Коњички спорт у Србији све популарнији: Елена Марић

Елена Марић је репрезентативка Србије и сертификовани тренер у препонском

јахању са интернационалним искуством, а упоредо студира хотелијерство и

економију. Циљ јој је да једног дана скаче у иностранству на професионалном нивоу и да тренира младе талентоване коње. Такодје јој је и циљ да побољша ниво коњичког спорта у Србији и тренира младе јахаче.

Поставили смо Елени неколико питања о њеном бављењу овим спортом.

Колико је коњички спорт популаран у Србији?

Нажалост, коњички спорт у Србији није популаран у оној мери у којој сматрам да би требало да буде. Ја се бавим препонским јахањем (прескакање препона) који је и олимпијска дисциплина,а од недавно имам коња и за галопски спорт. Галопски спорт је,

по мом мишљењу, доста популарнији од препонског. Више људи долази дагледа трке, да се клади, људима који се не разумеју у коње и у спорт су трке свакако занимљивије од препона. Генерално све дисциплине заједно не броје много људи. Мислим да је то погрешно, зато што је улога коња и школа јахања код деце од великог значаја. Сматрам да је потребно радити на промоцији коњичког спорта у целини, како би се што вишр приближио људима и стекао још више поклоника.

Постоји утисак да је реч о веома скупом спорту? Да ли је то баш тако?

Јесте. Да се разумемо, сваки спорт уколико се њиме бавите професионално је скуп. Коњички спорт спада у ранг елитних спортова из разлога што захтева много више средстава. Само одржавање коња на месечном нивоу је скупо (штала, храна, тренер, поткивач, ветеринар, превоз за такмичења, котизације). Поред знатних финансијских улагања, овај спорт као и у сваком другом спорту захтева много времена и улагања. Конкретно у овом спорту поред вас који сте јахач, ви имате и коња коме морате посветити неколико сати дневно сваки дан (тренинзи, тимарење, чишћење, храњење итд...).

Коњи су огледало својих јахача. Ово причам из разлога да бих вам приближила колико је стрпљења, времена, рада и  на крају новца потребно за овај спорт.

Колико се жена бави овим спортом код нас?

У Србији се  више жена а бави овом дисциплином у којој се и ја такмичим него мушкараца.  Генерално у свету је ово висе мушки спорт, но задњих година све и више жена видимо на светским табелама и то је непроцењиво.

Разлог зашто је увек било више мушкараца је тај што овај спорт захтева изузетно велику физичку припремљеност и снагу. Ал, као све више жена је увидело да и оне могу да се носе са тиме и верујем да ће у блиској будућности бити готово изједначен број мушких и женских такмичара.

Да ли и најмлађи могу да се баве коњичким спортом?

Ја мислим да је од 7 година па на даље право време да се почне да се упознаје са коњима на рекративном нивоу. Све пре тога треба да буде само игра,  упознавање коња, мажење, повремено храњење, али не и јахање.

Покрећете и хуманитарну акцију, као и рад са децом? О чему се тачно ради?

Ја сам чланица клуба Хорселанд који се налази у Шимановцима и у којем имам све услове за тренинге и припреме за такмичење. Што се тиче хуманитарног дела, управо смо основали Удружење градјана "Еквивалент" које ће се бавити инклузијом и терапијом кроз сусрет са коњима деце са инвалидитетом,

хендикепом, сметњама у развоју, као и децом генерално. Сматрам да је то један диван пројекат који ћемо реализовати уз помоћ мог клуба Хорселанд, коњичког клуба Цхампион и уз помоћ целе екипе људи која је учествовала у стварању овог пројекта. Бице нам велико задовољство и част да свој деци,

без обзира на то да ли постоји неки хендикеп приближимо ове дивне животиње и да њима улепшамо те дана дружења уз коње, а и да нама улепшамо време проведено са сјајним малим борцима и њиховим родитељима који од свих људи на овом свету заслужују један велики аплауз. Веома се радујем почетку овог пројекта и са нестрпљењем чекам да кренемо са сусретима у којима ће, сигурна сам, сви уживати.

Иван Трајковић

Фото: Архива