Руски добровољци у бици за Беланицу

2. јуна 1999. године, негде у поподневним часовима, јединице 252-ге оклопне бригаде Војске Југославије су обновиле напад на „ушанчене“ шиптарске терористе које су добро утврдиле насељени пункт Беланицу. Ово село се налази недалеко од нешто већег насељеног места Малишево, на Косову и Метохији. У овом рејону се налази већа група терориста из састава ОВК. Основни задатак мање тактичке групе 252-ге оклопне бригаде, у којој су се налазили у руски добровољци, се сводила на уништење терористичке групе и дефинитивно ослобађање овог села,пише портал Mars.online, на чијем линку може да се виде и ексклузивне фотографије, преноси Russia beyond.

Напад на Беланицу у два таласа

Борбе су тог дана отпочеле од раних јутарњих часова. Јединице Војске Југославије су са веoма ограниченим снагама покушале да уђу у Беланицу, међутим услед местимично јаког отпора из великог броја добро утврђених кућа, напад није имао планирану динамику. Интервентна група ове бригаде у којој су се налазили и руски добровољци, претрпела је том приликом осетне губитке. Није било погинулих, али је скоро већина људства била рањена. Неколико бораца је задобило теже повреде и морало је да се извуче са попришта сукоба у локалну болницу, на даљу хирурушку обраду. Један од њих је био и командант интервентне групе са надимком „Тарот“ који задобио повреде главе и горњих екстремитета, и који је у несвесном стању пребачен у медицинску установу. Међутим, чим је дошао свести, командант „Тарот“ је покидао и повадио све катетере из свог тела, зауставио прво возило које је видео, и вратио се у јединицу  која се спремала да обнови свој напад.

Негде око 14ч почео је други напад на Беланицу. Овог пута приступило се његовој бољој организацији. У ту сврху је употребљен и један тенк Т-55 који је био позициониран на добром месту непосредно покрај села. Напад је отпочео тако што је 55-ица испалила неколико граната по истуреним терористичким ватреним тачкама. Истовремено, тактичка ударна борбена група која се махом састојала од руских добровољаца кренула је у чишћење Беланице. Непосредну ватрену подршку овој групи је обезбедио 3-вод ВЈ. Улога 3-ћег вода је била да заштити леђа и бокове руској групи, која је попут клина продирала у дубину села.

Нападне јединице су се раздвојиле и формирале „тројке“ које су покривали митраљези М-84. Масовном употребом ручних бомби непријатељ је истеран из предњих кућа на улазу у Беланицу, које су претходно претворене у снажне ватрене тачке.

Његовим даљим потискивањем, нападна група се пробила до вертикалног зида висине три метра, где је накратко застала ради додатног прегруписавања и разраде даљег тока напада. Командант руске групе са надимком „Таро“ је у том моменту донео одлуку да се заузме трећи утврђени објекат који се налазио у систему одбране села. Овај напад су у садејству извели Срби и Руси. Руски добровољци су са својим командантом успели да овладају целокупним двориштем и заузму први спрат објекта.

Приликом ове акције истакао се заменик команданта извиђачко-диверзатског вода Слободан Крџић звани „Крџа“. Овај веома храбри и физички беспрекорно спреман борац је успео да заузме поткровље објекта чиме је у потпуности ликвидирана терористичка упоришна тачка. Он је том приликом запленио једну снајперску пушку и велику количину муниције и додатне опреме коју су у бекству напустили шиптарски терористи.

Захваљујући својој телесној грађи (делија од два метра), „Крџа“ је са поткровља куће кроз разбијени цреп видео терористу који се налазио са друге стране куће која је била опасанана високим зидовима. Он је користећи заплењену снајперску пушку ликвидирао терористу прецизним хицем у пределу главе. Благим покретом палца десне руке преко свога грла „Крџа“ је сигнализирао остатку групе да је мета неутралисана.Остали делови 3-ћег вода кога су чинили србски борци се за то време налазио у раније заузетим објектима, на самом улазу у Беланицу.

Битка за Беланицу: Противудар бројнијих терористичких снага

Непријатељ је из свог расположивог оружја отворио ватру по објекту у коме се налазио „Крџа“ са руским саборцима. Фокус његовог дејства је било поткровље куће у коме се налазио одлучни србски снајпериста који је минут раније усмртио једног терористу.

Највећа концентрација ватре је долазила из објеката који су се налазили у дубини села, и појаса опасаног високим дрвећем у коме је била зграда основне школе.. На све стране су почели да „звижде“ меци. Командант „Таро“ је одлучио да направи ротацију војника у самом објекту. Он је позвао једног руског добровољца који се заједно са „Крџом“ налазио на тавану, да се спусте спрат ниже, а горе послао тројку руских добровољаца који су поседовали још једну снајперску пушку и митраљез. Основна замисао је била да ова група покуша да открије тачну локацију где се налази непријатељ. Она је требала ватром да „веже“ непријатеља, омогућавајући остатку групе (кмд „Таро“, „Крџа“ + делови 3-ћег вода) даљи продор у дубину села.

Руски добровољци су изашли на поткровље и направили добар распоред. На две стране крова су се налазили снајперисти, а у средини митраљезац. Они су покушали да лоцирају позицију непријатеља, тражећи га по свим доминантним објектима који су се истицали у селу. Међутим, непријатељ је у том моменту пришао веома близу, дошавши практично на 50-100 метара од саме куће. Настала је жестока размена ватре са блиског одстојања. Шиптари су са неколико десетина пушака „поклопили“ неколико отвора на крову објекта остваривши ватрену супремацију. Командант „Таро“, „Крџа“ и још један борац су се самоницијативно попели на таван, раскопали додатне отворе и прихватили борбу са бројчано надмоћнијим терористима.

Одједном је дошло до стравичне експлозије. Ништа се није могло видети од прашине и дима. Један од руских добровољаца кога је експлозија одбацила на другу страну таванице успео је да отвори очи. Контузован је лежао на поду.Ништа није могао да чује од зујања у ушима, док су му очи биле пуне прашине. Кроз густи облак дима који се полако разилазио успео је да уочи свог саборца, руског добровољца који је био за митраљезом. Лице му је било обливено крвљу. Он је покушавао да се устане, али се после неколико корака затетурао, и поново пао. Недалеко од њега су непомично лежала још три борца. Снајпериста се налазио у супротном углу објекта, као и његов саборац. Прво шта му је прошло кроз главу је да су сви његови саборци изгинули.

Шок и рефокусираност је трајао неколико секунди. Ускоро су три борца која су лежала у различитим деловима просторије (митраљезац, кмд. „Таро“ и још један војник-стрелац) почели да дају знаке живота и да полако долазе себи. Интересантно је да сва тројица нису задобили ниједну рану, већ су били само контузовани од силине експлозије. Само „Крџа“ је лежао непомично. Његову ватрену позицију је пројектил директно погодио и сву силину ексоплозије усмерио на њега. У том моменту се проломио крик команданта „Тара“:

„Крџо! Крџо!“…… „Крџа је погинуо?!“

Слободан је погинуо на лицу места. Није му било спаса.

„Никога овде не остављамо!“ – загрмео је командант „Таро“ док су још увек контузовани борци кренули да извлаче тело погинулог србског витеза са поткровља. Ово није био уопште лак задатак, с обзиром да се радило о веома крупном човеку. Тројица војника су успела да спусте тело у приземље куће где су га прихватила два војника. Ту су пронашли неко слободно ћебе и умотали тело у њега, претходно са њега скинувши сву тактичку опрему и панцирни прслук (оно што је од њега остало).„Крџа“ је био напросто спаљен са фронталне стране. У пределу главе у грудног коша су се налазиле велике ране која је изазвао практично директан погодак кумулативног пројектила.

Није се било времена за било какво туговање. Командант „Таро“ је издао наредбу тројици својих подређених да брзо заузму погодне позиције и ватром заштите групу бораца који су извлачили тело погинулог саборца. Чим је према непријатељу упућен први рафал, група руских добровољаца је заједно са „Крџом“ кренула да напушта кућу.

Вест о „Крџиној“ погибији ускоро се проширила и до суседног положаја који су чврсто држали борци 3-ћег вода. Они су то сазнали од командира интерветног вода Дејана Живојиновића званог „Брзи“.

 „Брзи“ је том приликом покушао да се докопа малог транспортног аутомобила „пинцгауер“. Он је желео да уђе кроз десна врата возила, али су терористичке формације ОВК које су пришле веома близу уочиле кретање србског борца, у из свог расположивог наоружања отворили ватру по возилу. Под кишом метака „Брзи“ је покушао да пређе на леву страну возила где се налазио волан. У веома тешким условима он је успео да упали возило, и крене ка капији куће у којој су се налазили руски добровољци који су у рукама носили „Крџу“. На свега три метра од циља возило је изгубило контролу и остало да стоји на средини пута. Наиме, један куршум је ушао кроз задњи део кабине возача и погодио „Брзог“ у пределу главе. Још неколико метака је „избушило“ ветробранско стакло, док су и точкови претрпели оштећења (страна одакле су дејствовали шиптарски терористи).

У непосредној близини се налазило и борбено возило пешадије БМП-80, које је делом било у линији ватре између пинцгауера и терористичких снага, те га је својом силуетом штитио од непријатељске ватре. Наиме, било је видљиво како се куршуми терориста рикошетирају о његов оклоп.

Негде у то време, дошло је до жестоког сукоба између припадника војне полиције ВЈ и шиптарских терориста на периферији села који се налази 100-150 метара ваздушне линије од руских добровољаца. Мања јединица војне полиције (не више од неколико војника) успела је да се под борбом пробије до једне двоспратне куће и ту заузме одбрамбену позицију. Међутим, шиптарски терористи су уз свежа појачања извели напад на ову кућу која се нашла под масивном ватром нападача. По њој су „тукле“ аутоматске пушке, пушкомитраљези и ручни ракетни бацачи. Група „црних беретки“ је у пуном обиму била паралисана услед велике количине олова које је буквално затрпало ту кућу. Овај нагли развој ситуације је преусмерио пажњу неупоредиво бројнијим терористичким снагама да се концентришу на ту кућу, што је створило неопходан временски простор за извлачење блокираних руских добровољаца на чија плећа су сада пала два погинула србска борца.

Са мртвим „Крџом“ на рукама четири руска добровољца су одлучили да крену ка „пинцу“ који се налазио у близини куће у којој су се налазили. Пошто су успели да његово тело некако сместе у транспортни одсек возила, један од добровољаца је ушао у возило. Он је на месту возача затекао беживотно тело Дејана Живојиновића „Брзог“ коме је лице било обливено крвљу. Одмах га је ухватио за рукав, где га је уз помоћ свог саборца пребацио у задњи део пинцгауера. Упркос веома тешкој ситуацији ова група руских добровољаца на челу са кмд. „Таром“ је успела да се у пуном капацитету и без губитака пребаци до возила. За волан „пинца“ је сео добровољац омањег раста, док се на сувозачевом месту налазио његов саборац. Њих двојица су успели да упале возило и да га покрену. Покривени ватром својих сабораца „пинцгауер“ је у пуној брзини „пролетео“ кроз брисани простор и замакао у дубину фронта, у коме се налазила резерва србских војно-полицијских снага.

Остатак групе је сачекао да падне мрак и да потом крену у извлачење. Они су у тактичком распореду са већим међусобним растојањем успели да напусте Беланицу и склоне се у једну кућу која се налазила недалеко од села. Руски добровољци су били исцрпљени. Чим су ушли у кућу оборио их је умор. У њој су преноћили, без да су поставили било какво стражу. Само су чврсто заградили све прозоре и врата, и једноставно заспали. Са друге стране, остала два добровољца су успела да безбедно транспортују тела погинулих србских бораца које је очекивала сахрана са војним почастима.

Пропусти приликом припреме напада на Беланицу

Борбе за Беланицу су дефинитивно завршене истог дана. Наиме, терористичке снаге које су браниле ово село су биле неупоредиво бројније од нападних снага Војске Југославије. Ако се зна да у ратној војној вештини однос између нападача и оних који се бране треба да буде 3:1 у корист првих, у Беланици је била обрнута ситуација. Наиме, група од 30-ак србских и руских добровољаца је ушла у место у коме се забаракадирало најмање 300-400 до зуба наоружаних терориста, који су већину кућа претворили у снажне отпорне тачке увезане рововима. Дакле, немогућ задатак за успешну реализацију, без обзира на далеко већу борбену вредност србских трупа у односу на терористичке снаге. У наредној етапи команда Војске Југославије је успела да на овај правац доведе крупнија појачања које су се под бомбама НАТО агресора постепено пребацивала. Међутим, ликвидацију терористичког упоришта у Беланици је зауставила политика и накнадно потисан Кумановски споразум.

После неуспешног напада на Беланицу, српске снаге су место ставиле у потпуну блокаду. Данима после тога је настављено пушкарање између зараћених страна. Српске снаге су дејствовале по терористичким објектима који су се налазили на ободима села. Авијација НАТО је 00-24ч покривала овај регион тако да је била онемогућена шира активација борбене технике. После потписивања Кумановског споразума који је између осталог подразумевао повлачење југословенских снага безбедности са Космета, престала је и блокада Беланице. Последња јединица која се повукла са овог простора имала је у свом саставу и руске добровољце. Њихово повлачење су прославиле терористичке снаге у селу, које су неколико часова непрестано „шенлучиле“.

Сахрана Слободана Крџића „Крџе“

Сахрана Слободана Крџића је обављена у његовом родном Чачку. У тренутну своје смрти „Крџа“ је има 25 година. Слободанова мајка се никако није могла помирити са чињеницом да њеног сина више нема. Једна од улица у Чачку данас носи његово име. Храбри „Крџа“ је посмртно одликован орденом „За заслуге из области одбране и безбедности првог степена“. Један од лекара који је прегледао тело погинулог борца је констатовао да је узрок „Крџине“ смрти пројектил који је испаљен из ручног ракетног бацача „Зоља“.

Сахрана Дејана Живојиновића „Брзог“

Дејана Живојиновића су сахранили након два дана у његовом родном месту Сирча покрај Краљева. Дејану је била 27 година. Овај борац је такође посмртно одликован орденом „За заслуге из области одбране и безбедности првог степена“. Иза Дејана је остала супруга Жељка и његово двоје деце: син Стефан и ћерка Тијана.

Russia beyond