Операција Војске Републике Српске „Криваја '95“

 
Пише Бошко Антић, контраадмирал,

После злочина над србским народом Подриња током турске и аустроугарске окупације, посебно Првог и Другог светског рата, Срби су прешли преко тих злочина које су муслимани из околних села извршили над њиховим прецима: због тога је између Срба и муслимана владао привидан мир и слога уз међусобно помагање и дружење; након вишестраначких избора, односи су захладнели и почеле су провокације муслимана, прво на послу и у граду, а онда и не терену; кретање Срба било је ограничено; после појединачних провокација и напада, почели су напади на србска насеља, прво на мање засеоке, а потом на већа села; уследио је прави погром србског становништва, које је било слабо наоружано и малобројно; уследили су злочини равни онима који су над Србима чињени у средњем веку - клање, паљење у кућама, одсецање глава, руку, ногу, кастрирање и силовање; војску су пратиле хорде пљачкаша и све оно што се није могло однети уништено је рушењем и паљањем. Србска села су нестајала у пламену, а Срби протерани са својих огњшта тражили спас бежећи пред разјареним србомрсцима. Из сваке речи преживелих виде се страхоте које су преживели, жал за изгубљеним сродницима, својим родним огњиштем и жеља да се врате на своје. Сваки случај је прича за себе, сваки је драматичан на свој начин и сваки требало да буде забележен. 

СРПСКА СЕЛА У ПЛАМЕНУ

Стање у средњем Подрињу било је тешко и неизвесно за даљи живот Срба на родним огњиштима. Контролом средњег Подриња муслиманске паравојне јединице, а касније Армија Босне и Херцеговине, нарушиле су и битно угрозиле јединствену операцијску основицу Војске Републике Српске, раздвојивши источну Херцеговину од источне Босне. Злочини над србским становништвом чињени су као и у Другом светском рату, понекада и суровије.

Одзив муслиманског становништва у овим крвавим походима, добровољан или принудан, изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви до сада изведени напади били, су по правилу, претходно припремљени, спровођени као по написаном сценарију и уз велики број добро наоружаних нападача, праћених пљачкашима.

Док је трајало убијање и иживљавање над недужним србским жртвама, застрашујуће су изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз, за обичан људски ум, непојмљиво „алакање”, вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије, тигање и шерпе, проламали су се покличи: "Алаху егбер”. Крв се ледила у жилама нападнутог становништва, који је тражио спас.

Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи србски засеоци, потом сасвим усамљена србска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна србска подручја. Ни дани у којима су извођени муслимански напади нису били препуштени случају. Бирали су се православни празници и породичне славе или дани интензивних пољопривредних радова, док су мештани били опуштени или заокупљени текућим бригама и пословима око кућа и имања.

Етничко чишћење србских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона, Бљечава и Метаљка. Уследили су напади на већа србска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица,  Подравање… У том периоду и у тим походима на србска насеља муслимани су опустошили све што су затекли, и из дана у дан ширили своју територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су у свом поседу задржали свега десетак села. За то време муслимани су запосели више од 30 етнички чисто србских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама. Али, тиме још није био достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.

О тим тешким данима по србски народ Подриња, командант Главног штаба ВРС Ратко Младић изјавио је Љиљани Булатовић: „Јуна 1992. године босански Срби су умирали. Више од стотину села је горело на нашој страни Дрине места која више не постоје као Ратковићи, Факовићи, Скелани… Жене и деца су убијани. Старији људи су живи бацани у пламен који је буктао на месту где су некад били њихови домови…”.

Стање у средњем Подрињу било је неприхватљиво за Србе. Србски народ је морао донети стратешку одлуку да се тако тешко стање измени.

ИЗНУЂЕНИ ПРОТИВУДАР СРПСКИХ СНАГА 

„Као последица потпуног егзодуса србског народа који завршава јануара 1993. године падом Скелана и Кравица, у потпуности је угашен сваки облик живота србског народа и трајања у средњем Подрињу. Ово се односи на цео простор од Жепске стијене на југу до Дрињаче на северозападу и северу. Једини изузетак од тога је град Братунац у којем су и даље остали извесни знаци србског опстајања у долини средње Дрине. Уместо мултиетничког живота, какав је деценијама постојао после Другог светског рата, у средњем Подрињу је почео живот класичне муслиманске џамахирије.

Команда Дринског корпуса је 15. 2. 1993. године предузела противудар на три тактичка правца: од Зворника ка југу, од Вишеграда ка северу и од Дрине преко пута Љубовије ка западу. Веома брзо је остварен успех. Већ у априлу је било изгледно да ће Сребреница бити ослобођена, морал србских бораца је био висок, јер се радило о згариштима њихових села. Готово сваки војник је на том путу наишао на посмртне остатке својих најближих, сахрањујући их на лицу места, и то под борбом. Поједини лешеви су били стари и по неколико месеци. Душевно стање тих бораца сваком разумном и добронамерном је јасно. Уништена имовина, спаљени домови, унакажени чланови породица – то је слика коју србски борци нису могли заборавити. Ван сваке је сумње да је то утицало на њихово душевно стање и однос према непријатељу.

Свесни злодела почињених над србским становништвом, муслимани су бежали пред србском војском. Одлазили су у више праваца: део ка Тузли, део је био стациониран у граду Сребреници под заштитом снага Уједињених нација, а део је бежао ка територији Србије - углавном муслимани из Жепе. У Србији им је пружено уточиште. Део муслимана се иселио (њих око 10.000) на територију под муслиманском контролом у организацији УНПРОФОР-а.

У Сребреници се сконцентрисало муслиманско становништво, војска и полиција. Њихов број био је изнад могућности града за задовољавање основних потреба људи. Дрински корпус је имао снаге и одлучности да ослободи Сребреницу, али није добио дозволу Врховне команде Војске Републике Српске из више разлога: (1) међународна заједница оличена у УНПРОФОР-у и његовим командантима, из превасходно сопствених стратешких разлога, желела је да то спречи јер је била наклоњена муслиманима; (2) Врховна команда Војске Републике Српске је била свесна да би било тешко спречити освету бораца који су на путу од Дрине до Сребренице скупљали унакажена тела својих најближих и налазили згаришта домова.

Тиме се избегао и могући сукоб са УНПРОФОР-ом. Нема сумње да је моћницима било најнужније да се онемогући коришћење Сребренице као операцијске основице за организована дејства муслиманских снага ка Дрини и Подроманији.3 Командант снага Уједињених нација француски генерал Филип Морион, да би спречио да српске снаге заузму Сребреницу, је 12. 3. 1993. године, са конвојем насилно ушао у Сребреницу. Босански муслимани су га задржали као таоца све док се до тог места не пробије конвој са хуманитарном помоћи. Француска штампа је истицала да је командант УНПРОФОР-а за Босну генерал Морион остао у Сребреници да би „спречио етничко чишћење те муслиманске енклаве“.

БЕЗБЕДНОСНА ЗОНА

Савет безбедности Уједињених нација је својом резолуцијом бр. 8194 од 16. 4. 1993. године прогласио град Сребреницу и његову околину безбедносном зоном. Од тада је Сребреница функционисала као муслиманска енклава коју су Уједињене нације ставиле под заштиту. Исти такав режим уведен је за Сарајево, Бихаћ, Горажде, Тузлу и Жепу. Та подручја су касније, на основу Резолуције 8245 Савета безбедности, стављена под режим заштите Уједињених нација.

Већ након пет дана шведски генерал Валгрен (Ларс Ериц Wахлгрен) у Загребу је објавио: „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован”. Пошто су Уједињене нације, односно тадашњи подсекретар Кофи Анан, дословно на подстицај САД чиниле све да се муслимани не разоружају, проглашење Сребренице за безбедносну зону учињено је да би се сачувале муслиманске снаге од коначног пораза и уништења, а не да би се заштитило цивилно становништво. Кофи Анан је два дана касније послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, поручујући му: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању „жртава“ 6 . То је био начин да се изигра Резолуција Савета безбедности и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане снаге.

Према „Допунском протоколу” из Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, глава В „Места и зоне под посебном заштитом”, у члану 60. прецизирано је да се зоне које се стављају под посебни режим заштите морају демилитаризовати. С обзиром на статус демилитаризоване зоне, забрањује се странама у сукобу да проширују своје војне операције на зоне за које су се споразумеле да се демилитаризују. Да би нека зона стекла статус демилитаризоване зоне сходно члану 60. Допунског протокола, она мора испунити следеће услове: (1) да се из зоне евакуишу сви борци, покретна оружја и покретна војна имовина; (2) да се за ратна непријатељства не смеју користити никакве покретне војне инсталације или установе; (3) да власти и становништво не смеју предузимати никакве акте непријатељства према другој страни у сукобу нити према било ком у или изван енклаве; (4) да мора престати свака активност везана за војне напоре који се чине. Тачка 7, члана 60. Протокола одређује да уколико једна страна у сукобу учини материјалну повреду претходно наведених одредаба, односно договорених услова, да ће друга страна бити ослобођена својих обавеза из споразума којим се зони даје статус демилитаризоване.

Споразум о демилитаризацији Сребренице се сматра споразумом о примирју, а свака озбиљна повреда примирја једне стране у сукобу даје право другој страни да откаже споразум и настави војне операције.

„Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе“ склопљен је између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића, у присуству генерал-потпуковника Филипа Мориона, 8. маја 1993. године8 . У преамбули споразума потписници потврђују да се Женевске конвенције које се односе на заштиту жртава међународних оружаних сукоба потпуно примењују у сукобу у Босни и Херцеговини. Према споразуму, свака војна или паравојна јединица ће морати или да се повуче из демилитаризоване зоне или да преда наоружање међународним снагама. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у демилитаризованим зонама биће предато/дато УНПРОФОР-у.

Генерал Сефер Халиловић је тврдио да демилитаризација не подразумева предају наоружања и војне опреме снагама УНПРОФОР-а и читав низ наредних упутстава и наређења указује да се са највишег врха оружаних снага нелегално организује избегавање обавезе предаје наоружања. Предузете су све активности у циљу опструкције Споразума и избегавања преузетих обавеза о демилитаризацији. Поступа се на исти начин као што се поступало месец дана раније када је Штаб врховне команде Оружаних снага Републике Босне и Херцеговине 15. марта 1993. године издао наређење, којим се муслиманским формацијама у Сребреници налаже прекид борбених дејстава. Само дан касније следи ново наређење: „Наставите са извођењем што снажнијих офанзивних дејстава“.

Према резолуцији Уједињених нација и постигнутом споразуму, снагама Војске Републике Српске је забрањен приступ том подручју. Руководство Републике Српске је било обавезно да омогући доставу хуманитарне помоћи муслиманском становништву. Међутим, УНПРОФОР није успео да демилитаризује10 то подручје. Снаге 28. дивизије предале су само ограничене количине трофејног наоружања, задржавши велике количине лаког и тешког наоружања. Тако је, у суштини, 28. дивизија добила време за предах и услове за консолидацију својих снага. Све време постојања „безбедносне зоне” 28. дивизија се наоружавала. Наоружање је транспортовано хеликоптерима са подручја Кладња и Тузле, као и уз помоћ делова УНПРОФОР-а, злоупотребом транспорта хуманитарне помоћи у којима је шверцовано наоружање, муниција и средства везе.

Војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију Ричард Батлер констатује да „упркос присуству мировних снага Уједињених нација, настављене су активности наоружаих војних јединица босанских Муслимана унутар сребреничке енклаве, што је приморало Војску Републике Српске да одржава одбрамбену линију насупрот границе ‘безбедносне зоне”.

Права слика о „демилитаризацији“ Сребренице дата је у акту Команде 8. оперативне групе „Сребреница” достављеном Генералштабу армије Републике Босне и Херцеговине, у коме стоји: „У Сребреници је један број наоружања предат Уједињеним нацијама док је већи дио задржан код војника. Код представника Уједињених нација истичемо да је Сребреница демилитаризована те због тога морамо да сакривамо наоружање и војнике који се налазе на линији одбране”.

Снаге 28. дивизије су интензивно изводиле нападна и препадна дејства из „безбедносне зоне” на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена србска села на подручју Братунца и Скелана. У тим дејствима страдао је велики број србских бораца и цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати таква дејства из више разлога. Пре свега због губитака у људству, потребе држања две бригаде око „безбедносне зоне” и сталног јачања 28. дивизије, те, нарочито, због непоштовања одредби Резолуције Савета безбедности од стране УНПРОФОР-а и муслиманског руководства14 . Војска Републике Српске је упутила низ упозорења команди УНПРОФОР-а (холандски батаљон чији је командант био потпуковник Кареманс) и муслиманским снагама у Сребреници. Пошто то није дало позитивних резултата, одлучено је да се изведе операција сужавања “безбедносне зоне” и њена стварна демилитаризација.

Да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано не би било потребно да се проглашава „безбедносном зоном”, јер Војска Републике Српске не би имала разлога да војно оперише на том простору.

Командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је јуна 1995. године написао наредбу 28. пешадијској дивизији, којом наређује да отпочне са извођењем офанзивних дејстава према војсци и становништву у Републици Србској ради подршке у деблокади Сарајева. У складу са овом наредбом, начелник штаба 2. корпуса је наредио Команди 28. дивизије да изврши „све припреме за извођење офанзивних борбених дејстава у циљу ослобађања територије Републике Босне и Херцеговине, развлачења и наношења гибитака А/С (армија Срба), чиме садејствовати снагама Армије Републике Босне и Херцеговине које изводе борбена дејства у северозападном рејону Сарајева15”. У складу са овом наредбом 26. 6. 1995. године Зулфо Турсуновић, командант 283. лаке пешадијске бригаде напао је србско село Вишњицу, удаљено пет километара од границе заштићене зоне и убио једног војника Војске Републике Српске и више цивила, ранио три србска цивила и запалио 5-6 стамбених објеката.

О томе да Сребреница и Жепа нису биле демилитаризоване најбоље говори ванредни извештај кога је командант Генералштаба Армије Босне и Херцеговине армијски генерал Расим Делић доставио председнику Председнштва Републике Босне и Херцеговине Алији Изетбеговићу у коме га извештава „да је Генералштаб Армије предузимао низ војничких радњи и поступака да припаднике Армије у енклавама организује и припреми... да је извршено 17 хеликоптерских летова“.

Алија Изетбеговић је на Првој ванредној сједници Главног одбора Странке демократске акције у Зеници 5. августа 1995. године изјавио: „...Ми смо успјели да тамо пошаљемо 17 хеликоптера оружја, осамнаести лет завршио се трагично... Били смо успјели да убацимо значајну количину муниције и оружја. Војска је процјењивала да Сребреница може да се брани до 30 дана“.

Јасно је да је Споразум и његове битне одредбе, које су у складу са чланом 60 „Додатног протокола”, требало да обезбеди да Сребреница стварно буде демилтаризована зона. Међутим, споразум није испоштован. То је потврдио и Генерални секретар Уједињених нација у свом извештају од 15. новембра 1993. године. Између осталог он у свом извештају каже: „(1). Халиловић је схватио да споразум покрива само урбани део, односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије; (2) Халиловић је наредио Бошњацима у Сребреници да не предају корисно оружје и муницију...”. Сам Халиловић каже: „Вратио сам се у штаб и послао наређење у Сребреницу и Жепу да не смију ниједан комад оружја предати, нити иједан читав метак. Након свега, отишао сам код Изетбеговића и добио ријетко признање за успјех: Нисам знао да имаш дипломатског квалитета” 18 . Тако командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине, уз сагласност Врховне команде и председника Босне и Херцеговине, шаље наређење како да се изигра потписани споразум. Истовремено, начелник Штаба Војске Републике Српске генерал - потпуковник Манојло Миловановић, истог дана када је споразум потписан, наређује команданту Дринског корпуса у којем прецизно регулише да се потписани споразум испоштује.

Овај поступак два официра јасно говори о односу зараћених страна у току целог рата према споразумима, па чак када су ти споразуми потписани уз присуство Уједињених нација.

Извођене су борбене акције, убацивање наоружања и муниције копном и ваздушним путем и подстицање тих активности од стране Врховне команде Армије Босне и Херцеговине и Команде 2. корпуса. Знали су то сви, и припадници холандског батаљона у Сребреници, као и команданти и војни руководиоци УНПРОФОР-а. Ништа озбиљно није предузето у складу са одредбама резолуција 819 и 824. Напротив, чињено је све супротно. Својом неактивношћу снаге Уједињених нација су подстицале оружане активности муслимана из тзв. безбедносне зоне према србским цивилима и војницима.

Сви извештаји команди и бригада у пролеће 1995. године који су стизали у Команду Дринског корпуса дају податке о интензивним борбеним активностима муслиманске војске из заштићене зоне Сребреница, као и осталих безбедносних зона. То су биле диверзантско-терористичке активности убацивањем извиђачких група, па чак и бригада (Горажде 14. 6. 1995. године) и постављањем заседа у дубини територије под контролом Војске Републике Српске, далеко изван „безбедносне зоне“.

Да 28. дивизија врши интензивне припреме за извођење офанзивних дејстава ради спајања са деловима 23. дивизије у реону Хан Погледа потврђује чињеница да су њене снаге поселе доминантне објекте ради обезбеђења коридора између две енклаве и извршили делимично груписање снага у западним деловима енклава. Посели су Подравање, Љесковик, Сушицу, Стублич, Брложник, Садилов Чаир, Гођење, Љубомишље и Гусинац, који се налазе ван тзв. демилитаризоване зоне, што је у функцији стварања повољних услова за извођење офанзивних дејстава.

Зона забрањеног лета над Босном и Херцеговином односила се на све три зараћене стране. Муслимани нису тај режим поштовали, а УНПРОФОР их није у томе спречавао.

У „Завршној анализи рада ваздушног моста за Сребреницу и Жепу”22 Команда Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Армије Републике Босне и Херцеговине наводи да је „у времену од 27.02.1993. до 07.05.1995. године са територије Републике Босне и Херцеговине одржаван ваздушни мост за потребе енклава Сребреница, Жепа и Горажде уз констатацију да се „комплетно летење извршавало у условима забране од УН“... 

„Основни циљ успостављања и одржавања ваздушног моста био је дотур и обезбеђење средстава за вођење оружане борбе...”. После овог признања да се обезбеђују средства за вођење оружане борбе следи оптужба да „четници стално угрожавају ово подручје диверзантским нападима, спречавајући улазак конвоја са храном и санитетским материјалом”.

Снабдевање наоружањем, опремом и материјално-техничким средствима ишло је директно од Штаба армије ка Жепи и Сребреници о чему говори низ докумената. Захтеве за доставом убојних борбених средстава Команда 28. дивизије је достављала Команди 2. корпуса, а ова Штабу Врховне команде.

Успостављањем „безбедносне зона" од стране Савета безбедности Уједињених нација, линије војних сукоба око Сребренице се нису стабилизовале. Упркос присусутву мировних снага Уједињених нација, настављене су активности наоружаних војних јединица босанских муслимана унутар и ван сребреничке енклаве, што је приморало Војску Републике Српске да одржава одбрамбену линију насупрот границе „безбедносне зоне”, и на крају да предузме офанзивна дејства ради разоружања 28. дивизије.

ОПЕРАЦИЈА „КРИВАЈА '95“

Војска Републике Српске је била приморана да заштити србски народ у околним селима око тзв. безбедносне зоне и спречи властите губитке у акцијама које су припадници 28. дивизије предузмали из те зоне.

Одбрана снага у Сребреници била је организована на кружној основици, са релативно малом тактичком дубином. била је добро уређена на предњем крају и слабо по дубини. Простор између Сребренице и Жепе није био поседнут снагама Војске Републике Српске, што је снагама 28. дивизије омогућавало да слободно комуницирају између енклава, да маневришу снагама и да обезбеде потпуну контролу простора између две енклаве. 

Дакле, 28. дивизија је имала изузетно повољан укупни однос снага према деловима Дринског корпуса који су контролисали правце који су водили ка безбедносној зони.

Дрински корпус је изводио дејства на два фронта: један на правцима ка Тузли, Кладњу, Олову и Горажду и други према Среберници и Жепи. Оперативни положај Корпуса био је крајње неповољан, јер је стално претио пробој 2. корпуса из Тузле ка Сребреници и његово спајање са 28. дивизијом у Сребреници и Жепи, чиме би зона одбране овог Корпуса била пресечена, тиме би био доведен у питање опстанак Војске Републике Српске у Подрињу.

Команда Дринског корпуса је јула месеца 1995. године одлучила да формира комбиноване снаге Јорпуса из састава матичних бригада и да изведе војну операцију ради сужавања подручја „безбедносне зоне Сребреница” и њено раздвајање од „безбедносне зоне Жепа”. 

Операција је шифрована под именом „Криваја 95”. Заснована је на наређењу Главног штаба Војске Републике Српске од 12. маја 1995. године. Према овом наређењу, „Команда ДК и 65. змтп ће у својим з/о предузети мере да се садашње линије одбране поседну снагама предвиђеним за блокаду енклава и да се целокупан простор енклава стави под контролу. У том циљу команда ДК ће испланирати и извести бој са задатком: - дефинитивног одсецања енклаве Жепа од енклаве Сребреница и спречавања комуникације између енклава; - изаћи на леву обалу р. Јадар ј/и од Кутизера и створити услове за продужетак нападних дејстава правцима: Ђиле - Сребреница и с. Симићи - Сребреница; - спречити комунициарње муслиманских ОС и становништва из енклава ка Кладњу и обратно: - формирањем потребног броја ИДГ, од искуснух и одважних бораца, убацивањем кроз међупросторе, што пре избити на линију: Стублић - Брестовик - Мркодо - Брлошка планина, с дејством снага у додиру (65. Змтп, 67. пв и 1. плпбр) на линију с. Палеж - с. Боровац - с. Љубомишља - Брезова раван - Жигина локва - Рибиоц (искључно) са које створити услове за продужетак напада ка Жепи...”.

У борбеним дејствима око Сребренице ангажоване су снаге јачине око четири батаљона из састава: Зворничке пешадијске бригаде, Бирчанске пешадијске бригаде, 2. романијске моторизоване бригаде и снага Дринског корпуса непосредно ангажованих око енклаве Сребреница (1. братуначке лаке пешадијске бригаде, Миличке лаке пешадијске бригаде и Самосталног батаљона „Скелани”). Однос снага био је 3:1 у корист 28. пешадијске дивизије Арије БиХ. С обзиром да се ради о нападној операцији, тај однос био је крајње неповољан по српске снаге. Остале снаге Дринског корпуса већ раније биле су ангажоване у спречавању продора муслиманских снага из правца Тузле, Кладња и Горажда. То говори да је оперативни положај Дринског корпуса је био крајње неповољан.

Муслимани нису придржавали режима безбедносне зоне, нити су их у томе контролисале нити спречавале снаге УНПРОФОР-а. Напротив, муслиманске снаге из Сребренице, уз прећутну сагласност снага УНПРОФОР-а, користиле су режим безбедносне зоне као базу за предузимање офанзивних акција према Војсци Републике Српске и преосталом србском становништву. Након акција, муслимани су се повлачили у безбедну зону и стављали под заштиту УНПРОФОР-а. У тим акцијама, за време трајања режима безбедносне зоне, убијено је на десетине србских војника и полицајаца, на стотине је рањено, осакаћено или заробљено и одведено у бројне приватне затворе у Сребреници и око Сребренице.

Снаге 8. оперативне групе 28. дивизије Копнене војске из безбедносне зоне интензивно су изводиле нападна и препадна дејства на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена србска села на подручју Братунца у Скелана. У тим дејствима страдао је велики број србских бораца и цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати такву ситуацију и стално јачање 28. дивизије. Упућено је низ упозорења команди УНПРОФОР-а и муслиманским снагама у Сребреници, али није било позитивних резултата. Зато је донесена одлука да србска војска предузме операцију ради стварне демилитаризације. Била је то легална војна операција, до које не би дошло да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано.

Муслимани су планирали да пређу у општу офанзиву и само је било питање дана када ће снаге из Сребренице кренути у напад и покушај спајања са снагама у Тузли.

Снаге 28. дивизије биле су организоване, опремљене и наоружане и могле су дуго да се бране, јер су биле распоређене на терену повољном за организовање упорне одбране.

Операција „Криваја 95“ изведена у складу са начелима извођења нападних дејстава и у њој није дошло до прекомерне употребе силе, јер је однос снага био повољнији у корист браниоца. Напр. за извођење операције планиран је један борбени комплет артиљеријске муниције, Хрвати су у „Олуји“ планирали пет борбених комплета, и пола борбеног комплета за тенкове, противоклопна и противавионска оруђа.

До напуштања становништва Сребренице није дошло услед развоја догађаја на бојишту, него због одлука руководства Сребренице, уз прећутну сагласност руководства Федерације, да то учини из других разлога.

Политичко и војно руководство оставило је становништво и војску Сребренице са намером да се доживи пораз и да се испуни Клинтонов услов „да ће НАТО интервенисати када Срби убију 5.000 муслимана“.

Снаге 28. дивизије кренуле су у пробој, оставивши становништво, у коме су морале претрпети велике губитке и који је са војничког гледишта потпуно неприхватљив. У том пробоју су и претрпеле губитке и сви су они приказани и приписани као злочини Србима. 

Француски генерал Филип Морион изјавио је 09.12.2001. године, пред комисијом француског парламента да су сребреничкој трагедији допринели Предсједништво БиХ и Алија Изетбеговић који су непрекидно кршили договоре о примирју. „Не плашим се речи да је Сарајево, тачније Изетбеговић и Предсједништво, допринијело сребреничкој драми”, рекао је Морион, један од четворице генерала који иза затворених врата свједоче пред мисијом о трагедији Сребренице.

Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима24, изјавио је на суђењу Слободану Милошевићу, као сведок Тужилаштва Филип Морион.

Пад Сребренице је све изненадио. Карл Билт у интервјуу кога је дао Бреттону Рандалу 19. и 20. септембра 2002. године каже: „Када је пала Сребреница ја сам био у Стразбуру... Био сам изненађен падом енклаве, као и Младић. То је била операција веома малих размера. Био сам под изразитим утиском да се то заправо није очекивало. Сви су били изненађени... “.

Тачно је да је много муслиманских војника погинуло у Сребреници и око ње. Ради се и о погибијама у међусобним борбеним окршајима делова муслиманске војске приликом извлачења из Сребренице. Масовни губици на муслиманској страни су последица ратних дејстава и борбених радњи, а не насиља над цивилима, које су муслимански команданти намерно стављали у свој борбени распоред и колоне приликом пробоја под борбом. Муслимани су борбено деловали уз употребу оружја, вршили пробој из окружења и у тим пробојима наносили озбиљне губитке Војсци Републике Српске У тим дејствима муслиманске снаге су били поражене и тиме у борби претрпеле велике губитке.

ЗАКЉУЧАК

Операција „Криваја ‘95" планирана је, организована и реализована с циљем спречавања снага 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине да из тзв. безбедносне зоне упадају на територију под контролом Војске Републике Српске и наставе са злочинима које су починили од 1992. до 1995. године над србским народом Подриња. 

Снаге УНПРОФОР-а нису могле или нису хтеле спречити наоружавање муслиманских снага и упаде на територију под контролом Војске Републике Српске, иако је подручје под њиховом контролом требало бити демилитаризовано.

Операција је била оправдана и изведена по свим начелима ратовања уз ангажовање минималних снага ВРС против далеко бројнијег непријатеља који је имао добру основицу за организивање упорне одбране. Међутим, снаге 28. дивизије су напустиле Сребреницу па су јединице Дринског корпуса ушле у празан град.

Одлуке да снаге 28. дивизије, у чијем саставу су били и цивили, крену у пробој на велику удаљеност потпуно је неоправдана и довела је до великих губитака у сукобима са снагама Војске Републике Српске, као и међусобним обрачунима. Сви ти губици, и поред низа доказа приписани су злочинима Војске Републике Српске што је тема других референата.

Може се закључити да је операција Војске Републике Српске изведена у складу са планом операције где није било планирања нити организовања активности које су у супротности са међународним правом. Велики губици муслиманских снага највећим делом десили су се при пробоју снага 28. дивизије из окружења, чије је борбено деловање трајале више седмица. Оперативни извештаји Армије БиХ показују да су се снаге на путу пробоја имале више од 2.000 погинулих па се не може говорити о цивилима већ легитимним војним снагама.

Треба истаћи да је србска страна гарантовала свим онима који дођу у базу Поточаре где се налазила Команда холандског батаљона УНПРОФОР-а. Сходно окупљању на том месту Војска Републике Српске организовала је превоз аутобусима и камионима до линије разграничења са Федерацијом БиХ, што је контролисао и батаљон УНРОФОР-а. Овакав однос српске стране говори да су жене деца и мушкарци, њих више од 25.000 било пребачено на одредиште.

Приредио Бошко Антић, контраадмирал