оставимо Мостар? Како да оставимо Дрину? Како ми сада да оставимо тамошњу султан Фатихову џамију. Наравно да ми то никада нећемо оставити“.[5] И, не само то. Ердоган је јавно запретио да би свако ко на било који начин „дирне Бошњаке“ против себе имао „100 милиона Турака“, истакавши да зато не треба да чуди „када турски ратни брод уплови у Неум“ јер је то знак подршке суверенитету БиХ.[6]
Ову претњу је изрекао пре шест година (нажалост, Срби имају кратко памћење), и у међувремену, без обзира на мноштво домаћих проблема, аспирације Турске су све веће, њена армија све јача, а потези све дрскији и ризичнији по међународни мир. Ако се све ово узме у обзир, није чудно да се сарајевски недељник Став, (не)званично гласило СДА, али и Партије правде и развоја Реџепа Тајипа Ердогана, по избијању рата на Закавказју, одмах претворио у азербејџански ратни билтен, у којем је Осман Софтић у ауторском тексту објаснио како је Јерменија главни проблем на Кавказу, како покушава да увуче Русију и Турску у рат, како је иза промена у Јерменији стајао Сорош, и закључио да је важно да „Азербејџан своје контраофанзивне војне операције изведе опрезно и хируршки прецизно, да оне остану искључиво у границама Азербејџана без обзира на провокативне манипулације Јеревана, те да Русија и Турска остану суздржане и не допусте да њихови супротстављени интереси, попут оних у Сирији или Либији, ескалирају у отворени сукоб, што свакако прижељкује ратнохушкачка клика у Јеревану“ (…).[7]
У првом делу овог текста цитиран је став Емира Суљагића, директора Меморијалног центра Сребреница, који је, повлачећи паралелу између Арцаха и Републике Српске, рекао како је Нагорно-Карабах био рани модел за „успоставу међународно непризнатих ентитета (…)“ док „сада може послужити као модел уклањања таквих ентитета из хисторије“.
Суљагић је поред тога констатовао да се из кавкаског рата могу извући три важна закључка: први, борбена употреба беспилотних летелица у Нагорно-Карабаху има револуционарне импликације за будућност ратовања; други, можете имати само оно што силом можете задржати – међународни поредак поново се води начелима самопомоћи и анархије; и трећи, исламофобија је и даље жива и присутна, што се огледа, по његовом мишљењу, и кроз службену реторику у Европи и на Западу.[8] Ова запажања као да су упућена руководству босанско-херцеговачких муслимана да размисле да ли би се овај рат са Кавказа могао прекопирати и применити и на Балкану.
„Везане руке“
С друге стране, аутори из Републике Српске (новинари, универзитетски професори, аналитичари) беже од теме могућег оружаног конфликта у БиХ, и уопште „ратних тема“ као „ђаво од крста“. Писаће они о свему и свачему – о интригама политичког Сарајева, о укинутим компетенцијама Републике Српске, о Дејтонском споразуму (анексима, одредбама и високом представнику), о изборном систему, о мигрантима, о покољу/геноциду/србоциду из времена НДХ – дакле о свему, само не о могућности да друга страна покуша, да у моменту који процени као погодан, оружаном силом оствари оно што није могла 1990-их година – да начини БиХ унитарном државом којом ће доминирати муслимани.
Доказ за то је и чињеница да је на Суљагићев текст из Српске стигла, колико је мени познато, само једна реакција, и то од стране професора Предрага Ћеранића у тексту чији је наслов у ствари питање – Ко би у рату који Суљагић призива биле нове зелене беретке? Повратници из Сирије?[9] Иако је ово питање смислено, и мада је важно добро познавање могућности потенцијалног непријатеља, српске ауторе би, у принципу, највише требало да занима са чим би (са којим људством и материјално-техничким средствима) РС могла да се супротстави поновном покушају потчињавања србског народа.
Нажалост, за такву анализу у РС не постоје добре претпоставке. Делимичну одговорност сноси већ укорењено веровање код наших сународника преко Дрине да је некако могућ миран распад БиХ и неконфликтно одвајање Републике Српске, што је, по суду аутора овог текста, погрешно, односно шансе за реализацију таквог сценарија су мале. Чак и они босанско-херцеговачки муслимани који не спадају у „јастребове“, попут професора политикологије у Бечу Ведрана Џихића, сматрају да сецесија Републике Српске не би могла проћи без рата. По његовом мишљењу, у хипотетичком сценарију сецесије Републике Српске, спор око Дистрикта Брчко довео до би до насиља и чак до новог рата на подручју Босне и Херцеговине.[10] И, то је тачно. Мада…
Можда парадоксално, али је тако – што би била јача нека хипотетичка оружана сила Републике Српске, која би могла да нанесе другој страни велике, за њу неприхватљиве губитке, веће би биле шансе да се реализује управо онај сценарио који се у србском ентитету прижељкује – миран разлаз ентитета. Јер, друга страна се не би усудила да се упусти у ратну авантуру ако би унапред знала да је њен исход неизвестан, и да су јој загарантовани велики губици у људству.
Још краће речено, како је приметио француски генерал и стратег Андре Бофр, „ако непријатељ прибегава оружју, то је зато јер је проценио да може да тријумфује“.[11] Такође, високи функционери из РС појављују се на свим парадама и показним вежбама Војске Србије, чиме се нашем народу преко Дрине можда подсвесно сугерише да ће Србија неизбежно ући у рат у БиХ, ако србски ентитет буде угрожен, а питање је да ли би се то догодило.
И овде може да се повуче већ прва паралела са Јерменијом. Током рата на Кавказу, многи посматрачи прилика у том региону су се упитали зашто се Јерменија свом снагом не ангажује у рату за Арцах? У овом случају, као и када је реч о односу Србија – РС (БиХ), фактор међународног права у знатној мери „везује руке“ малим државама које би хтеле да бране голу егзистенцију сународника на територијама других држава. Свака „транспарентна“ интервенција на „туђој“ територији даје легалитет и легитимитет другој страни, и пружа јој изговор да позове трећег актера у помоћ, односно да завапи да се над њом врши агресија.
Рецимо, армија Арцаха је већ крајем октобра имала, по информацијама које је изнео руски војни коментатор Владислав Шургин, око 30 одсто људства избаченог из строја (мртвих и рањених), 40 одсто уништених тенкова од укупног броја, 30 одсто уништених вишецевних бацача ракета, око 25 одсто артиљеријских оруђа и минобацача (…). Ипак, сви ти губици су попуњавани техником из Јерменије, као и добровољцима, резервистима, али дискретно и регуларним јединицама јерменске армије.[12]
Исти аутор је спекулисао и са могућношћу да Јерменија „отворено“ уђе у рат, напомињући да би то можда довело до преокрета на терену, али је истовремено нагласио да би Турска, са територије Нахчивана (западне азербејџанске ексклаве), под маском ту размештених азербејџанских трупа, могла да нанесе удар Јерменији и покуша да направи копнени коридор преко ње ка Азербејџану.[13] Врло је могуће да су из Турске ка Јеревану послати „сигнали“ да би свако његово масовније ангажовање у Арцаху могло да изазове турски напад на Јерменију. Могуће је да су и из Москве послате „поруке мира“ (да се неће мешати без обзира на расплет догађаја).
Срећом, Србија нема Турску иза леђа, али има НАТО у свом окружењу који би могао да одигра улогу Турске у потенцијалном балканском конфликту (да и не говоримо о новој демократској администрацији у САД), односно који би могао кроз притиске и демонстрацију силе према Србији да креира амбијент сучељавања у БиХ по принципу „један на један“ (Федерација против Српске, или чак Федерација плус Хрватска против Српске). Оно што би Русија у таквом сценарију заиста могла да учини за Србију јесте да блокира било коју резолуцију СБ УН-а којом би се осуђивала србска страна или уводиле некакве санкције против ње. И то је отприлике све што би се могло очекивати од Русије. Њу такав потез не би ништа коштао, а србској страни би значио.
Такође, треба да се узме у обзир и јавно мњење у Србији. Према истраживању Београдског центра за безбедносну политику (чије резултате, додуше, треба узети са значајном дозом резерве), иако 58 одсто испитаника у Србији сматра да РС треба да се одвоји од БиХ и присаједини Србији, исти тај проценат се противи идеји да Србија интервенише ако би у БиХ избио конфликт.[14]
Припреме за рат
Друга лекција из кавкаског рата тиче се припреме за ратна дејства. Када је Андре Бофр својевремено писао о стратегији, изнео је став како припрема добија превагу над извршењем.[15] Азербејџанска војска, са све турском подршком, током оружаног сукоба није показала посебне квалитете на тактичком, оперативном или стратегијском нивоу. Али Азербејџан је био далеко боље припремљен за рат од јерменске стране (узмимо на пример, само набавку беспилотних летелица). На нивоу БиХ, у другој форми и контексту, могу се такође уочити одређене асиметрије.
У Федерацији БиХ, на пример, има 12 фабрика муниције и наоружања – пет у приватном власништву (у Горажду, Тешњу и Бугојну) и седам у (већинском) власништву Владе Федерације (у Бугојну, Новом Травнику, Горажду, Коњицу, Вогошћи, Витезу и Сарајеву). Највише се извози муниција, али најављује се и финализација пројекта самоходне хаубице.[16] С друге стране, индустрија оваквог типа у РС једва да и постоји. Федерација БиХ, посебно када је реч о стрељачкој и артиљеријској муницији, углавном би могла да задовољава властите потребе у случају конфликта. У РС, ситуација је управо обрнута.
Други аспект припреме тиче се пропагандно-информативне димензије. Генерално, „имиџ“ Јермена у свету је далеко позитивнији него имиџ Срба. За геноцид над Јерменима који је Турска извела током Првог светског рата знају „сви“ у свету; за геноцид над Србима у НДХ не зна нико или зна јако мало стручњака за новију историју. Поред тога, против Срба је током рата у БиХ била ангажована пропагандна машинерија невиђених размера, па се десило да Европа од 1992. године здушно подржи идентитетске и политичке потомке оне силе која је вековима харала по њеном југу и Медитерану, која је два пута стигла до Беча разарајући све што јој се нашло на путу и чије су вредности темељно супротстављене традиционалним вредностима Запада.
Треба рачунати да би се и у новом конфликту многе глобалне медијске куће, попут Ал џазире, ставиле у службу ратних циљева муслимана у БиХ. Стога, да се не би поновило искуство из деведесетих, на србској страни ваља посебно ставити акценат на тзв. спољашњи маневар, који се реализује кроз обезбеђивање максималне слободе акције, кроз подршку међународних организација и наклоњених или пријатељских земаља, невладиних организација, међународног јавног мњења, али и наспрам унутрашњег фронта непријатеља, понајвише када су у питању његово јавно мњење и организације које се противе рату, а са циљем изазивања његове парализе.[17]
Како би ваљало да се делује, и где је осетљива тачка босанско-херцеговачких муслимана, показала је реакција из Федерације БиХ на прошлогодишњу изјаву француског председника Емануела Макрона да је БиХ „темпирана бомба“ због проблема повратка џихадиста. Макрону су упућене салве прекора и увреда, а реаговала је и Исламска заједница у БиХ из које је саопштено да је француски председник клеветао Босну.[18] Дакле, из РС, али и Србије, европској јавности, политичарима, медијима и експертима требало би непрекидно скретати пажњу на опасности од исламистичког екстремизма, тероризма и фундаментализма у „срцу Европе“.
Географски фактор
Трећи закључак који се може извући из јесењег рата у Закавказју тиче се значаја географије и људског фактора. Иако су обе стране, посебно Азербејџан, водиле, за мале земље, врло интензивну и у одређеним аспектима технолошки напредну оружну борбу, традиционални фактори, попут геопростора и људи, и овај пут су имали проминентно место. Када је реч о Азербејџану, њега је пут до успеха водио преко нападне операције стратегијског (по некима вероватно само оперативног) нивоа на самом југу ратишта, уз реку Аракс и границу са Ираном, где је низијски или брежуљкаст терен, слаба пошумљеност и добра проходност за тенкове, оклопне транспортере и самоходну артиљерију.
С друге стране, исту такву операцију, према интерпретацији Константина Сивкова, Азербејџан је истовремено покушао на још једном правцу (северном, прим. Н. В.), на много тежем, брдско-планинском терену, међутим за тако нешто није имао „кондиције“, па су се азербејџанске снаге прегруписале за напад на југу. Позивајући се на јерменске изворе, он наводи да су азербејџанске снаге на том правцу биле бројније од јерменских за 10 до 12 пута.[19]
Други руски експерт Алексеј Рам наводи да су у Бакуу врло добро схватили да снаге Арцаха немају довољно мобилних општевојних и артиљеријских јединица, па је планирано наношење удара у првој етапи операције дуж целе линије фронта, како би се зауставило пребацивање и концентрација резервних снага Јермена на главним секторима пробоја на југу.[20] То се и десило, па су азербејџанске снаге са јужног правца направиле пробој ка језгру Арцаха.
Сличан поступак могао би да се понови и у случају агресије на Републику Српску, вршењем притиска дуж целе ентитетске границе, како би се „заковале“ српске јединице, да би се потом са оним најспособнијим снагама противничке стране извршио пробој ка низијском терену уз Саву – дакле ка Семберији и Посавини – са тежиштем у рејону Дистрикта Брчко. Тако би се поново дошло у ситуацију из периода мај-јун 1992. године, када је целокупан западни део РС био одсечен од матице Србије. У случају успеха муслиманских снага, саобраћај западног дела РС са спољашњим светом био би могућ само преко Хрватске, а то, не мора се посебно објашњавати, не би никако ваљало. И да муслиманска страна нигде другде не направи помак, таква ситуација би већ била изузетно лоша по РС.
Да на другој страни размишљају о оваквом развоју догађаја сведочи „ратни сценарио“, који је 2016. саставио сарајевски „експерт“ за одбрану и безбедност Неџад Ахатовић, у коме се негде на потезу Бијељина-Брчко описује хипотетички судар оклопно-механизованих јединица Војске Србије и ОС БиХ. У закључку свог текста Ахатовић каже да би, уколико би дошло до сукоба, „оружане снаге БиХ уз обезбијеђену логистичку подршку и исправну опрему имале велику шансу да правилним одабиром момента и праваца дјеловања, уз брзу концентрацију наших оклопних потенцијала, нанесу Војсци Србије неприхватљиве губитке из дефанзиве.
Да би их затим дотукли у брзом контраудару којим би пресјекли линије снабдијевања и ставили агресора са комплетном преосталом техником у полуокружење и окружење, уз истодобну опсежну операцију елиминације побуњених јединица ОС БиХ (мисли се на јединице које су попуњене Србима, прим. Н. В.) и то употребом авијације, специјалних састава полиције и дјела Бригаде за тактичку подршку“.[21] Иако је у Ахатовићевом тексту присутна знатна доза маште, он је интересантан јер открива, делимично, начин размишљања на другој страни.
Овде се долази до питања које је поставио и колега Ћеранић – ко би биле нове зелене беретке? У принципу, муслиманска страна би могла да рачуна на сваког ко уме да рукује стрељачким оружјем и има вољу да се бори. Поред припадника ОС БиХ и федералног МУП-а, домаћих и страних добровољаца, исламских екстремиста (вехабија), ратника-повратника са Блиског истока, врбованих или уцењених миграната, Турска би могла да обезбеди, као и током рата на Кавказу, људство из своје „легије странаца“ са седиштем у Идлибу.
Број бораца из Сирије у рату на Кавказу, по свему судећи, није прелазио јачину једног пешадијског пука (1500-3000 људи), али су они корисно послужили као „топовско месо“ током првих дана пробоја организоване одбране, што је увек тежак и захтеван подухват. И у хипотетичком нападу на Српску, довољно би било само да непрекидно пушкарају и врше притисак на линију одбране и тако везују за себе знатне српске снаге, док би се решење тражило на неким другим правцима. Ипак, исход кавкаског рата су пре одлучили азербејџански специјалци, него плаћеници из Сирије.
По тумачењу Алексеја Рама, врло је значајно учешће у борби азербејџанских одреда специјалне намене (лаких јуришних група), који су, често ноћу, користећи уређаје за ноћно осматрање, заобилазили јерменске утврђене положаје и запоседали позиције у позадини, близу комуникација којима су пристизале (јерменске) резервне снаге.[22] Ове јединице, поред напада на противничке положаје, вршиле су извиђање и навођење ватре, али су имале и задатак да психолошки делују – њихови припадници су често правили кратке видео снимке са позиција где би се тренутно задесили, са неизбежним развијањем азербејџанских застава, чиме су стварали утисак да те позиције азербејџанска армија чврсто држи у својим рукама, иако то уопште није одговарало реалној ситуацији на терену. На тај начин, на јерменској страни су стварани конфузија и малодушност.
Може да се претпостави да би се слична тактика применила и у конфликту у БиХ, посебно зато јер су многи градови, већа села, важне раскрснице и други битни објекти у РС врло близу ентитетске линије разграничења. Стога, требало би унапред смислити читав низ мера и поступака који би такве подухвате онемогућили или их свели на најмању могућу меру.
Стратегија одбране Републике Српске
Четврта лекција тиче се оног што је споменуо Емир Суљагић – беспилотних летелица које доносе револуцију у ратовању. Турска би свакако могла да их (и)легално допреми у БиХ, иако њих прати и значајна пропратна опрема (на пример, контејнери из којих оператери управљају њима). Израел, који је у ствари „главни играч“ када је у питању продукција беспилотних летелица, такође би могао да испоручи Федерацији БиХ различите дронове-камиказе јер се јеврејска држава, када је трговина оружјем у питању, најчешће руководи принципом – ко плати, имаће. Као што није имао никакав проблем да их испоручи у великом броју Азербејџану, Израел неће имати проблем да их можда, преко посредника, испоручи и босанско-херцеговачким муслиманима. Евентуална надања у Србској или Србији да тако нешто Израел не би учинио, имајући у виду заједничку историју страдања Јевреја и Срба у НДХ, потпуно су неоснована.
Овде се јавља проблем адекватне борбе против беспилотних летелица, чија употреба није универзални лек за ратујућу страну која се ослања на њих, мада је, истини за вољу, њихово коришћење преломило рат у азербејџанску корист. Иако су видео снимци азербејџанске стране сугерисали како против беспилотних летелица нема ефикасне одбране, треба нагласити да је крајем прошле године у једној специјализованој публикацији регистровано чак 537 производа који су намењени одбрани од дронова (њиховом откривању, ометању или онеспособљавању) из 277 предузећа у 38 земаља света.[23] Овај податак наводи на закључак о насушној потреби разраде пројеката производње домаћих беспилотних летелица, као и средстава за њихово рушење и електронско ометање, које би заједнички могла да развијају предузећа из Србије и Републике Српске.
На крају, ваљало би да се скицира на којим принципима би требало да се заснива одбрамбени систем Републике Српске. Аутору овог текста као извор инспирације делимично је послужила одлична студија шпанског генерала и стратега Мигела Алонса Бакера (Miguel Alonso Baquer) Стратегија одбране, у којој се наводи да постоје два услова за егзистенцију ефикасне стратегије – пуко постојање добро опремљеног војног апарата (инструмента) и демонстрација воље да се легитимно употреби сила уколико се догоди оно што се сматра неприхватљивим.[24]
За почетак, РС би требало да обнови идеју о формирању резервног састава полиције, чије би способности и капацитети далеко превазилазили уобичајени формат и намену оваквих састава. Потом, мора се јачати борбени дух и отворено показати воља за отпором, без ћутања на провокације са друге стране. Бивши начелник ГШ Армије БиХ Сефер Халиловић пар пута је јавно лицитирао са трајањем одбране србског ентитета у случају рата (прво је рекао 10-15 дана, две године касније 5-7 дана)[25], а на србској страни само су се чули позиви на мир и стабилност, и оцене како је реч о небитној политичкој личности.
То што је са трајањем одбране Републике Српске лицитирао политички маргиналац не значи да његов став не дели значајан, ако не и већински део јавности босанско-херцеговачких муслимана, који на изборима гласају за СДА због тога што та владајућа странка гласачима и активистима налази и запослење (дабоме у државним структурама), омогућава напредовање у каријери, намешта уносне послове и чини разне друге ситније и крупније услуге (ситуација је слична, нажалост, и у РС).
Свако србско ћутање, скривање и скандирање миру и стабилности друга страна ће пре да протумачи као знак слабости, него мудрости. Истини за вољу, треба нагласити да су они појединци из РС, који би се и огласили поводом провокација из Сарајева, касније често били „таргетирани“ кроз кампање федералних и страних медија, који су такође измишљали разне паравојне формације и руске базе у србском ентитету.
Имајући у виду споменута ограничења у погледу могуће директне интервенције Војске Србије, одбрамбени систем Републике Српске требало би да почива на принципу аутономности, а не хетерономности (примарна снага одбране требало би да буде у њој самој, а не изван ње, па макар се у тој улози перципирала и Србија). Свака помоћ из Србије је добродошла, али народ у РС мора да се навикава на идеју ослањања на властите снаге.
Други елемент састоји се у стављању нагласка на компетентност наспрам масовности. Овај елемент подразумева квалитетну обуку за многобројне сп
- Извор
- Танјуг
- фото: © Министарство одбране Србије/ vostok.rs
- Повезане теме
- Јерменија
- Азербејџан
- Турска
- РепубликаСрпска
- сукоби
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Америчке обавештајне службе годинама су обучавале агенте у Украјини, настојећи да то сакрију од Москве, наводи немачки магазин.
Државе које раде на извођењу напада дубоко унутар Русије неће остати некажњене, упозорио је Сергеј Наришкин.
Кијев не би могао да изврши удар ATACMS ракетама на Русију без учешћа Вашингтона, изјавио је Сергеј Лавров.
Остале новости из рубрике »