Херојска смрт „генерала свих генерала“: Из Ратног дневника команданта Треће армије

На снази је још увек сигнал „ваздушна опасност“, али нема дејстава авијације. У последњем извештају пуковник Делић наводи да се воде спорадичне борбе дуж граничне линије и да је у току акција на откривању и убачених ШТС у рејону тт 1.784, на северном делу планине, између превоја Ликен и објекта Врапче, које су покушале да се пробију на правцу село Појате-тт 1.784 и избију у рејон села Планеја.

Са Истуреног командног места Приштинског корпуса стиже извештај о успешном дејству Борбене групе 63. падобранске бригаде и Извиђачко-диверзантске чете 72. специјалне бригаде које су убачене у рејон Тропоје. Шаљу корисне податке о распореду артиљетије, тенкова, очекујућим рејонима и покретима јединица. Захваљујући тим подацима, јединице 125. моторизоване бригаде спречиле су напад ШТС на правцу Тропоја–Јуничке планине и артиљеријском ватром неутралисале више циљева у рејонима села Падеж и Тропоја. По откривеним циљевима дејствовала је наша артиљерија. Погођени су и уништени објекти у селу Каменица који су коришћени за смештај терориста, од којих су неки запаљени. После дејства артиљерије ШТС су се повукле у дубину територије Албаније. Неутралисане су и групе ШТС на објектима Глава и Маја Глава, преко пута Карауле „Кошаре“. Информација је потврђена електронским извиђањем и пресретнутим разговорима, у којима граничне јединице Албаније извештавају о дејствима наше артиљерије у рејонима Граничног камена Ц-4, превоја Ћафа Морина, села Гегај и према Тропоји.

Невероватну информацију преноси ми Лазаревић. Команда 37. моторизоване бригаде известила је да су у рејонима села Церовик и Чабић примећени, највероватније, посматрачи ОЕБС-а, који су осматрали јединице Бригаде и ватрене положаје Армијске групе вишецевних бацача ракетга „3“ „Оркан“ у рејону села Кијево. Реагује генерал Ђаковић саопштењем да Команда Армије нема информацију да је неки од тимова остао на Косову и Метохији после повлачења Мисије ОЕБС-а. Закључујемо да се,  вероватно,  ради о убаченим групама специјалних јединица НАТО-а или о Вокеровим сарадницима из редова ОВК. Лазаревић издаје наређења командантима Седме пешадијске бригаде, 37. и 125. моторизоване бригаде и 52. батаљона војне полиције, потпуковнику Копањи, да предузму мере за откривање, уништење или заробљавање „осматрача“.

Уморан и поспан, појаву агресорске авијације чекам у соби. Буди ме ађутант у 2.10 часова. Каже ми: „Настављени су напади на Паштрику. Авијација бомбардује наше јединице још од 1.30 часова“.

На Командном месту затичем Лазаревића и десетак старешина из дежурне смене. Лазеревић реферише да су дејства авијације и напад терориста почели у 1.30 часова  и да још трају: „До сада је дејствовано са преко 30 пројектила и авио-бомби по рејону Горожупа и Врбнице. Шиптари и плаћеници нападају као луди. Наши одолевају,  али мене забрињава што су терористи почели да нападају  у току ноћи. Нешто ту није добро. На правцу Врбница – село Жур, осим дејства авијације, нема напада пешадије“.

У 2.45 часова авијација је са четири пројектила гађала Фабрику клипних пумпи у Дечану. Дејство по складишту „Мирничка река“ извршено је у 2.50 часова са 12 разорних пројектила, при чему је нанета велика штета на објектима и инфрструктури.  Дејство по фабрици у Дечану поновљено је у 3.00 часа, опет са четири авио-бомбе. Дејства авијације по јединицама на Паштрику трају до 3.20 часова, а затим престају. На копну  терористичка „пешадија“ смањила је интензитет напада одмах по престанку дејства авијације. Воде се спорадични сукоби дуж граничне линије и на гребену планине.

Док разговарамо о тренутној ситуацију, на терену међу старешинама на Командном месту прострујала је вест  да је погинуо генерал Величковић. Не верујем да се тако нешто могло десити, да високо рангирани генерал погине од дејства авијације. Непријатну информацију потврђује ми начелник Штаба Армије,  Стијимировић. Још увек не верујем. Зовем  Оперативни центар ШВК. На телефон се јавља оперативни дежурни, генерал-потпуковник Љубомир Анђелковић, помоћник за везу и електронска дејства ШВК. Изненађен је када ме чуо. „Рођаче, одакле ти у ово доба''. Знам да се шали, па одговарам: „Рођаче, ми доле на Косову и Метохији ратујемо. За нас не важи радно време“.

Ословљавамо се са „рођаче“, не без разлога. Заиста смо рођаци. И он је из Ћуприје, као и сва моја родбина по мајчиној линији. По тој линији смо рођаци.

Нажалост, рођак Анђелковић потврђује трагичну вест да је генерал Величковић, са групом сарадника  погинуо на положају ракетне јединице у рејону села Омољица, код Панчева.

Не питам га више ништа. Тешко ми је и осећам малаксалост. Прекидамо разговор, а да му нисам ништа рекао о догађајима на Паштрику. По мом понашању присутни на Командном месту схватају да је „гласина“ била истинита. Са генералом Величковићем нисам био близак пријатељ, али сам га ценио и уважавао као врхунског професионалца и најбољег и најхрабријег пилота у РВ и ПВО. „Везао“ сам се за тог часног, принципијелног и поштеног човека и војника, када је као командант РВ и ПВО 1998. године  дошао на Караулу „Ђеравица“ да свој одмор проведе са војницима граничарима. Није се никоме јавио да долази, па је тако на своју одговорност  угрозио свој живот, јер су се у то време, водиле тешке борбе на граници, баш у том рејону. Тада сам схватио сву величину његове личности и назвао га „генералом свих генерала“', „војником над војницима“. У то време питао сам се да ли су се разни Перишићи, Димитријевићи, Ојданићи, Ковачевићи и други из ГШ ВЈ застидели када су сазнали где је био генерал Величковић.

Док размишљам о овом трагичном догађају и великом губитку за ВЈ и србски народ, сећам  се нашег разговора о томе  да јединице ПВО КУБ, из састава 311. самоходног ракетног пука ПВО  на Косову и Метохији  не дејствују по агресорским авионима. Био је изненађен и љут. Брзо је решио проблем и на Косово и Метохију послао генерала Петровића, који је разговарао са послугама ових система и извршио кадровске промене у пуку ПВО. Сетих  се и атмосфере на Командном месту „Караш“, када сам био на реферисању 16. и 17. маја 1999. године. Том приликом сам чуо да поједине колеге  генерали, у шали и са подсмехом, говоре да су „певеовци“ плашљиви и да се боје  да укључују осматрачке радаре, да их не би открила и гађала НАТО авијација.

Генерал Величковић, храбар, ревностан, и одлучан професионалац, вероватно је, такве шале тешко подносио. Претпостављам да је личним примером хтео да демантује злонамерне приче, које су,  по мени , долазиле управо од оних плашљиваца који нису смели да дођу на Косово и Метохију или да изађу са дубине од 163 метра Командног места „Караш“. За разлику од њих,  Величковић је три пута долазио у јединице Треће армије и Приштинског корпуса на Косово и Метохију. Почињем да верујем да су такви  злонамерни коментари  натерали „генерала свих генерала“ да по ноћи оде на ватрени положај јединице ПВО и  да одатле, на велику жалост, оде у легенду. Не знам појединости о околностима под којима је изгубио живот генерал Величковић, „војник-војника“. Знам да нас је везивао „флуид“. Међутим, ни он, а ни ја,  нисмо никада у директним контактима показивали ништа друго осим узајамног поштовања.

Под утиском овог трагичног догађаја осећам „празнину“. Као да сам изгубио члана најуже породице. Кроз главу ми лете мисли о реалности. О авијацији, бомбардовању, експлозијама, рањавању и погибији. О крви и смрти. Покушавам да одагнам црне мисли. Одлазим у Оперативни центар Приштинског корпуса. Тамо,  после свега,  повољне вести. Лазаревић ми каже да је наша јединица, у чијем саставу је 30 добровољаца, међу којима седам Руса, разбила терористичке групе у рејону објекта Срнеж на Паштрику и убацила се у рејон Горожупских бачила код граничних камена Д5/1, и Д 5/3, одакле наставља  „чишћење“ терена, од „уклињених“ група терориста дуж граничне линије. Извештава да су наше јединице у току ноћи успешно извршиле извлачење рањених и погинулих бораца, попуну муницијом и материјално-техничким средствима и стабилизацију положаја одбране на предњем крају и по дубини...

... У 7.10 часова зове ме начелник ШВК,  генерал-пуковник Ојданић,  и тражи да му реферишем о догађајима на Паштрику. Извештавам га и о покушају пробоја одбране у зони 125. моторизоване бригаде на правцима село Морина–Ђаковица и села Кошаре–Јуник–Дечане. На крају га питам о околностима под којима је погинуо генерал Величковић. Каже ми да се трагични догађај десио у рејону села Омољица, југоисточно од Панчева, на ватреном положају батерије КУБ. Поред Величковића,  погинули су пуковник Пејчић из Управе РВ и ПВО, капетан прве класе Трифуновић, старији водник Бандић, водник прве класе Кнежевић и војник Поповић. Рањена су два официра, један подофицир и два војника. Објашњава да се за време обиласка јединице у ваздуху у том тренутку  налазило неколико десетина агресорских авиона  који су тражили циљеве око Београда. Одмах  пошто је посада укључила осматрачки радар,  авиони су открили позицију и лансирали ракету. Генерал Величковић и пуковник Пејчић  у том тренутку   били су на насипу заклона и пратили рад послужиоца. Противрадарска ракета ХАРМ погодила је радарску антену и усмртила генерала и пуковника. Командир батерије и остали чланови посаде осматрачког радара настрадали су јер су поклопци на возилу били подигнути. Питам где и када ће бити сахрана генерала Величковића да бих присуствовао, али он сматра да треба да будем на Косову и Метохији због задатака који предстоје Команди Треће армије.

После завршеног разговора, био сам сигуран у мишљење о околностима под којима је погинуо Величковић. Храбар и поносан војник, пркосио је НАТО авијацији да би подигао борбени морал припадницима ПВО и херојски дао живот за отаџину на првој борбеној линији.

Из Ратног дневника команданта Треће армије генерал-пуковника Небојше Павковића

Приредио Бошко Антић, контаадмирал у пензији