ЈОШ СЕ НЕ ЗНА ДАН САХРАНЕ ЧЕСТИТОГ ДЕЈАНА ЧАРКИЋА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО СА СКЕЛЕ У БЕОГРАДУ

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА ДАН  САХРАНЕ ЧЕСТИТОГ ДЕЈАНА ЧАРКИЋА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА  КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО  СА СКЕЛЕ У БЕОГРАДУ  

Падају људи ко снопље  покошено сваки дан, падају и гину , или трајно остају инвалиди . Падају са скела , са кровова , са електичних бандера , са грађевина итд .

Многи од њих раде на црно, без заштитне опреме , раде у време кад је појачано негативно сунчево зрачење и кад су они који су имали среће да живе у раскоши својих домова и удобних фотеља уз клима уређаје и не сањају , да се неким сиромашним људима , који нису били вести и сналажљиви  око ,, леве руке и десног џепа,, нит су се увлачили политичким  партијама , у сред тропске врућине можда дехидрирали , или завршили трагично као што је завршио и Дејан Чаркић душа од човека , марљив и вредан , који се није стидео никаквог поштеног посла , нити да помогне оном ко је у невољи иако је сам живео у оскудици , али није кукао , није се понижавао, борио се и ишао даље .

Као прво  у самом старту код ове трагедије дошло је до неопростивог пропуста, све новине су објавиле да је пао радник са скеле и иницијале  у једној реченици, да се то десело негде у Београду , да је у питању мушкарац стар 37 . година и то је све, али то је велика неправда . Тај радник није репа без корена има своје име и презиме , датум рођења , школске  другове, родбину, комшије . Његову погибију  ни челу државу да дате онима коме је он значио нешто у животу и коме је родбина , ништа не значи , јер је сваки људски губитак ненадокнадив и сваки човек јединствен и непоновљив .

Шта се дешавало , за ових шест дана  где мештани Мачванског Прњавора са сузама у очима  сваки дан пролазе кроз Чаркић сокак или позивају чланове родбине да сазнају о месту и датуму сахране несрећног младића. а о датуму сахране мук, нико ни реч не зна.

Да ли ће после ове трагедије и после многобројних трагедија , где људи раде или на црно или са уредним папирима , али без  заштитне  опреме  одговарати било ко . Да ли ће се неко постидети  празних колевки и нерођених синова и кћери овог примерног младића , који се није остварио као отац  и родитељ , нити могао да стекне своју породицу , јер и кад би нашао посао  , или би га уцењивали  или му не би платили и са том праксом  мора се прекинути. Падају људи ко снопље  са приколица, грађевина , бандера , мостова , гину  , разбијају се ко тутлићи , ударајући слепочницом у ту крваву и горку кору хлеба , честитог радника жуљевитих руку, који свој живот није дао у залагаоницу да би у хладовини своје собе био воајер гледајући у време светске економске кризе риалити програме . Ни сама породица не зна  кад ће бити сахрана , комшије , школски другови, родбина  очекују сваки час. Али та папирологија је везала руке ,  наводно треба да стигну резултати везани за ковид па тек онда да се приступи обдукцији. Породица Деана Чаркића не познаје никог у институту Батут , ниди неког ко се бави судском медицином да се процедура  око сахране убрза.

Ово није вапај само једне породице , већ вероватно заједнички проблем многих који су изгубили своје најмилије. Те проклете скеле, куку, леле , сестре, мајке, сеје недочекане  зоре беле , свуд кукњаве, ретко где весеље, у овим ,, џорџорвеловским ,, смутним радијским временима…..

Славица Јовановић новинар и књижевник