Странкиње о србском војнику у Великом рату

24.05.2020. год.

Сведочења „туђинки” о готово митској снази и праведном циљу наших војника, сабрана у књизи, доказ су о непристрасном и искреном виђењу србског ратног страдалништва

Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме, а подучава стварном животу, док подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу, свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност није добра, да није довољна, да је недостојна онога што смо некада били.

Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и она која говори о женама из великог света, које су у Србију стигле током Првог светског рата, да у немогућим условима негују рањенике и тифусне болеснике, остављајући све и дошавши у страну земљу из хуманих и витешких побуда. Њихове записе и писма сабрао је Ратомир Рале Дамјановић у књизи „Странкиње о србском војнику и Србији у Великом рату”, а објавио их је новосадски „Прометеј”, у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, у својој едицији „Србија 1914–1918”, пише Политика.

Жене, „туђинке”, које сведоче о јунаштву србског војника, о његовој готово митској снази и праведном циљу, то је још један важан увид, још једна слика у страшном ратном мозаику где пате сви, без остатка, али и доказ о непристрасном и искреном виђењу србског ратног страдалништва.

Елси Инглис у јануару 1915. године стигла је у Србију и од тада је била посвећена србском народу. Према подацима које аутор наводи, она је по избијању рата, уз помоћ Шкотског удружења сифражеткиња, основала Болницу шкотских жена за службу у иностранству, у чијем је саставу било 14 установа сачињених од лекарки и медицинских сестара.

Докторка Инглис у Србији се борила са епидемијом тифуса, која је до краја рата покосила 300.000 живота. Пратећи српске трупе све до Крфа, она је писала о србској војсци свесна тога да носи ожиљке из три рата, да се бори против много надмоћнијег непријатеља, против Немаца, Аустријанаца, Бугара, Арнаута, али да се према заробљеницима односи на исти начин као према својима.

„Кажем да су ови људи прави дивови. Осећам се тако мала поред њих да би требало да се сакријем. Бол! Испаштање! Нисте упознали храброст док не видите ове људе како испаштају. Стварно не знам одакле долази ова раса ратника, али могу рећи да су они прави Божји људи…”

Када пише о повлачењу српске војске и народа преко Албаније, докторка Инглис наглашава да је то „одлазак једне целе нације у изгнанство”, да у читавој историји није било тако великог егзодуса, изузев бекства Израелаца из Египта у древна времена, што је водило слободи, а не изгнанству. Елси Инглис била је прва жена која је добила орден Белог орла, орден Светога Саве и орден Белог орла с мачевима. На Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду посвећена јој је спомен-плоча, а на Дедињу спомен-болница.

Уз народ, остављен од савезника а препуштен планинама Црне Горе и Албаније, све до обале, била је и Мејбел Синклер Стобарт, која је у Крагујевац дошла 1915. године на челу Треће јединице Србског потпорног фонда под управом леди Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског дипломате у Србији од 1910. до 1913. године. Мејбел Синклер Стобарт сведочила је о блискости људи, стоке и коња у том збегу, песничким сензибилитетом писала је о стапању логорских ватри са звездама на хоризонту, као „у истом амфитеатру”.

Дочарала је тешку дилему мајки које су имале да бирају између повратка у окупирана села и смрти од глади и умора у планинама. И у тако тешким околностима она је примећивала топлину срца, смисао за, хумор, храброст и заљубљеност у уметности својих србских сапатника.

Мејбл Данлоп Грујић

Мејбл Данлоп Грујић, пријатељица леди Пеџет, још из времена Балканских ратова током рада у једној војној болници, била је супруга србског дипломате Славка Грујића и велика србска добротворка, добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Великог рата. Ратомир Дамјановић напомиње да је предавања о Србији држала широм САД, писала је о њој у најважнијим америчким листовима, учествовала је у америчкој мисији Црвеног крста доктора Едварда Рајана, уз Михајла Пупина, и да је до краја живота Србији остала верна.

„Могла сам да одем до Београда преко Италије, али сам пожурила у Енглеску и ангажовала сам, с ограниченим средствима у својој надлежности, што је више било могуће болничарки. Одвојила сам десет њих као болничарке Србског црвеног крста”, посведочила је Мејбл Данлоп Грујић.

Међу странкињама које су задужиле Србију била је и Чилеанка Сузан Гевара Вотс, сликарка која је са породицом живела у Енглеској, затим у Америци. Прикључила се у Лондону Србском потпорном фонду 1915. године, где је учествовала у сакупљању помоћи. Краљ Александар Карађорђевић одликовао је орденом Светог Саве.

Норвежанка Ингеборг Стиг Хансен у Србију је дошла борећи се против идеје комфора у свету у којем бесни рат, а дивила се херојској борби србског народа против опасног аустријског непријатеља. Кнегиња Марија Константинова Трубецка, супруга Григорија Трубецког, кнеза и руског дипломате, предводила је мисију лекарске помоћи Србији 1915. године, са више од тридесет људи.

Уз Ану Павловну Хартвиг, жену преминулог руског амбасадора у Србији, и доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова, прикупљала је помоћ у оквиру Словенског добротворног друштва и Руског друштва црвеног крста, а њен лични прилог износио је 100.000 рубаља.

Чувена Флора Сендс била је енглеска болничарка и прва жена официр српске војске, прешла је Албанију, у пробоју Солунског фронта била је командир одељења, одликована је седам пута и после рата својим писањем сведочила је о Србији и храбрости наше Милунке Савић.

И тако се овим издањем нижу јуначка женска имена, оних које су у Америци, Француској, Канади, Великој Британији, Русији, сакупљале помоћ, оснивале болнице и прихватилишта за наш народ.

„Србија је Итака за србског Одисеја у шајкачи и опанцима који, опчињен морем и наранџама хоће ипак својој кући, али савремени богови стављају пред њега хомерску мрежу невоља и често за његове муке немају слуха. То запажају списатељице које објављују дневнике и писма за време Великог рата, као и оне које пишу много година касније (...) Наиван, какав јесте, Србин се чудио, дивио, и искрено волео ’сестре’ и докторке које су не жалећи своје животе дошле да му помогну да преживи. Многе од њих нису се вратиле кући. Много србских војника се није вратило на Итаку. Много србских хероина са нашега тла није доживело да види своју земљу слободну”, написао је Ратомир Дамјановић.

Марина Вулићевић, Политика