РТ: Русија је прешла дуг пут од 1993. године: Путинове уставне промене одражавају потребе ревитализоване државе

01.07.2020. год.

Руски "суперпредседнички" Устав из 1993. године фалсификован је у крви након насилних превирања, у време када је земља била на коленима. Логично је да би то било ревидирано када би савремена Русија коначно стала на ноге.

Шта је толико проблематично са важећим Уставом из 1993. године и који су разлози због којих су предложени амандмани? Одговори се могу наћи у околностима под којима је документ председника Бориса Јељцина ступио на снагу и у великој трансформацији коју је од тада претрпела Русија.

Пре свега, потребно је нагласити да су Русија из 1993. године и данашња Русија у суштини две различите земље. Те 1993. године била је мрачна сенка Совјетског Савеза, са тмурном садашњошћу и неизвесном будућношћу. Јељцин је заједно с министром спољних послова Андрејем Козирјевим и осталим члановима његовог тима либерално настројених гурнуо своју земљу у америчку сферу утицаја.

Стога не чуди што је Јељцинов устав усвојен само два месеца након недемократске узурпације власти његовог тима (гранатирањем и упадом у парламент током октобарског пуча), и није био у складу са његовом сврхом као главним законом велике силе. Уместо тога, служио је западним елитама, а посебно Вашингтону.

Широко познате последице такве политике биле су трагичне за Русију, јер је ушла у деценију безакоња, сиромаштва и рата.

У 2020. години ситуација је потпуно другачија. Политика председника Владимира Путина углавном је „Прво Русија“, у поређењу са политиком Јељцина, те ужива широку подршку владајућих елита као и популације уопште.

Нова реалност

Штавише, данашња Русија је снажна регионална сила и главни играч у глобалној политици коју ниједна земља света, укључујући САД, не може да игнорише. Такође је релативно стабилна и независнија, те је стога предложени „нови“ Устав, за разлику од оног из 1993. године, домаћи напор, а не спољно „инспирисан“.

Стога не чуди што су одређени западни медији и неки прозападни медији у Русији покренули тако жестоку кампању чији је циљ дискредитација гласања и предложених амандмана.

Референдум нуди руским грађанима прилику да искористе своје демократско право да изразе одобрење или одбијање предложеног пакета који укључује широк спектар тема, попут јачања суверенитета и независности, социјалних гаранција, цивилизацијске визије, модела управљања, нових приоритета, улоге државе у животу њених грађана и место Русије у мултиполарном свету у настајању.

Тако измена члана 79 гласи:

"Руска Федерација предузима мере како би подржала и ојачала међународни мир и безбедност, како би обезбедила мирни суживот народа и држава, спречила мешање у унутрашње ствари државе."

Један од амандмана потврђује да је Русија данас наследница Совјетског Савеза, посебно у вези са „имовином СССР-а изван територије Руске Федерације“. Ова промена, коју аутори Јељциновог устава из очигледних разлога нису могли да уврсте, указује на намеру да се поврати одређена совјетска имовина коју тренутно држе поједини државници на пост-совјетском простору, с обзиром на чињеницу да је Русија исплатила дуг свих совјетских република, укључујући Украјину.

Постоји и клаузула која истиче супериорност Устава Руске Федерације у случају да је супротан одређеним "одлукама међудржавних агенција донесеним на основу њихове интерпретације одредби међународних уговора Руске Федерације".

Такве претпоставке биле су практичno немогуће 1993. godine. Међутим, оне одговарају савременој Русији, која можда 2020. године представља једно од средишта утицаја, заједно са државама попут САД-а, које су одавно ставиле свој национални интерес изнад било којих међународних уговора.

Поред тога, друге промене забрањују онима који имају страно држављанство и дозволу боравка у иностранству да обаваљају јавне функције, спречавајући тако појаву „политичких легионара“, који нису ретки у неким суседним државама са ниским нивоом суверенитета. Ова предложена измјена односи се на све највише званичнике конститутивних тела Руске Федерације, шефова савезних државних органа, сенатора, заменике председника Државне думе, повереника за људска права, судија, тужиоца и других.

Постоји више ограничења у погледу председничких кандидата који не могу да се кандидују ако су претходно имали страно држављанство и живели у Русији мање од 25 година (са изузетком становника Крима). Ови амандмани свакако додатно јачају руски суверенитет и независност на највишем законодавном нивоу.

Постоји такође низ прилично занимљивих измена, попут оне које предвиђају потенцијално формирање федералних територија унутар Русије. Судећи према недавним коментарима сенатора Андреја Клишаса, то би биле регије са посебним статусом, који би највероватније служиле или војној или еколошкој сврси, а које би биле директно под контролом Москве, а не регионалних власти.

Нешто слично већ постоји у великом броју земаља, укључујући САД. Мора се напоменути да је ово један од многих предложених амандмана који предвиђају даљу централизацију власти и пооштрену контролу на свим нивоима - од извршне власти Федерације до локалних самоуправа. Међу њима је неколико амандмана на четврто поглавље Устава у којем се дају председнику још већа овлашћења.

На пример, ако се амандмани усвоје, председник ће моћи да разреши премијера, именује и разреши генералног тужиоца, заустави законодавни поступак да провери предложене предлоге закона пповодом њихове уставности и још много тога.

Међутим, треба истаћи и бројна предложена ограничења, попут амандмана на члан 81, којим се предвиђа двомандатно ограничење за будуће председнике Руске Федерације.

Можда су аутори ових амандмана проучавали кинеско искуство из година брзог економског раста у смислу комбиновања високо централизованог система управљања и контроле са редовном ротацијом.

Правило заувек?

Наравно, не можемо занемарити промену која би омогућила Путину да се поново кандидује за председника 2024. године. Међутим, узимајући у обзир прагматизам руског председника, може се претпоставити да је ово вероватно дистракциони маневар и инструмент политичког осигурања. У међународној политици постоји концепт познат као "хрскава патка", који се користи да укаже на рањивост одлазећег политичког лидера. Чешће се не схвата озбиљно због опадајућег утицаја, како у земљи, тако и на глобалној сцени, што је прилично опасно у данашњем немирном свету.

Путин вероватно не планира да се кандидује 2024. године (осим као крајње средство), већ ће уместо тога наставити да координише своју улогу у позадини, што се може закључити амандманима који одобравају имунитет одлазећем председнику (који се такође може опозвати), као и прилика да постане доживотни члан Савета Федерације (Горњег дома руског парламента).

Мора се додати да имунитет одлазећег председника тешко да је новост у краткој историји савремене Русије, с обзиром да га је пре 20 година добио Јелљин (и чланови његове породице) Путиновим декретом.

Такође морамо напоменути да осим бившег председника (и регионалних представника), Савет Федерације може такође укључити до 30 именованих сенатора, од којих седам могу бити доживотни чланови Савета. Може се претпоставити да су ови амандмани предложени у циљу несметаног преноса власти и очувања укупне стабилности, узимајући у обзир Уједињено Краљевство (Дом лордова) и Сједињене Америчке Државе (Сенат).

Извор: Восток / РТ