Срби на северу Африке учили француски

06.06.2020. год.

У фонду старе и ретке књиге Народне библиотеке из Пожеге недавно је, у оквиру обраде тих наслова, уочена једна изузетна: „Француско-србски речник”, штампан у време Великог рата 1917. у туниском граду Бизерти. Тамо далеко, на северу Африке, где се у то доба десетине хиљада србских војника и цивила лечило и опорављало од ратних рана и патњи, пише Политика

Овај давнашњи речник из пожешке библиотеке, једне од малобројних установа код нас која поседује ту књигу, уверљиво сведочи да су се Срби и у избеглиштву образовали и знања француског стицали. Како због споразумевања са савезницима тако и зарад општег образовања. Као пример, несаломивог духа – чим оздраве и ојачају, многи су се каквих послова прихватали, поједини и страни језик учили.

Погледом на пожутеле странице овог „Француско-србског речника” приметно је да су га заједно сачинили србски капетан прве класе др Веселин Чајкановић (тада доцент Београдског универзитета) и француски капетан у њиховом артиљеријском дивизиону у Бизерти Албер Офор. Издавач је штампарија и књижара „Сен Пола”. У предговору пише да овај уџбеник има „своју малу историју”, која је отпочела у болници Фару у Бизерти фебруара 1916.

Као лекар у тој болници тада је радила др Вера Марковић. Она је ауторима предложила да „израде уџбеник који ће олакшати Србима налазећи се у Тунису да науче француски и са непопустљивом енергијом настала је да се тај предлог прими и оствари”. Аутори су у подухват кренули, с намером да речник буде кратак и у малом броју примерака, али „благодарећи великодушној дарежљивости неколико Француса, србских пријатеља, и предусретљивости двају србских команданата, пуковника Ђорђа Ђорђевића и Драгутина Милутиновића, израђен је на много широј основи”.

Има података да је та књига штампана у 7.000 примерака, од чега је 5.000 дато србским војницима и цивилима, 1.000 француским војницима на Солунском фронту и исто толико пуштено у продају „у корист инвалида”.

Овај примерак речника доспео је у пожешку библиотеку као поклон, објашњава Гордана Стевић, виша библиотекарка Одељења стручне књиге тог читалишта. Кући књиге своје вароши даровао га је један Пожежанин 1983. године. Има 148 страна, од којих су долепљене неке с важнијим подацима о Француској.

А о судбини Срба на северу Африке (Тунис, Алжир, Мароко) у време Великог рата писао је у свом научном раду познати историчар Дејан Ристић. „Стигавши 1916. чак и на тло северне Африке, српске избеглице су као материјално сведочанство свог боравка на том подручју оставиле неколико војничких гробаља и костурница које и данас сведоче о њиховом подвигу и патњи. Најзначајнији србски војни меморијали на тлу северне Африке налазе се у местима Бизерта и Мензел Бургиба (Тунис), као и у граду Алжиру”, наводи Ристић.

Према његовим сазнањима, на север Африке стигло је тада преко 60.000 србских војника, а с њима и један број цивила. „Управо то подручје представљало је најзначајнију регију у којој је спроведен процес рехабилитације оболелих и изгладнелих србских војника и цивила. Срби су у Бизерти били смештени у касарни Ламберт. Након неколико дана кренули су у логор Лазуаз, око пет километара удаљен. Убрзо су предузете мере да се ту саграде бараке правоугаоног облика, тих барака било је око две стотине... Избеглице су пак приспеле у места Бизерта, Тунис, Константин и Алжир.

Њима је у прво време било нарочито тешко јер није постојала никаква организација са српске стране, а нису знали ни француски језик. Комуникација између њих, Француза и Арапа била је веома отежана тако да се избеглицама у почетку није могло помоћи у довољној мери како су то иницијално желеле француске власти, али и сами Тунижани и Алжирци”, пише Дејан Ристић и напомиње да је знање француског језика, поред осталог, помагало Србима да обављају какве плаћене послове током тог боравка и понешто зараде.

Јасно је, стога, какву важност је на овом простору имао поменути француско-србски речник. А то што је после толико времена сачуван у библиотеци у Пожеги, истиче за наш лист овај историчар, сведочи о значају и мисији наших библиотека, које су ризнице културних и историјских вредности.

Бранко Пејовић, Политика