НАТО недеља кад јој време није

Новембар сваке године представља месец обележавања највећег народног и државног успеха србског народа од препорода српске државности у првој половини XVIII века наовамо. Док већина западног света прославља ових дана Дан примирја у Првом светском рату, србски народ се сећа величанствене победе својих предака који су у седам година водили три ослободилачко - одбрамбена рата и на тиме донели слободу и право на заједничку државу скоро свим Србима југоисточне Европе, па тако и поставили круну на на све српске напоре почев од 1804. Успех је утолико већи зато што је србска победа донела и другим Јужним Словенима до тада незамисливе тековине: демократску, уставну и парламентарну државу, укидање феудалног хабзбуршког и османског поретка, верску толеранцију, опште право на образовање и здравствену заштиту, опште право гласа, сигурност имовине итд.

Србски постигнути успеси су, нажалост, са многих страна оспоравани и рушени у столећу иза нас, али ипак нису потпуно потиснути из сећања србског народа нити су те велике тековине затрте. У прилог томе нам говори један скуп који се овог новембра одржава у Београду под називом "Осма београдска НАТО недеља" (8th BELGRADE NATO WEEK). Самим тим, постављају се многа питања, али кренућемо редом.

Пре свега, Београд познаје више од осам НАТО недеља, што организатори изгледа заборављају па ћемо их овде подсетити. Од 24. марта до 10. јуна 1999. је на СРЈ, независну државу, ван свих норми међународног права, извршена НАТО агресија. У злочиначком нападу тог војног савеза Београд је страдао током целоукупног периода ратних дејстава. Дакле, Београд је имао прилику да упознаје НАТО много дуже него у ових осам недеља у организацији Центра за евроатлантске студије (CEAS). 

Ако је већ потребна НАТО недеља Београду, онда би она требало да се одржава у време обележавања НАТО агресије уз могућност да се изнесу и они погледи и мишљења ван оних најављених за овогодишњу конференцију: НАТО агресија као злочин против мира према нормама међународног права, девастирање капацитета СРЈ током рата, страдање цивилног становништва, уништавање културних добара, последице коришћења забрањених врста оружја и муниције итд. 

На та питања до данас није дат целовит одговор зато што они који начелно оспоравају наведено, радије причају о анализи прогреса сарадње Србије са НАТО, утицају америчких избора на америчко - српске односе и западни Балкан (иначе неправилна кованица, Србија се налази у централном делу Балкана, као и они делови србског народа ван матице у околним областима), нова потенцијална улога Србије у остваривању стабилности Југоисточне Европе и трансатлантске заједнице и концепта стабилности итд.

Сада ћемо се осврнути на неке од ових громогласно најављених тема конференције. Првенствено, морамо изнети добро познату истину да једини концепт који гарантује релативни мир и стабилност глобалној заједници је концепт међународног права. Иако оспораван, он је од свог успостављања настанком Уједињених нација па до данас, донео до сада невиђени период релативног мира човечанству. Србија, као и њене несумњиве претходнице Србија и Црна Гора, Савезна република Југославије, СФРЈ итд. су унеле значајан допринос изградњи тог концепта. Нажалост, управо је НАТО, коме је конференција посвећена, био тај који је, не само у случају Србије и СРЈ, већ и другде широм планете, својим једностраним поступањима нарушавао тај концепт, а све користећи се крахом биополарног света и постојањем тзв. pax americana, прерано најављеног и неславно завршеног.

Кроз читање најаве конференције стиче се утисак да су организатори одлучни у намери да створе атмосферу да је једини пут Србије пут у НАТО. Морамо их разочарати, реалност је друга зато што почев од Устава па до различитих аката Народне скупштине Републике Србије као највишег представничког тела, држава Србија као и њени на изборима изабрани представници су обавезни да поштују одређена начела. А она су пре свега војна неутралност и територијални интегритет и суверенитет. Дакле, дијаметрално супротни жељама организатора конференције и циљевима НАТО у Југоисточној Европи. 

Наравно, имајући у виду значај НАТО у данашњем мултиполарном свету (иако је његова позиција значајно пољуљана, па и обесмишљена, нарочито током мандата Доналда Трампа као председника водеће силе НАТО), слажемо се да су дискусије овог профила потребне, али ако су једностране као што ова јесте, онда су не само неплодне већ и омаловажавајуће према земљи домаћину, која и дан данас трпи последице НАТО агресије. Оног тренутка када организатори поставе још неко питање, рецимо питање ратне штете, тада ће ова конференција заиста имати нови квалитет: демократски дух и право слободног мишљења. 

Република Србија као независна држава Југоисточне Европе, из наступа њених представника, је окренута интеграцијама са Европском унијом (која, узгред, итекако има хетерогена мишљења по више питања значајних за Србију), као и неговању посебних веза са Руском Федерацијом које се заснивају на дугој историјској традицији и обострано плодоносној широкој сарадњи. 

Уместо да организатори прижељкују статус Пољске за Србију, дакле статус антируског полигона којег се клоне и друге, пре свега старе, чланице ЕУ, било би боље код својих НАТО пријатеља лобирају за српске интересе који нису ништа више до поштовање међународног права. Узгред, на то их обавезују не само међународно право, правни поредак Републике Србије већ и питање морала и опомене које упућују бројне српске жртве страдале током агресије НАТО.