1812. Смрт никада не долазила изненада

Без обзира на два века протекла од доба Бородинске битке, и даље остају ствари које се чине немогућим, незамисливим и ужасним. Подвигу живих поклоњено је довољно и прича и песама. Али у историји се по правилу о мтрвима прећуткивало. Најпроблематичније у историји ове битке била су тела мртвих, како Руса тако и Француза, која су остала несклоњена још цела два месеца, до самог протеривања Наполеона. Рањени пуковник Фон-Менгден, официр телесне гарде Финског пука, који је доспео у француско заробљеништво већ у Москви, сећао се да када су га гонили са освајачима који су се повлачили назад ка Смоленску преко Бородинског поља, тачније 18 дана после битке, ни једно тело још није било склоњено. У селу Горки где се за време битке налазио штаб Кутузова, пуковник је видео три руска војника који су седели, наслонивши се уз избу. Један од њих је разговарао са двојицом других. Пуковник му је довикнуо: зашто они не одлазе и када се пажљивије загледао, схватио је да су двојица већ мртви, а трећи, жив, седи на трупу без обе ноге и тихо о нечему разговара са мртвим друговима. И таквих преживелих, али безногих, који нису могли да напусте поље боја, било је доста. Они су викали када су пред њих пролазиле војске, покушавајући да скрену на себе пажњу, али по правилу без резултата. Хранили су се сувим хлебом који су вадили из ранчева мртвих другова. Поред њих ишли су вуци који су прождирали трупове умрлих људи и коња. Вукови нису дирали рањене. Таква апокалиптична слика трајала је целих 70 дана. Тек када је поново била организована служба земаљске полиције, почело је организовано сахрањивање. Текло је оно исто као и за време Другог светског рата. Полиција је дотерала сељаке из околних села и под претњом стрељања натерала их да без икаквих маски или других заштитних средстава сакупљају иструлела тела на гомилу, поливају и пале. Никога није бринуло што су мужици од трулих тела добијали заразу и разносили је по својим кућама. Кажу да је због тога у околним селима помрла скоро половина становника. До саме 1820. године – тачније још скоро 8 година, официри који су посећивали легендарно поље битке, налазили су не сахрањене кости, делове пушака и остатке војничких качкета. Требало је тек мало загребати земљу и могли су да се нађу људски остаци. Локални сељаци су чак смислили да од тога праве бизнис. Отворене лобање са траговима ужасних рана прали су и продавали заинтересованима као страшне рекликвије. Оне су биле тражене. И то доста. Неко ко је на пољу битке изгубио пријатеље или рођаке узимао је лобању у нади да то и јесте прах његовог ближњег. Неко је узимао реликвију са страшног поља да се хвали пред познаницима. На звонику Бородинске цркве још десет година видела су се заглављена ђулад, док коначно звона нису поново излили. Људи и њихове куће пострадале су страшно, а природа напротив. Многи становници околних села се сећају таквих детаља: када су се 1812. руске трупе распоредиле на положаје око Бородина, пшеница је у пољу била величанствена. Говорили су да сличан род није био одавно. Посел боја сва пшеница је била изгажена. Наредне године нико није засејао Бородинско поље. Једноставно није имао ко. Али земља, сама по себи, невероватно нађубрена крвљу и животињских трулењем, без сваке сетве дала је невероватан род жита. Сељаци који су видели ти чудо говорили су да то душе мртвих саме себи праве даћу. Зато осталих година рода није било уопште. Околна села уронула су у страшну беду. Њихови становници живели су од милостиње. Никакву помоћ држава није пружила. Зато три године касније, 1815, када је Александар Први посетио Ватерло, разорен битком, наредио је да се тамошњим сељацима изда 2 милиона рубаља у злату као пострадалим од битке између Наполеона и енглеског херцега Велингтона. Чудан однос према својима и туђима. Помоћ својима увек се мање примећује него помоћ туђима.
 

И још једно запажање. Врло је много сведочанстава да су људи који је требало да погину за време битке, осећали своју смрт унапред. 17-годишњи заставник Рафаил Михајлович Зотов, који је касније постао добар романсијер и драматург, сећао се: Смрт, ма каква била, никада није долазила изненада. Био сам томе сведок. Једном сам ишао са својим другом, сином богатог трговца, и доједном је он рекао да ако га убију, ја морам да узмем његов новчаник и златан сат. Није успео ни да каже до краја своју жељу, метак га је погодио право у чело и он је пао поред мене. Између осталог, сама чињеница туђе смрти није увек била праћена депресијом других. Исти тај Зотов сећа се случаја једног доброг млађег официра који је пунио пушку у ходу, како је говорио, за сваки случај. Метак га је погодио право у чело између обрва у тренутку када је он загризао своју патрону да сипа у њу барут и пао је држећи у устима загрижену патрону. Шта да се ради? Ја сам први који је недавно скоро до суза био дирнут страдањима коња на издисају, а засмејао сам се над патроном која вири из устију преминулог, и сви војници и официри око мене поделили су мој смех. Чудна је људска природа! Како брзо, како лако она навикава на страх и страдања. До краја ових страхова и страдања остало је још дугих 70 дана.