Први дан мира, 10. јун 1999. године: Из Ратног дневника команданта Треће армије генерал-пуковника Небојше павковића

10.06.2020. год.

Ко је победио, а ко изгубио? (Командно место „Кишница“, 0.40 часова)

Генерал Лазаревић се спрема да се врати на Командно место „Кишница“, али сам га одвратио од те намере. Није било разлога, јер су везе преусмерене у кућу где се налазимо. Хоћу да сачекам да се неко јави из ШВК и саопшти о потписаном Споразуму. Најважнија питања односе се на Трећу армију и Приштински корпус и ми смо носиоци извлачења јединица са Косова и Метохије.

У 0.50 часова стиже телеграм – наређење из ШВК. Очекивао сам текст потписаног Споразума, или бар изводе који се односе на обавезе Команде Армије и тумачење најважнијих одредби. Међутим, стиже наређење. У преамбули је информација да је потписан Војнотехнички споразум који нас обавезује на прекид свих врста непријатељстава. Команди Армије наређује се: (1) Да одмах забрани отварање ватре из свих врста наоружања, како се не би створио повод да до званичне обуставе бомбардовања, која ће уследити отпочињањем повлачења јединица са Косова и Метохије у току 10. јуна 1999. године трпимо непотребне губитке и да се не дозволи да злочиначка авијација нађе повода да и даље дејствује по распореду наших јединица; (2) Да се ватра може отварати само по циљевима на земљи, у случају директног напада и угрожавања живота припадника наших јединица. На авионе, за које је добијено обећање да ће само летети, али не и дејствовати, не отварати ватру, сем у случају њиховог дејства; (3) Преговарачка страна је преузела обавезу да ће предузети њима познате мере код ОВК и пренети им истоветну забрану.

У напомени је написано да потписани Споразум ступа на снагу са тренутком потписивања (9. јуна 1999. године), а објављивање обустављања бомбардовања извршиће се након проверљивог отпочињања извлачења наших снага са Косова и Метохије, које ће, према постојећим плановима, отпочети око 12.00 часова 10. јуна 1999. године.

Изненађен сам и разочаран чињеницом да нисам добио текст Војнотехничког споразума. Нисам био задовољан формулацијама, како је у тачки 1. Регулисано „Да ће званично обустављање бомбардовања уследити отпочињањем повлачења јединица са Косовa и Метохијe“. Није ми јасно како су се челници ШВК одлучили да нареде да јединице Aрмије почну да се повлаче са Косова и Метохије, па тек да НАТО прогласи обуставу бомбардовања. Чудно је што старешине ШВК нису узели у обзир да се јединице Приштинског корпуса налазе распоређене на положајима и да морају да се прикупе у очекујуће рејоне и да из њих формирају маршевске колоне да би могле да крену на марш и извлачење. Сваки војник зна да су јединице најосетљивије приликом извођења ових радњи. Ко то гарантује да авијација агресора неће дејствовати по јединицама које се налазе у фази прикупљања и формирања колона? Ко гарантује да авијација неће гађати тенковску колону која се креће ка очекујућем рејону или полазној тачки?

Исти проблем са којим се не слажем и нећу извршити такво наређење поновљен је у напомени: „Да ће се објављивање обустављања бомбардовања извршити након проверљивог отпочињања извлачења наших снага са Косова и Метохије.“ Изненађен сам што се ШВК у напомени позива на „постојеће планове за повлачење.“ Нејасно је са којим подацима располаже ШВК о „постојећим плановима“, када до сада Команди Треће армије није достављено ниједно наређење или информацијa о садржају преговора и могућностима да се ВЈ повуче са Косова и Метохије. Штаб Врховне команде нема информацију да су такви планови израђени. Начелни ставови о могућем повлачењу ВЈ са Косова и Метохије дати су на састанку у Врховној команди 4. јуна 1999. године, али нису званично наређени, са потребним елементима за израду, и нису ни одобрени. Дајем наређење Лазаревићу и кажем: „Ово је потврда онога о чему сам разговарао са Николићем. Све више сам убеђен да је Војнотехнички споразум потписан на нашу штету.“

Када је прочитао, Лаза коментарише: „Ма нема шансе да извлачим људе и тенкове из заклона и шума, док НАТО званично не објави престанак бомбардовања.“

И даље чекам да стигне још неки документ из ШВК, или да се неко јави. Морам брзо да реагујем у вези са забраном отварања ватре на авионе агресора. Позивам се на Наређење ШВК, али другачије формулишем активности које се односе на почетак повлачења јединица. У тачки 1. „Одмах забранити свим потчињеним јединицама отварање ватре из свих врста наоружања чиме спречити стварање повода за настављање бомбардовања које ће се прекинути са почетком повлачења јединица са Косова и Метохије, дана 10. јуна 1999. године“, а у тачки 4. „Предузети мере да се отпочне извлачење дела снага Приштинског корпуса, у 12.00 часова 10. јуна 1999. године, када ће, након верификације, према Спорозуму који је ступио на снагу 9. јуна 1999. године, престати бомбардовање од стране ваздухопловних снага НАТО-а“.

У вези са овим наређењем, упозоравам начелника Штаба, генерал-мајора Стојимировића, да моја јучерашња одлука да се део једница у току дана повуче са Косова и Метохије нема везе са овим наређењем. Објашњавам да се повлачење изврши према мојој одлуци, да се овим јединицама забрани да се у току припрема за извлачење окупљају у очекујуће рејоне и да формирање маршевских колона изврши појединачним довођењем моторних возила на одстојањима 300 до 500 метара.

Наређујем да ће извлачење јединица, према Војнотзеничком споразуму, почети тек када Савет безбедности УН усвоји Резолуцију о Војнотехничком споразуму и када Команда НАТО-а званично саопшти светској јавности да обуставља бомбардовање СР Југославије.

Упозоравам да пренесе наређење командантима да нико, осим мене, не може издати наређење за почетак извлачења јединица са Косова и Метохије, док не буду испуњени наведени услови.

Из ШВК се још увек нико не јавља, а прошло је 3.00 часа. Читам „Сумарни извештај о дејствима НАТО авијације у последњих десет дана“, од 1. до 10. јуна 1999. године.

За ово време агресорска авијација испољила је невиђену агресивност. На јединице и зону Треће армије бачено је око 1.430 комада различитих убојних средстава, велике разорне моћи, од којих око 1.300 пројектила и авио-бомби, 25 контејнера касетних бомби, осам пута авионским топом 30 мм и 97 светлећих авио-бомби.

Од цивилних објеката бомбардовано је 140 насељених места, шест градова, осам привредних и других цивилних објекта, четири фабрике, једна пољопривредна фарма, један цивилни аеродром, један рудник, једна аутобуска станица, 13 радио и ТВ репетитора и предајника и један електровод. Погинула су четири и повређено шест цивилних лица.

Од војних објеката гађан је 71 циљ: девет касарни (од којих неке четири-пет пута), пет складишта, од којих су сва уништена, четири стационарна чворишта везе, седам караула, 34 ватрена положаја и рејона распореда јединица и 12 лажних положаја.

У 3.30 часова поново се чујем са начелником Штаба, Стојимировићем. Наређујем да ми до 8.00 часова оперативци припреме податке о коначним властитим губицима за 78 дана агресије и о губицима агресора. Упозоравам да се подаци добро провере пре него што ми се доставе.

Кажем Лазаревићу: „Лазо, све што ће се од сутра дешавати нико, па ни ми, неће више моћи да промени. Морамо се помирити с тим“.

У току ноћи ме нико није тражио. Ујутру, пре поласка на Командно место „Кишница“, поздрављам домаћине и захваљујем на гостопримству. Не могу да им обећем да ћемо се негде срести, јер знам куда ме воде службене обавезе. Не знам да им кажем ни какво време за њих долази, и шта их чека у будућности.

На Командном месту већ су генерали Лазаревић, Стојимировић, Ђаковић и Ковачевић. Атмосфера је радна и хладна. Пракса се понавља. На столу ме чекају документа и извештаји. Више ми се не жури да их прегледам. Са осталим генералима пијем понуђену јутарњу кафу. Обраћам им се уз ироничан осмех: „Господо, генерали, гледао сам на десетине ратних филмова и знам како се прославља завршетак рата. Сви за овим столом, па и на командном месту, не делујемо превише задовољни. А требало би. Нема више узбуна, авиона, бомби и пројектила. Нема више крви, смрти, разарања и страдања цивила. Због тога морамо бити задовољни завршетком овог, по много чему необичног и незапамћеног рата. Видим да нисте превише задовољни. Нисам ни ја. Овај завршетак сукоба са НАТО-ом није исти као они које знам. Знам да је крај сукоба, али не знам шта је почетак овог краја? Како се овај сукоб завршио? Ко је победио, а ко побеђен? Ко је добитник, а ко губитник? Одговорите ми, господо генерали, да ли смо ми победили, или капитулирали? Ко од Вас може да одговори на ова питања, па да сви будемо задовољни?“.

Одмах је реаговао темпераментни генерал Ковачевић: „Ма какви губитници. Каква капитулација. Људи, ми смо бранили земљу. Нисмо никога нападали. Како можемо бити губитници, кад ништа нисмо изгубили. Каква капитулација. Зна се како пролазе војске које капитулирају“.

Јавио се и начелник Штаба, Стојимировић: „Не можемо говорити о капитулацији јер НАТО снаге нису ушле на територију наше земље, а наша Војска није претрпела губитке који би умањили њену одбрамбену способност, да се не може даље бранити. Капитулација подразумева предају оружја, ратних застава и симбола. Ово је политичка одлука“.

Ћутимо и пијемо кафу. Гледам у Ђаковића. Он је био представник Треће армије на преговорима и треба највише да зна шта је тамо потписано. Схвата шта се од њега очекује. Каже да оно што он зна, знамо и ми, и да су најважније тачке у потписаном Војнотехничком споразуму : повлачење снага СР Југославије, односно Војске и МУП-а, са Косова и Метохије; долазак мировних снага КФОР, односно НАТО-а; разоружавање ОВК. Одређене су зоне забрањеног лета на 25 километара и копнене зоне на пет километара од административне границе са Косовом и Метохијом. Договорен је почетак разговора о повратку особља СР Југославије и Републике Србије на Косово и Метохију, повратку припадника ВЈ и МУП-а и признању интегритета и суверенитета СР Југославије и Републике Србије над Косовом и Метохијом.

Тек после овога што је рекао Ђаковић, није ми ништа јасно. Кажем да то што смо чули и не делује тако лоше. Међутим, од свих наведених питања само се два односе на војну проблематику. Све остало је политика. Због тога не разумем зашто да војници воде преговоре о политичким питањима. Питам Ђаковића: „Ко је потписао Војнотехнички споразум? Ко је надлежан да контролише спровођење договореног, а ко да тумачи одредбе Војнотехничког споразума?''

Одговара да су споразум у име СР Југославије потписали генерал Марјановић и генерал МУП-а, Обрад Стевановић. За другу страну, генерал Џексон. „После размештаја снага КФОР-а на Косову и Метохији, по налогу команданта међународних снага, биће формирана Заједничка комисија за примену Споразума. Коначну реч у тумачењу Војнотехничог споразума има командант КФОР-а. Његове одлуке су обавезујуће за све стране и сва лица“, одговара.

„Значи да нико од политичара, па ни Небојша Вујовић, није потписао Споразум?“ Ђаковић одговара негативно. Све што је рекао довољно ми је да схватим по каквом ће се сценарију одвијати догађаји на Косову и Метохији.

Тражим од генерал-мајора Ђаковића да ми да текст Споразума или неке забелешке о томе. Даје неколико докуменета радних материјала и наглашава да то није коначна потписана верзија.

Настављамо да коментаришемо оно што смо сазнали. Једногласно закључујемо да, ако Савет безбедности УН не донесе резолуцију која ће бити обавезујућа за све стране, посебно за команду КФОР-а и ОВК, не треба очекивати ништа добро.

Сви смо војници професионалци. Ценимо ситуацију и предвиђамо догађаје у реалном времену и у складу са расположивим информацијама. По мом мишљењу, најважнија тачка у Војнотехничком споразуму је признање суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и Републике Србије над Косовом и Метохијом. Питам присутне да ли ће бити потврђена и резолуцијом Савета безбедности УН.

Коначно, из ШВК стиже наређење којим се регулише повлачење јединица са Косова и Метохије, стр. пов. бр. 01/6019-10 од 10. јуна 1999. године. У преамбули ШВК се позива на одлуку врховног команданта ВЈ и Војнотехнички споразум између међународних снага за безбедност (КФОР) и ВЈ, а у циљу организације и безбедног извршења повлачења команди, јединица и установа.

У тачки 1. наређено је повлачење команди, јединица и установа ВЈ са простора Косова и Метохије на територију СР Југославије према Плану команде Треће армије и РВ и ПВО урађеног са представницима ШВК. Ово је још једно изненађење за мене. Органи ШВК нису учествовали у изради Плана команде Треће армије за извлачење јединица са Косова и Метохије.

У тачки 2. наређено је да се пре повлачења, јединицама обрате команданти и пригодним говором одају признање за исказани патриотизам, храброст и одлучност у одбрани суверенитета и територијалног интегритета отаџбине СР Југославије.

У тачки 3. наређено је да се у свим местима доласка јединица организује достојанствени дочек, уз обраћање званичника из државних органа власти.

У тачки 4. регулисано је да прихват и распоред јединица у новим гарнизонима регулише команда стратегијске групације.

У тачки 5. регулисан је начин повлачења јединица ојачања Приштинског корпуса. Све јединице ојачања извршиће повлачење по Плану Команде Треће армије, до изласка са територије Косова и Метохије, а затим их прихватају предпостављене команде и воде у матичне гарнизоне.

У тачки 6. наређено је да јединице Треће армије са Косова и Метохије повуку целокупно наоружање и војну опрему, убојна средства и минско-експлозивна средства, гориво, демонтиране инсталације и уређаје, покретне ствари, потрошни материјал, артикле исхране и сва остала средства.

Наређење дајем начелнику Штаба, Стојимировићу, да га усагласи са нашим, већ написаним наређењем, и да ми што пре достави на потпис.

Прекидам преглед документа да чујем изјаве потписника споразума.

Генерал-пуковник ВЈ, Светозар Марјановић, који је предводио нашу делегацију, сав важан, пред камерама изјављује „да је делегација ВЈ водила разговоре с представницима УН и међународним организацијама, односно снагама за међународну безбедност. Разговори су били тешки, али смо коначно успели да потпишемо Споразум, споразум о миру, што значи да је рат престао....Ми смо у овим разговорима показали да смо били за мир, остали на томе и такође ћемо учинити све да на овим просторима завлада потпуни мир за све становнике Косова и Метохије. Међународне безбедносне снаге ће бити под покровитељством УН, са преузетом обавезом да обезбеде потпуни мир на том простору.“

У име међународних снага безбедности, односно НАТО-а и КФОР-а, британски генерал-потпуковник Мајк Џексон, кратко је рекао „да се Споразумом стварају услови за прекид бомбардовања, распоређевање мировних снага на Космету и поступно повлачење југословенеске војске“.

Изјаве двојице генерала „врте“ се и на страним ТВ станицама, уз коментаре да су после потписивања Споразума створени услови за прекид бомбардовања СР Југославије.

У изјавама двојице потписника Војнотехничког споразума није речено ништа ново, што до сада нисам знао. Очекивао сам да ће бар најинформисанији у ВЈ, генерал Марјановић, рећи нешто што је од животног значаја и што интересује становнике Космета и СР Југославије. Остало је да и даље чекам да неко од војних или државних званичника изађе пред камере и јасно и гласно каже народу и припадницима ВЈ и МУП-а праву истину о томе шта је тачно потписано и шта можемо очекивати у наредном периоду, осим повлачења снага СР Југославије са Косова и Метохије и распоређивање мировних снага УН.

Генерал Лазаревић извештава да су у току ноћи јединице 52. батаљона војне полиције, по његовом наређењу, извршиле претрес терена у ширем рејону села Мармуле, код Ђаковице , али да нису пронађени терористи.

Нисам стигао да завршим разговор са Лазаревићем, јер су из јединица почели да стижу извештаји о дејствима ШТС по јединицама Приштинског корпуса. У 9.00 часова терористичке групе извршиле су истовремено напад на положаје Другог оклопног батаљона 252. оклопне бригаде из рејона села Бања и Ладровац код Малишева. У нападу су рањена три војника. Са територије Албаније, из рејона села Падеж, испаљен је већи број минобацачких пројектила на положаје одбране и осматрачницу Другог моторизованог батаљона 125. моторизоване бригаде у рејону објекта Мрчај, без последица по јединицу.

„Волео бих да сада чујем Марјановића, да му кажем како се реализује његов Споразум“, љути се Лазаревић.

„Питање је, Лазо, да ли је информација о потписивању Споразума стигла до терориста и да ли их обавезује да прекину дејства. Без обзира на то, упозори команданте да одржавају наређени степен борбене готовости и да одговарају енергично на сваки напад, нарочито приликом повлачења јединица.“

Прегледам Наређење Треће армије, стр. пов. бр. 872-191/1 од 10. јуна 1999. године о смањењу концентрације јединица Армије у зони Нишког корпуса. Наређено је да се у времену од 11. до 20. јуна 1999. године изврши демобилизација – отпуштање дела војних обвезника из ратних јединица Нишког корпуса, према Плану и динамици Нишког корпуса. Примерак Плана доставити Команди Треће армија до 14.00 часова 12. јуна 1999. године.

У другом наређењу, стр. пов. бр. 872-189/7 од 10. јуна 1999. године, које је потписао начелник Штаба Армије, регулисана је контрола и праћење измештања јединица Армије са Косова и Метохије, формирањем оперативних пунктова за контролу: пункт бр.1, у рејону села Дрен на правцу КосовскаМитровица–Брус; пункт бр.2, у рејону превоја Преполац, на правцу Подујево – Куршумлијска Бања; пункт бр.3, у рејону села Мердаре на правцу Подујево–Куршумлија; пункт бр. 4, у рејону села Лучане на правцу Гњилане–Бујановац.

Наређено је да се на пунктовима одреде адекватне снаге, опремљене поузданим средствима везе, за одржавање везе са пунктом у Приштини. Извештавање вршити о проласку јединица кроз пунктове одмах, а дневно у 12.00 часова. За потребе пунктова одредити јединицу војне полиције јачине одељења: за пункт бр.1 из састава 52. батаљона војне полиције; за пунктове 2. и 3, из састава Трећег батаљона војне полиције; за пункт 4. из састава 21. батаљона војне полиције. Почетак рада у 9.00 часова 11. јуна 1999. године.

Почиње Операција „Измештање“ пре прекида бомбардовања

( Рејон Подујева, 13.00 часова)

Са Истуреног командног места „3“ у Грачаници пуковник Драган Средојевић донео је ажурирана документа за измештање јединица Армије са Косова и Метохије: Наређење, План измештања и План марша. Извештава да је начелник Штаба, генерал-мајор Стојимировић, отишао у Приштину на Командно место „Гранд“ да сачека екипе које долазе из Београда по захтеву Команде Треће армије. Експертска екипа Савезног министарства одбране, коју предводи генерал-потпуковник Ристић, решаваће статусна питања припадника ВЈ који су одлучили да остану на Косову и Метохији, а екипа Управе за осносе са иностраним војним представницима ШВК пратиће реализацију задатака повлачења јединица Армије и одржавати везу са представницима КФОР-а. Генерал Лазаревић, са екипом старешина Команде Корпуса, отишао је у 211. оклопну бригади и 354. пешадијску бригаду да контролишу почетак измештање јединица у 13.00 часова.

Прегледам документа које је донео пуковник Средојевић. У армијском Наређењу за измештање састава Треће армије са Косова и Метохије, у двадесет једној тачки детаљно су прецизирана питања за извођење сложене Операције „Измештање“ јединица са Косова и Метохије. Првих шест тачака Наређења су истоветне као у Наређењу ШВК, осим што сам у тачки 4, поред осталог, регулисао да се јединице ПВО изместе на удаљењу преко 25 километара, а остале јединице преко пет километара од административне границе Косова и Метохије.

У тачки 7. регулисано је да се раздвајање снага на државној граници врши преко снага КФОР-а, при чему имати снаге у готовости за остварење ватрене подршке ради спречавања изненађења.

У тачки 8. наређено је да се борбено обезбеђење на комуникацијама, на правцима измештања, врши према раније издатим наређењима, уз дефинисање зона одговорнисти за сваку јединицу. Тежиште имати на планирању и ангажовању адекватних снага на критичним деоницама пута, превојима, теснацима, тунелима и мостовима. Снаге које се размештају према административној граници са Косовом и Метохијом, предузеће мере борбеног обезбеђења ради спречавања изненађења и убацивања ШТС са простора Косова и Метохије.

У тачки 9. регулисано је да Команда 52. корпусног центра стационарних веза предузме мере за измештање људства и техничких материјалних средстава из стационарног центара везе Призрен, Ђаковица, Пећ, Приштина, Косовска Митровица, Урошевац и Гњилане, као и стационарна чворишта везе „Бутовачки брег“, „Стари Трг“ и “Мокра Гора“, а да Команда Треће армије изврши измештање људства и техничких материјалних средстава из Стационарног чворишта везе „Копаоник“. Одговоран начелник везе Команде Треће армије.

У тачки 10. регулисано је да сва професионална војна лица и цивилна лица на служби у ВЈ која желе да остану на територију Косова и Метохије задржавају досадашњи статус припадника ВЈ, а посебним наређењем биће регулисана сва остала питања. Регулисано је и да ће Команда Приштинског корпуса пружити помоћ припадницима ВЈ који желе да се са породицама преселе са простора Косова и Метохије.

У тачки 12. наређено је да се становништво српске, црногорске и друге националности, заштити од провокација, малтретирања и других видова напада, а у случају ометања покрета са територије Косова и Метохије, одмах известити претпостављену команду.

У тачки 15. наређено је да се пре измештања јединица из садашњих рејона распореда, међународним снагама КФОР предају положаји, осматрачнице, карауле и друге позиције, уз информације о положајима и испољеним дејствима ШТС у зонама одговорности. Поступак са минским пољима, појединачним минама и свим експлозивним средствима за рушење регулисаће начелник инжињерије Команде Трећа армије, посебним наређењем.

У тачки 16. наређено је да се изврши радиолошко извиђање и утврди степен радиолошке контаминације свих објеката и рејона по којима је извршено дејство снага НАТО-а, са тежиштем на објекте по којима је дејствовано авионима А-10.

У тачки 21. регулисано је дневно извештавање путем борбених извештаја о извршеним припремама, отпочињању марша, стизању на маршевски циљ (гарнизон, гарнизонско место, рејон размештаја) и извршеном размештају. Детаљни извештај о извршеном измештању доставити Команди Треће армије до 21. јуна 1999. године, а Команда армије доставиће извештај ШВК, Сектору за Оперативно-штабне послове, до 22. јуна 1999. године.

Потписао сам наређење, а затим прегледао План измештања команди и јединица Треће армије са територије Косова и Метохије и План Марша и потписао оба документа. Похвалио сам пуковника Средојевића, који је био носилац задатка, за добро урађен посао и наредио да се документа пошаљу јединицама.

Остајем сам на Командном месту „Кишница“. Намеравам да погледам папире које ми је дао генерал-мајор Ђаковић, да бих дошао до још неке информације о потписаном Војнотехничком споразуму. Изненада долази Дрецун у пратњи сниматеља Магочија.

Предах у затишју борби: сниматељ Томислав Магочи (први са лева) и репортер Милован Дрецун (у средини, у горњем реду) са старијим водником Жарком Петровићем (са пушком) и граничарима са Горожупа.

„Шта је, ратни друже. Тужан си. Па нисмо изгубили рат.“

„Нисмо изгубили рат, али рат је завршен. Одлазимо са Косова“, одговарам.

„Како, бре, одлазимо, после херојске одбране“, пита са неверицом.

„Све је договорено и потписано. Завршено је са ратом. Мени је најтеже што се овако завршава херојска одбрана Свете српске земље“, кажем.

Схватам да није знао да је Споразум у Куманову потписан и да због тога тако реагује. Објашњавам да је свима тешко пало потписивање Војнотехничког споразума, тим пре што нисмо још знали шта је потписано.

„Војска и полиција морају да се повуку са Космета. Била би катастрофа да војска опструише потписани Споразум. Надајмо се да ће мировне снаге УН да обезбеде Србе и неалбанце кад ми одемо“, кажем изненађеном Дрецуну. Реагује на свој уобичајени начин.

'“Знаш шта, друже, ти би требало сада да даш изјаву да је објавимо пре свих.“

„Ма каква изјава. Још нисам видео текст Споразума, а хоћеш да дајем изјаву о завршетку бомбардовања.'' Одбијам предлог.

„Ма не, друже. Важно је да ти пре НАТО-а саопштиш податке о губицима. Тако ћеш их ућуткати и спречити да манипулишу и да се баве пропагандом“, убеђује ме Дрецун.

„Друже, нећеш ти да говориш о прекиду бомбардовања, већ о твојој Армији, о одбрани Космета и о губицима... Ти знаш са каквим је лажима Џеми Шеј излазио у јавност о стотинама уништених тенкова и оклопних траспортера и хиљадама погинулих војника. Знаш, друже, шта ће се десити када чују из твојих уста да су уништили десетак тенкова. Биће то шок и за НАТО и за Пентагон. Боље је да они демантују тебе, јер ће се избламирати, него да ти одговараш на њихове лажи.“

Дрецун је у праву, али се и даље доумим. Док размишљам, Дрецун је већ организовао да припадници обезбеђења уреде место где ћу дати изјаву. Одлучио је да то буде ван Командног места, у природи. Стотинак метара од зграде Команде ставио је сто и столицу и поставио капетана Талијана и поручника Драгана да стоје иза мене. Они су у новој ратној опреми са комплетним, најсвременијим, оружјем. Делују импресивно. Одлучио сам да дам изјаву, под условом да се не објављује док ја не одобрим. Договорили смо се да
Дрецун не поставља питање, већ да ја одмах почнем са изјавом. Када ми је дао знак, почињем да говорим: „У 79 дана дејстава авијације НАТО-а погинуо је 161 човек и рањено 299. Што се тиче материјалних губитака, они су минимални. Уништено је 13 тенкова, од тога седам од дејства авијације, шест оклопних транспортера, осам артиљеријских оруђа, 19 противавионских топова и један радар. За овакву врсту агресије и дејстава по нашим снагама, то је стварно минимално. Оборили смо 34 непријатељска авиона и 25 беспилотних летелица. На нашој територији погођено је пет хеликоптера и 52 крстареће ракете“.

„Одлично'', рекао је Дрецун, „Знаш, друже, какво ће ово изненађење бити за

НАТО“.

Одмах креће да монтира материјал.

Поново сам остао сам. У 12.40 часова дежурни Оперативног центра Приштинског корпуса, пуковник Тешевић, извештава да је у 12.30 часова извршен напад од стране ШТС по јединицама 64. војнотериторијалног одреда у рејону Качаника 211. оклопне бригаде у рејону села Доња Лапаштица, јужно од Подујева, и код села Репа, 15 километара северозападно од Подујева.

Питам да ли зна да је у том рејону Лазаревић. Одговара да је управо Лазаревић известио Оперативни центар Приштинског корпуса. Наређујем да ми да везу са њим.

Међу документима која сам добио од Ђаковића је и непотписана верзија Војнотехничког споразума. Почео сам да прегледам, када се јавио генерал Лазаревић. Извештава да су завршене припреме за почетак измештања дела јединица 211. оклопне бригаде и 354. пешадијске бригаде за 13.00 часова и да су ШТС отварале спорадичну ватру, без последица. Наређујем да ради по плану и да се у вези са почетком измештања јединица не дају никакве изјаве.

Лево: Генерал Павковић информише јавност о резултатима Треће Армије у одбрани земље и губицима на Командном месту Приштинског корпуса „Кишница“, 10. јуна 1999. године

Десно: Обезбеђење команданта Треће армије из састава Противтерористичког батаљона 72. специјалне бригаде, с лева на десно: Игор Вељовић, Мирослав Талијан, Милан Кркобабић и Раденко Бјелица

Наставио сам да прегледам непотписану верзију Војнотехничког споразума. У члану 1. тачки 4. регулисано је: „Успоставити трајни прекид непријатељства, ни под каквим околностима неће било какве снаге СР Југославије и Републике Србије поново ући или остати на територији Косова или Копненој зони безбедности и Ваздушној зони безбедности... без претходне изричите сагласности команданта међународних снага безбедности (КФОР). Локалној полицији ће бити дозвољено да остане у Копненој зони безбедности“.

У члану 2. тачки 2. под г. наведено је: „ Оружане снаге СР Југославије које се повлаче у складу са прилогом 'А', тј. у назначене рејоне окупљања односно које се повлаче дуж назначених маршрута, неће бити објекат ваздушних напада.'' У истој тачки под х. „Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СР Југославије на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Макединији до доласка цивилне мисије УН“.

У члану 4. регулисано је: „Заједничка комисија за спровођење Споразума биће успостављена са размештањем међународних снага безбедности (КФОР) на Косову по налогу команданта међународних снага безбедности (КФОР)“.

Оно што ме је највише занимало, регулисано је чланом 5: „Командант међународних снага безбедности је коначна инстанца у тумачењу овог Споразума и аспеката безбедности мировног решења које он подржава. Његове одлуке су обавезујуће за све Стране и лица“.

Саставни део Споразума су прилози ''А'' – фазно повлачење Снага СР Југославије са Косова и ''Б'' – операција међународних снага безбедности (КФОР).

Детаљно читам прилог ''Б''. У тачки 3. стоји: „Ни међународне снаге безбедности (КФОР) и ниједно од његових лица неће бити одговорно за било какве штете на јавној или приватној имовини које они могу да проузрокују током вршења дужности које се односе на спровођење овог Споразума...“

Посебно изненађујућа за мене је тачка 5, прилога ''Б'' у којој је регулисано: „Без обзира на било коју другу одредбу овог Споразума, Стране схватају и сагласне су да командант међународних снага безбедности (КФОР), има право и овлашћења да присили на уклањање, повлачење или дислокацију специфичних снага и наоружања, као и да нареди престанак било каквих активности кад год командант КФОР-а установи потенцијалну претњу или за КФОР или његову мисију или за другу Страну. Снаге које се не преместе, повуку, дислоцирају, или не престану да прете или не прекину потенцијалну претњу након таквог захтева КФОР-а, биће изложене војној акцији КФОР-а, укључујући употребу неопходне силе, како би се обезбедило поштовање Споразума“.

Не знам да ли је овај текст Војнотехничкиог споразума идентичан потписаном, али без обзира на то, нисам могао да схватим да су чланови нашег тима олако прешли преко наведених питања. Пре свега, у једном званичном документу прошао је назив „Косово“, уместо званичног назива Космет или Косово и Метохија.

Поред тога, неразумљиво је због чега наш преговарачки тим није инсистирао да се одмах у оригиналном тексту дефинише Заједничка комисија за спровођење Споразума, већ је то важно питање препуштено команданту КФОР-а.

Неразумљиво и крајње неприхватљиво је оно што је регулисано у тачки 3. прилога ''Б'' да нико не одговара за причињену штету на јавној и приватној имовини.

На крају, обистиниле су се слутње да је Споразумом предвиђено да командант КФОР-а буде „Бог и батина“ и коначни тумач Споразума. Тачка 5. прилога ''Б'' омогућује генералу Џексону да према свом убеђењу тумачи Споразум и да доноси одлуке које излазе из оквира Споразума и овлашћења КФОР-а. Ако он процени да један Србин или три ловца, наоружани ловачким пушкама, представљају опасност, може да нареди примену силе против њих, без икаквих последица. То је, по мени, перфидан облик војне диктатуре која ће бити спровођена на Космету и којој се ниједна наша државна институција не може супротставити. Мислим да ко год да је потписао Војнотехнички споразум са оваквим решењима није био при здравој памети. Једино се надам да се таква решења не налазе у потписаној верзији.

У 13.45 часова примам извештај команданта 175. моторизоване бригаде да је НАТО авијација у 13.40 часова једном авио-бомбом гађала шиптарско село Кололеч, источно од Косовске Каменице. Порушена је цивилна зграда и штала. То је још једно изненађење. Не могу да верујем да Команда НАТО-а није пренела информацију својим јединицама да је потписан Војнотехнички споразум.

Припадници Треће армије извршили су све постављене задатке

(Командно место „Кишница“, 14.05 часова)

Тек што је отишао новинар Дрецун, дошао је новинар Зоран Миладиновић, капетан прве класе, дописник листа „Војска“ из Ниша. Тражи интервју. Не бих пристао да није дописник из Ниша и новинар који редовно прати и у најтежим ситуацијама извештава о свим активностима јединица Треће армије. Интервју је прилика да саопштим јавности место и улогу јединица Треће армије у одбрани Косова и Метохије и југа Србије у НАТО агресији. Поставља ми питање везано за „Одлуку Врховне команде и највиших државних органа за измештање јединица Армије са територије Косово и Метохија.“

Кажем да је моменат да одговорим и на сва друга питања која га интересују.

У вези са поменутом одлуком кажем: „да ће Одлука Врховне команде бити реализована у предвиђеном времену, како буде регулисано Резолуцијом Савета безбедности УН о решењу косовске кризе и Војнотехничким споразумом. То је процес измештања јединица, технике и материјалних средстава. С обзиром на њихову бројност, веома је сложено и мора се извести по посебном плану, уз предузимање потребних мера безбедности. Састави Треће армије се измештају на простор који ће бити дефинисан као зона раздвајања између наших снага и јединица УН...“ Затим говорим о постигнутим резултатима у одбрани зоне одговорности и Косову и Метохије:

„Да су припадници Треће армије одговорно, професионално, војнички и патриотски итвршили све задатке које су пред њих поставили Врховна команда и државно руководство и доказали се као прави јунаци на бојном пољу, како доликује потомцима наших славних предака. То се потврђује ефикасном одбраном од свих напада у којој ни педаљ наше земље није дат агресору, док смо истовремено разбили све преостале терористичке банде на Космету и спречили њихов улазак из Албаније. Применом правих тактичких мера и поступака успели смо да упркос невиђеном бомбардовању из ваздуха и техничко-технолошкој супериоорности агресора сачувамо људске живите, борбене и све остале потенцијале.

После оваквих резултата, јасно је да измештање наших састава са простора Космета не може бацити у засенак херојизам, јунаштво и професионализам које су припадници армије показали у борби са највећим светским силама, а ни чињеницу да Трећа армија у тој борби није поражена.“