Стеван Гајић: Да ли уставне промене у Русији наговештавају смелију идеолошку агенду

20.06.2020. год.

Најављене уставне промене откривају обрисе идеолошког усмерења, што већ само по себи има велики значај, не само за Русију

Руски језик и руски свет

У обиљу реаговања у свету и у самој Русији на најављене измене Устава Руске Федерације, које је у марту одобрила Државна дума а потом и Уставни суд, једва да је ишта било тема изузев амандмана који садашњем председнику Русије омогућује кандидатуру за још два мандата. У сенци је, међутим, остала кључна промена: да Устав (пошто га грађани одобре на референдуму, највероватније 1. јула; здравствено безбеднији термин од несуђеног датума изјашњавања 22. априла) поставља темеље нове идеолошке парадигме Русије у данашњем свету. Прецизније речено, Устав ће јасно дефинисати идентитетска питања, по природи ствари шкакљива за мултиетничке државе, укључујући питање државотворног народа и језика, у која творци важећег Устава из 1993. године нису били ради да се упуштају, а у тадашњим међународним околностима тешко да су и могли.

Најављене уставне промене откривају обрисе идеолошког усмерења, што већ само по себи има велики значај, не само за Русију. У руском контексту, у постсовјетском руском друштву, идеологија и језик, с којима је уско повезано национално питања, дуго су у званичном дискурсу били табу; то су питања која уносе нелагоду у разговор и која су стога деценијама одлагана. У стварности се то већ умногоме догодило, а сада је и нормативно регистрована промена која има намеру да Русију позиционира као упориште традиционализма, у чијем уставу је записана и вера у Бога, породица и посебно деца као важан приоритет државне политике и у којем је брак описан као заједница мушкарца и жене. Устав је замишљен и као гарант личног достојанства држављана Русије, јер прописује да минимална зарада не сме да буде нижа од границе сиромаштва и предвиђа редовно усклађивање пензија са инфлацијом и трошковима живота.

Доминантан осећај код многих Руса, развијен у совјетском раздобљу (посебно од времена Никите Хрушчова), јесте да је политички некоректно и да се они скоро не смеју поносити руским наслеђем. Са друге стране, постоји и негативна напетост међу припадницима појединих мањина у односу на Русе. Ово је у појединим постсовјетским републикама постало и део званичног наратива у оквиру којег Русе оптужују за низ непочинстава од којих је у врху наводна насилна русификација. Оваквих и сличних примера има и другде у свету. Не одудара много од тога динамика у свим државама у којима је доминантан народ утопио свој идентитет у идентитет шире заједнице (Енглези у Британију, Срби у Југославију…). Творци дефинисања државотворног народа у садашњим руским уставним реформама покушали су да разреше и релаксирају овај проблем.

Фото: Кремлин.ру

После распада СССР, Устав Руске Федерације, највеће државе совјетског простора, био је због трагичног распада совјетске државе изричито антиидеолошки усмерен. Одсуство идеологије чак је и унесено у Устав из 1993. године. Таквим уставом био је посебно незадовољан онај део руског друштва који се осећао унижено због положаја у који је Русија стављена током униполарног тренутка, сматрајући да је највиши правни акт државе у доброј мери наметнут саветима и духом који је дошао ван граница Русије.

Уставним изменама руски језик дефинисан је као језик државотворног народа, односно проглашен је државним језиком Русије као језик државотворног народа који је део вишенационалног савеза равноправних народа Русије. Тиме је заправо Русија дефинисана као заједница коју је сјединио руски језик, а самим тим обликовао и културу. У еволутивном процесу етнички сложене земље доминантни језик створио је посебну и јединствену цивилизацијску средину. Иако нама са стране то може да делује самоподразумевајуће, Русима је уставним изменама, макар и посредно, признат статус државотворног народа. Последица овог додатка је између осталог и та да ће свако ко и ван граница Руске Федерације говори руским језиком као матерњим бити препознат као припадник у ширем смислу руске цивилизације или, како се то често у руском говорном подручју каже, руског света.

На одређени начин чини се да Русија покушава да свој концепт развоја мултиетничке заједнице можда не супротстави америчком мелтинг поту или концепту отвореног друштва Карла Попера, али свакако има амбицију да понуди сопствени модел развоја етнички и верски сложеног друштва.

Вилијам Де Бојс, оснивач најзначајније организације Афроамериканаца, Националног удружења за унапређење обојених људи (National Association for the Advancement of Colored People), које постоји и данас, један од најчувенијих бораца за еманципацију Афроамериканаца, био је неколико пута у Совјетском Савезу и гајио је одређене симпатије према тој држави због чега га је и прогонио ФБИ током година макартизма. Можда је он у свом чланку, својеврсном епитафу Стаљину 1953, боље од самих Руса дефинисао значај очувања групних идентитета и равноправност међу народима, обједињених у многољудну и етнички сложену ширу државу, односно оног што су творци овог дела садашњих уставних реформи имали на уму: „Стаљин… прво је усмерио Русију ка превазилажењу расних предрасуда и стварање једне нације од њених 140 група, без уништавања њихових посебности ”.

Јосиф Стаљин са маршалима, генералима и адмиралима Совјетског Савеза

Овај опис односи се на истог оног Стаљина који је, иако по националности Грузин, руском народу одао признање као победиоцу у Великом отаџбинском рату; народу у коме је он, несвршени богослов, препознао православље као архетип и, упркос ригидном бољшевизму, дозволио црквама да се огласе звонима, препознајући то као окидач за буђење победничког патриотског духа потребног за одбрану Москве од нацистичког напада.

Као да су уставотворци желели да у комбинацији Де Бојсовог идиличног описа совјетског, односно руског друштва које чине многи народи, и препознавања руског народа и његове културе као оне која је формирала и држи ту сложену заједницу на окупу, дефинишу Русију и њену улогу и у историји и у будућности. Време ће показати колико су били успешни, и да ли ће ове реформе делотворно отклонити одређене друштвене напетости. Такође, видећемо ускоро да ли је овај допуњени устав, који промовише заштиту не само појединца већ и породице и других традиционалних колективних идентитета, заправо наговештај идеолошке алтернативе коју Русија жели да понуди пре свега својим грађанима, али и опипљиву опцију свима изван граница Русије који деле исте вредности.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације