Пет подвига руских лекара: Легендарни примери из ближе и даље прошлости

Мечников се свесно заражавао опаким болестима и изучавао их на свом организму, Воробјов је вадио пројектиле из тела, носећи на себи оклоп деминера тежак 30 кг и непробојно стакло преко очију, Сињаков је ослободио хиљаду заробљеника концентрационог логора које је завео као мртве... Лекари данас поново спасавају животе својих пацијената доводећи у питање властиту егзистенцију. А како је то изгледало у ближој и даљој прошлости Русије говори пет примера без премца које смо за вас изабрали, пише Russia beyond. 

Николај Склифосовски: Увео операције у стерилним условима

 

Sputnik

Хирург Николај Склифосовски (1836-1904) лично је спасао стотине војника, оперишући у време Руско-турског рата (1877-1878), Балканских ратова (1876) и других војних сукоба. Ипак, његова главна заслуга била је у домену хигијене у лекарској пракси. Иако је у то из данашње перспективе тешко поверовати, многе операције, управо због лоше хигијене. имале су трагичан исход, како по пацијенте, тако и по лекаре, који су лако могли да се заразе. 

Антисептичке завоје на бази алкохола и јода почео је да користи Николај Пирогов, међутим тек је његовом ученику Склифосовском, уз велике напоре, пошло за руком да уведе обавезну примену антисептика. Лекари су крајем деветнаестог века били изричито против новотарија, завоји су коришћени вишекратно, инструменти се прали у топлој води, а оперисало на дрвеним столовима који су упијали зној и крв болесника. Да би нове методе биле примењене морале су да прођу године његовог научног и просветитељског рада, па се тако у операционим салама полако почело са стерилизацијом инструмената, спаљивањем искоришћеног завојног материјала, прањем руку после сваке операције и заменом дрвених столова металним.

Иља Мечников: Није презао да зарази себе да би спасао друге

 

Getty Images

Болести попут тифуса и колере данас су готово заборављене, мада су у недавној прошлости косиле читава насеља. Ваља се стога присетити коју цену су лекари често морали да плате како би успели да зауставе поменуте епидемије. У потрази за вакцином многи лекари су од давнина вршили експерименте на себи. Они су свесно себе заражавали и не лечећи се исцрпно упознавали са током болести и реакцојом живог организма. На тај начин дошло се до бројних научних открића у области имунитета и вирусологије.

Оснивач руске школе имунологије Иља Мечников (1845-1916) још од младих дана био је склон експериментима и посматрању природних појава па га је мајка прозвала „жива“. У Руској империји а касније у Француској бавио се вакцином против беснила, колере и антракса.

Како би проверио своје претпоставке о распрострањености бактерија инфицирао се тим поводом сифилисом, повратном грозницом, крвљу оболелог од маларије, борећи се сваки пут за живот. Два пута је пио воду заражену колером. Савременици тврде да му је челично здравље итекако помогло да преживи све те експерименте.

Предано се бавио до краја живота проучавањем дуговечености, закључивши да људско здравље зависи од микрофлоре желуца и, ма како то чудно звучало, расположења. Срећан човек дуже живи, а у борби против болести ефикасне су вакцине. Ове на први поглед баналне ствари познате су нам захваљујући Мечникову.

Георгиј Сињаков: Ослободио хиљаду заробљеника које је завео као мртве

 

Архивска фотографиja

За племенити подвиг овог уралског хирурга сазнало се захваљујући жени пилоту Ани Јегоровој, Хероју Совјетског Савеза, чија је летелица оборена у близини Варшаве 1944. године. У Књижевним новинама она је 1961. године открила како јој је један лекар помогао да побегне из концентрационог логора, и не само њој. У време Великог отаџбинског рата Георгиј Сињаков (1903-1978) организивао је бекство великог броја заробљеника из логора Кјустрин у Пољској.

Мобилисан првих дана рата, служио је као фронтовски хирург све док у октобру 1941. није заробљен код Кијева. Период од маја 1942. године до краја рата провео је као сужањ у Кјустрину. Према једној верзији спасао је сина једног од гестаповаца који се давио коском, па су му нацисти дозволили да се слободно креће по логору, добивши уз то појачано следовање, које је он делио са другим заточеницима.

Како било да било Сињаков се користио својим положајем како би помогао заробљеницима да побегну. У томе му је помагао, немачки преводилац Хелмут Чахер који је био ожењен Рускињом. Чахер је заробљеницима доносио карте и компасе, а Сињаков би се потрудио да се свака таква особа званично прецрта са списка живих.

То се догађало на следећи начин: Сињаков је констатовао смрт, а заробљеник је одвожен с правим лешевима и бацан у ров изван логора, где би потом „оживео“. Почетком 1945. године када је Црвена армија била на прилазу логору, у њему је било око три хиљаде људи. Сињаков је успео да наговори нацисте да не поубијају заточенике.

Још увек се поуздано не зна како му је то пошло за руком, али Немци су се повукли без иједног хица. Убрзо су у логор ушли совјетски војници, а он је у наредних неколико дана оперисао седамдесет рањених тенкиста. Лекар је стигао до Берлина и на зидовима Рајхстага оставио свој потпис. После рата Георгиј Сињаков радио је у градској болници у Чељабинску. О тим годинама није волео да говори.

Јуриј Воробјов: „Деминирао“ рањеног војника

 

Михаjил Jeвзерихин/youtube.com

У септембру 1986. године совјетски лекари извели су готово невероватну операцију. У болници у Душанбеу, главном граду Узбечке ССР примљен је војник Виталиј Грабовенко који је рањен у рату у Авганистану. Он је имао бројне ране од касетне муниције које су успешно зашивене. Сутрадан када је престао да покреће руку на рендгентском снимку видела се необична правоугаона сенка на мишићима грудног коша.

Била је прилично велика, 11 центиметара. Затражено је мишљење припадника војске, а неколико њих рекло је да је реч о пројектилу који би могао да изазове велику несрећу. Само један неопрезни покрет и цела болница би могла да настрада. Сличан случај догодио се само у време Другог светског рата, када је приликом вађења пројектила настрадала цела медицинска екипа. Упркос томе донета је одлука да се операција обави.

Позван је управник болнице хирург Јуриј Воробјов. Асистирао му је млади лекар, лајтнант Александар Дорохин. Операција је припремана четири дана, а сви потези планирани по секундама. За вађење пројектила за бацач граната направљен је специјални инструмент којим би могао да се чврсто стегне. Болницу су опколили деминери. Медицинске екипе биле су спремне за случај да се лекарима нешто деси.

Анестезиолози су радили у кацигама и панцирима. Хирург и његов помоћник носили су тридесет килограма тешку одећу деминера са непробојним стаклима преко очију. И све то на температури од плус четрдесет степени. Операција је трајала 15 минута. Извађени пројектил одмах је стављен у контејнер и дат деминерима. Воробјов не само да је успео да га успешно извади, већ и да сачува војнику руку. За овај подвиг одликован је орденом Црвене заставе.

Леонид Рошаљ: Ослобађао заробљену децу на Дубровки и у Беслану

 

Владимир Вjaткин/Sputnik

Леонид Рошаљ (рођен 1933. године) како у Русији, тако и ван њених граница, слови за дечјег лекара који се увек нађе свуда на планети где је деци потребна помоћ. Рошаљ је спашавао дечје животе после земљотреса у Јерменији (1988) и Авганистану (1998), као и ратова у Ираку (1991) и Чеченији (1995). Када су терористи заузели зграду Позоришног центра на Дубровки у Москви био је један од ретких коме је било дозвољено да уђе унутра. Успео је да таоцима достави воду и лекове и убеди терористе да пусте осморо деце.

Две године касније суочио се са једним од најстрашнијих терористичких напада у историји Русије. У градићу Беслану 1. септембра 2004. године терористи су заузели школу у којој је било преко 3000 ученика и њихових родитеља. Рошаљ је био први кога су терористи тражили да дође. Он је стигао неколико сати после упада. У Беслану је добио телефон и десетак пута се чуо са терористом чије име није знао и са којим се договарао да деца добију бар воду. Трећег септембра постигнут је договор да се изнесу тела погинулих која су се налазила испред школе.

У том тренутку у школи је одјекнула експлозија, и таоци су почели да беже из зграде, искачући кроз прозоре, а специјалци почели упад. „Највише што сам, можда, у животу урадио било је то, што сам успео да зауставим стотине рођака талаца који су намеравали да сами ослободе своју децу“, рекао је касније Рошаљ. „Терористи би то схватили као провокацију и настала би кланица“. 

Ана Сорокина, Russia beyond