Први дан пакла: Из Ратног дневника команданта Треће армије

25.03.2020. год.

24. МАРТ 1999. ГОДИНЕ

На командно место Приштинског корпуса дошао сам нешто пре 7.00 часова. Тамо је већ био генерал Лазаревић и генерал-потпуковник Ковачевић Слободан, начелник Управе оклопно-механизованих јединица ГШ ВЈ. Генерал Лазаревић је известио да је 243. механизована бригада, у току ноћи отпочела акцију на разбијању ШТС у граничном појасу, у рејонима села Стража и Котлин и у захвату пута село Доганоновићи–село Глобочица. После завршене блокаде ширег рејона село Пустеник–село Иваја–село Гарје–село Котлина, енергичнм дејством јединице су по веома тешком терену успеле да у садејству са јединицама полиције брзо разбију већи део ШТС, поседну положаје за одбра-ну и успоставе контролу свих комуникација које воде из Македоније на Косово и Метохију. Успешно изведеном акцијом ШТС су спречене да са почетком агресије на овом важном коридору изврше прихват терориста и јединица НАТО-а. Јединице 243. механизоване бригаде створиле су услове за поседање положаја на Првом појасу и отклоне опасност од дејства ШТС у бокове и из позадине. Преостало је разбијање ШТС на положајима који су предвиђени за организацију одбране 252.оклопне бригаде, у рејону Ораховаца, 37. моторизоване бригаде, на јужним падинама планине Чичавице, и 354. пешадијскке бригаде у рејонима превоја Преполац и Мердаре, јужно од Подујева.

Међу приспелим информацијама је реакција Републике Црне Горе поводом одлуке Савезне владе о проглашењу непосредне ратне опасности. Влада Републике Црне Горе је издала саопштење: “Остајући доследнa у свом ставу да је такозвана Савезна влада, нелегална и нелегитимна, Влада Црне Горе не признаје њену одлуку о проглашењу стања непосредне ратне опасности и сматра нужним да Скупштина Црне Горе донесе одлуку којом ће обезбедити да влада Црне Горе доноси одлуке примерене насталој ситуацији “.

Ађутант Драшковић подсетио ме је да је заказан састанак са старешинама Истуреног командног места „3“ и Приштинског корпуса. Кренули смо одмах. У великој сали за састанке било је педесетак старешина. Поздравио сам све присутне, а посебно Дрецуна, и кроз шалу га питао где му је униформа. У сали, на паноима и зиду, постављене су шеме, графикони, гантограми... Лазаревић је отворио скуп и рекао да, с обзиром на насталу ситуацију, предлаже да се информишемо о најновијим информацијама о ШТС на Косову и Метохији. „Не смемо да дозволимо да се ШТС 'размахну' и да нас изненаде. Они су уствари 'убачене снаге' и пешадија НАТО-а, и имају задатак да на копну ураде оно што не може НАТО“.

Обраћање генерала Павковића пред НАТО агресију, 17.02.1999.

Начелник безбедности, пуковник Стојановић Момир, информисао је да се Влада тзв. Републике Косова, под чијом је командом ОВК на челу са Букошијем, налази у Немачкој и да је тамо и министар одбране, Хаљиљ Бацај. Главни штаб ОВК је у Швајцарској, а у Албанији се налази део Главног штаба ОВК и политички представници задужени за пребацивање добровољаца из иностранства у Албанију и из Албаније на Косово и Метохију. Оперативни део Главног штаба ОВК налази се у селу Драгобиље, у општини Ораховац, и у њему су: Јакуп Краснићи, портпарол Шабан Шаља, виши официри ОВК, Сокољ Башата, директор Политичке управе, и Рам Буја, директор за јавне односе.

Војна компонента Штаба обухвата територијалне јединице, локалне сеоске јединице намењене за одбрану села, маневарске јединице, бригаде и батаљоне, војно-обавештајну службу, војну полицију и дирекције – политичку, дирекцију за јавну управу, за цивилне и административне послове, персоналну дирекцију за мобилизацију, за јавно информисање, радио станицу „Слободно Косово“, информативну агенцију „Косово Прес“ и редакцију за издање листа „Коха“ на енгелском језику.

Генерал Лазаревић: За мене, као човека који је бранио земљу од криминалаца из НАТО-а, тешко је прихватити сарадњу са њимаhttps://t.co/GnZ4rk0gqK
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 24, 2020

У Оперативном штабу ОВК у Ораховцу се налазе и инструктори задужени за бригаде ОВК, специјалне јединице, јединице Војне полиције за наоружана насеља. Оперативни штаб ОВК у селу Драгобиље командује са осам оперативних зона: „Лаб“, „Паштрик“, „Шаља“, „Дреница“, „Неродимљ“, „Дрим“, „Дукађини“ и „Карадак“. Координатор Оперативне зоне „Дреница“ је Сулејман Сељими, звани „Султан“.

Тражио сам да Стојановић информише о променама у организацији бригада ОВК у оквиру Оперативних зона. Објаснио је да суштинских промена нема, осим што су неке бригаде поред формацијског броја, добиле и имена по погинулим командантима и припадницима ОВК. Предложио сам да чујемо то. Пуковник Стојановић је објаснио: да је у Оперативној зони „Дреница“ 114. бригада ОВК добила име „Фехми Ладровци“; у Оперативној зони „Лаб“ 151. бригада ОВК „Захир Пајазити“; 152. бригада ОВК „Шабан Шаља“; у Оперативној зони „Дукађини“ 131. бригада ОВК „Мусуг Гарвала“, 132. бригада ОВК „Мур Зенили“, 133. бригада ОВК „Адријан Краснићи“, 134. бригада ОВК „Бедри Шаља“, 135. бригада ОВК „Агим Зејнили“ и 138. бригада ОВК „Агим Рамадани“: у Оперативној зони „Паштрик–Подримње“ 121. бригада ОВК „Куманова“, 137 бригада ОВК „Ђакова“: У Оперативној зони „Шаља“ 141. бригада ОВК „Мех Ука“.

После пуковника Стојановића говорио је генерал-мајор Лазаревић о задацима према приоритету извршења, до почетка агресије и после првог ватреног удара.

Од 10.45 часова, са ужим делом Команде Трећа армија и Корпуса, проучили смо информације које су стигле на Истурено командно место „3“. Најважније су да је Савет НАТО-а на састанку 23. марта 1999. године у Бриселу, донео одлуку да отпочне са агресијом на СРЈ, употребом ваздухопловних снага. Као непосредан повод, наведено је да је СР Југославијаа одбила све захтеве Међународне заједнице. Циљ је спречавање дејства ВЈ и МУП-а и „хуманитарне катастрофе“ Шиптара на Косову и Метохији. Операција је добила назив „Милосрдни анђео“. Челни људи земаља носилаца новог светског поретка обмањују своју народе и државе, али и цео свет, разним саопштењима о разлозима за агресију на СР Југославију.

НАТО намерава да изврши ударе да би демонстрирао озбиљност, застрашио Србе и СРЈ због „угрожавања живота цивила на Космету“. Мрђутим, прави циљеви а НАТО агресије на нашу земљу су војне природе: стварање услова за дуготрајно војно присуство на Косову и Метохији, јачање јужног крила НАТО-а на простору југоисточне Европе ради пребацивања војних ефектива из Немачке, контрола комуникација и ширење НАТО-а на истоку према Каспијском басену, односно Русији, смена актуелног политичког руководства у СР Југославији, односно „демократизација политичког система“, и формирање марионетског режима. Другим речима, циљ је да се србски народ покори, понизи и уништи.

„У бомбардовању Србије школе и болнице не треба да буду изузетак“https://t.co/xnswSfRFZC
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 24, 2020

У 12.00 часова извештен сам од стране начелника Штаба Армије, генерал-мајора Стојимировића, да је завршено премештање Основног командног места „3“ из Куршумлије у рејон Ниша. Командно место је распоређено на неколико локација. Стигла је друга важна информација Обавештајне управе ГШ ВЈ о најновијим подацима о распореду НАТО снага у Македонији. Према овој информацији, копнене снаге НАТО у Македонији броје око 12.555 војника, 100 тенкова, 250 оклопних транспортера, 52 артиљеријска оруђа, 36 хеликоптера и 1.240 моторних возила. Из Оружаних снага Велике Британије у Македонији се налази Четврта оклопна бригада Прве оклопне дивизије, састава: команда, Први механизовани батаљон и позадинска чета у Прилепу, а оклопни батаљон, хаубички дивизион и инжињеријска чета на полигону „Криволак“. Из састава Оружаних снага Немачке налази: се 21. оклопна бригада Седме оклопне дивзизије, састава: команда, оклопни баатљон, механозована чета, позадинска чета и инжињеријска чета у Тетову, а механизовани батаљон, тенковска чета и транспортна чета у Струмици. Из састава Оружаних снага Француске налази се Други падобрански батаљон 11. падобранске дивизије састава: команда, ваздушнодесантни баатљон и позадинска чета у Куманову, а извиђачка чета, чета за одржавање и инжињеријска чета на аеродруму „Аџи Тепе“ код Куманова. Из састава Оружаних снага Италије налази се Механизована бригада „Гарибалди“ Треће механизоване дивизије, самоходни механизовани батаљон, батерија минобацача 120 мм и позадинска чета у Скопљу.

Команда снага НАТО-а у Скопљу, под командом британског генерала Мајкла Џексона, има оклопне-механизоване јединице и артиљерију размештене на положајима око границе СР Југославије.

Борбени делови НАТО снага груписани су у 16 борбених група јачине око 16 батаљона – пет оклопних, осам механизованих, један ваздушно-десантни и два падобранска.

НАТО у Италији и на носачима авиона у Јадрану има 431 борбени авион из 14 земаља, а у Великој Британији шест авиона Б-52 из САД. Укупно, око 10-15 ескадрона ловачко-бомбардерске авијације; три до пет ескадрона ловачке авијације, два до четири ескадрона тактичке и стратегијске авијације.

У Средоземном мору НАТО има 19 ратних бродова, 14 помоћних бродова и три подморнице са око 12.000 морнара и 2.200 маринаца из 11 земаља чланица. Ови састави формирани су у тактичке групе и пловне саставе Шесте америчке флоте, НАТО-а и земаља Европске уније. На бродовима је укрцано око 42 авиона, 54 транспортна и борбена хеликоптера и 206 крстарећих ракета.

„Као и пре 21 годину, морамо да будемо сложни, јединствени, да се уздамо само и једино у себе“https://t.co/jgXD9QGVUi
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 24, 2020

Под видом допремања хуманитарне помоћи, у Албанији је транспортовано наоружање и војна опрема за припаднике ОВК. У оквиру припрема за ангажовање ШТС у копненој агресији у њиховом саставу су тимови специјалиста из разних земаља.

Оружане снаге Албаније су још 23. фебруара 1999. године отпочеле делимичну мобилизацију команди и јединица: Четврта пешадијска бригада у Корчи; Трећа пешадијска бригада у Бурељу, а Друга пешадијска из Кукса већ је дуже времена распоређена на положајима према Космету. Снаге Друге пешадијске дивизије, још 1998. године, логистички и ватреним дејствима су подржавале ШТС приликом покушаја убацивања на простор Косова и Метохије. Укупна бројна величина ових снага је 8.000 до 10.000 људи.

Интервју приштинском „Јединству“

Око 14.00 часова назвао ме је пријатељ, Никола Сарић, директор и главни и одговорни уредник приштинског „Јединства“. Каже ми да сам обећао да дам интервју за овај лист и да је проглашење непосредне ратне опасности добар повод за то. У 14.30 часова, пре почетка разговора, рекао је да се може десити да остане забележен као интервју, дат непосредно пре почетка агресије на СРЈ. За мене је то била прилика да нашој јавности саопштим неке ставове и чињенице, које не би биле актуелне да о њима говорим ако до агресије дође. Директор Сарић имао је припремљена питања за разговор. Поставио ми је пет-шест питања.

Господине генерале, како оцењујете спремност и оспособљеност Треће армије, посебно Приштинског корпуса, у светлу актуелне ситуације на Косову и Метохији и посебно претњи НАТО-а?

Одговор: Припадници Треће армије, а посебно Приштинског корпуса, чинили су и чине све... да борбена готовост свих наших команди и јединица буду на нивоу тренутне политичко-безбедносне ситуације. Не бих се упуштао у описивање актуелних светских војно-безбедностних збивања и процену њихових намера. Оне су широј домаћој и иностраној јавности познате... Међутим, сведоци смо да је жељом креатора новог светског поретка, сила права устукнула пред правом силе. Несхватљиво је да део Међународне заједнице има толико попустљив став према арогантној и „силеџијској политици светских моћника“. Ако се дозволи тај преседан у међународној пракси, озакониће се мешање светских моћника и великих сила у унутрашња питања суверених држава.

СР Југославија и Србија су државе, а Космет то није, и према позитивном међународном праву и пракси, то што желе светски моћници није дозвољено ни Повељом ОУН, а ни Париским и Хелсиншким документима.

Одбрана Космета је стратегијски задатак и наш највећи национални интерес. Изгубимо ли Космет, губимо Србију, СР Југославију и нашу слободу, која је светиња сваког нашег грађанина.То је, морам да нагласим, и Уставна обавеза и задатак ВЈ.

Борбену готовост Треће армије одликују стабилно и јединствено командовање, врхунска борбена обученост свих јединица, за вођење противтерористичке и противоклопне борбе, висок степен безбедности, заштите људства и објеката и несаломив морал. Повећана је ватрена моћ и покретљивост. Маневарске и укупне борбене могућности су данас такве да можемо успешно водити све врсте оружане борбе и нанети велике губитке евентуалном агресору. То улива оптимизам добронамерних, али и изазива оправдану бригу злонамерних и непожељних.

Наше државно руководство и председник, Слободан Милошевић, чине све да се ситуација на Косову и Метохији реши мирним путем и политичким средствима. Ту ситуацију можемо сами да решимо. Стране трупе нам нису потребне, нити су пожељне, и неће им се дозволити долазак на нашу територију. Ако ти светски моћници покушају да нам наметну неприхватљиве услове и силу, онда ћемо на силу узвратити силом, свим расположивим сре-дствима и потенцијалима.

Слободан сам да запазим, да је стил Вашег рада, као команданта Армије, оригиналан, рекло би се неуобичајен. Новинари Вас чешће нађу у рову, на тенку, него у кабинету. И у најтежим условима сте на терену заједно с војницима. Да ли је то само Ваш лични стил рада или је то део обавезе једног команданта армије?

Одговор: Још од почетних старешинских дужности осећао сам потребу да будем уз људе. То је метод који сваком командиру и команданту омогућава непосредан увид у рад поверених нам људи. На том месту, у рову, на тенку, на полигонима, гађањима, уверевамо се у достигнућа, резултате, успехе, али и отклањамо уочене слабости и пропусте.То време користим и да проверим, оценим и стимулишем рад потчињених, али што сматрам изузетно битним, упознајем људе, њихове вредности, жеље, проблеме. Настојао сам да, као и сада што радим, највећи део свог времена будем непосредно с људима. Искуства су потврдила оправданост и сврсисходност таквог начина командовања. Уверио сам се да, када млади војници или старешине виде да је њихов командант с њима, а посебно у сложеним ситуацијама, на њих то изузетно позитивно утиче, још више их мотивише и подстиче. Зато сам од мојих сарадника, потчињених команданата и командира јединица, увек захтевао да личним примером утичу на људе. То се показало оправдано у свим нашим ослободилачким ратовима. То је потврдила пракса и приликом ангажовања припадника граничних једница Приштинског корпуса у одбрани наше државне границе.

Неоспорно је да су граничне јединице Војске Југославије, нарочито Приштинског корпуса, одиграле велику улогу у заштити наше државне међе. Каква је Ваша оцена њиховог рада?

Одговор: „Граничне јединице Треће армије, а нарочито Приштинског корпуса, показале су да припадају елитним јединицама ВЈ које су се доказале у одбрани државне границе. Само граничне јединице Приштинског корпуса бране 261 километар државне међе, у условима „анархије“, која већ две године влада у републици Албанији, а чије су територијалне аспирације и амбиције усмерене ка Косову и Метохији. Познато је да шиптарским национал-сепаратистима и терористима директну и отворену војну, материјалну, политичку, дипломатску и другу помоћ пружају званични државни органи Албаније, а све ради остварења вишедеценијског сна о стварању такозване велике Албаније. Наше граничне јединице спречиле су упад на територију наше земље 'целе једне дивизије' шиптарских терориста, заплениле око 80 тона наоружања и војне опреме и око два милиона немачких марака. Више од 70 одсто свих граничних инцидената у земљи десило се на делу југословенско-албанске границе. Скоро 90 одсто граничних инцидената, на том делу наше државне међе, била је класична оружана агресија. Јединице Корпуса и војни објекти сачувани су од било каквих изненађења, иако су били стална мета напада терористичких банди.

Припадници наших граничних јединица, посебно Приштинског корпуса, потврдили су се као храбри, одважни, одлучни и непоколебиви браниоци државне границе, што није остало незапажено еминентној комисији за избор 'Најплеменитији подвиг године', да на прво место за најплеменитији колективни подвиг изаберу граничне јединице Приштинског корпуса. Граничари Приштинског корпуса су прави хероји који су на делу, у најтежим условима, доказали високу партриотску свест, изузетну личну храброст и пожртвованост. Нажалост, неки од њих су за своју отаџбину дали и свој живот, па их ја и сви припадници ВЈ, када их се сећамо, помињемо с дужним и дубоким поштовањем.

Такве војнике, храбе и одлучне да бране своју отаџбину, уверен сам нема ниједна земља на свету. То што су наши војници издржали у борби са шиптарским терористима, то ретко који војник, па био он и плаћеник, може да издржи. Због тога сам ја поносан на своје војнике и старешине, хероје, и одајем им највеће признање за патриотизам, за личну и колективну храброст, за професионалност. Наша земља с таквим војницима не треба да брине за своју безбедност, јер решеност нас војника је, да по сваку цену, без обзира на жртве, сачувамо нашу земљу и заштитимо наш народ.

На стототине писама и телеграма, почевши од граничних јединица, првих бранилаца државне границе, свих јединица на територији Косова и Метохије и из ВЈ, те многих грађана, органа власти, удружења, предузећа, установа и институција, дају нам безрезервну подршку, за све оно што смо до сада учинили у одбрани отаџбине. Такво поверење и подршка нас још више обавезују и та очекивања нећемо изневерити. То је наш задатак, то од нас захтева наша отаџбина, Устав СР Југославије и Врховни командант“.

Реците нам нешто о улози Војске Југославије у коначном сламању шиптарског тероризма на Косову и Метохији?

Одговор: „Историја модерне српске и југословенске државности обилује примерима илегалног завереничког деловања и масовног тероризма, над србским и црногорским цивилима, али и другим, које су потчинили шиптарски терористи. Довољно је сетити се Качачког покрета, зверствава над припадницима српске војске и цивилима при одступању у Првом светском рату, балистичког покрета током Другог светског рата, диверзантско-терористичких дејстава у спрези с војно-полицијским структурама Албаније у време објављивања Резолуције Информбироа, систематског протеривања Срба и Црногораца са Космета, после преузимања државних прерогатива и измештања из система државности СР Србије, итд.

Та сепаратистичка активност по циљу, фашистичка по идеологији, терористичка по средству остварења свог давно зацртаног политичког циља, о такозваној великој Албанији, траје до данашњег дана. Шиптарске терористичке банде су одлучном акцијом органа безбедности разбијене. Деблокиране су све комуникације, разбијена компактност територије коју су терористи држали, разоружана многа села, заштићен србски и црногорски народ, те припадници националних мањина. На тај начин створени су услови да се настали проблеми на Косову и Метохији реше мирним путем и договором. Преостале шиптарске терористичке банде, захваљујући подршци са стране, поново су почеле да оживљавају. Те снаге не представљају никакву организовану снагу која би извела, или може да изведе иоле озбиљнију акцију против снага безбедности. Они класичним терористичким акцијама, подмукло из заседе, убијају припаднике МУП-а и ВЈ, али и своје сународнике. Светским моћницима ни то није довољно да те банде прогласе терористичком организацијом“.

******

Преслушали смо снимљени материјал и господин Сарић је био задовољан одговорима. Рекао је да се и он нада да ће код „господара мира и рата“ преовладати разум, и да до агресије неће доћи, а овај интервју ће остати упамћен, не само по времену када је дат, већ и као „пророчанство“ у служби мира.

Поподне сам провео на Командном месту Приштинског корпуса. Размишљао сам да ће, ако и када започне агресија на нашу земљу, предност апсолутно бити на страни агресора. Та предност није била само у техничко-технолошкој предности, вишеструко бројчано јачим снагама, у избору, времену и месту почетка напада, медијској кампањи која ће бити вођена у читавом свету. Знао сам да ће агресија отпочети истовремено по читавој територији СР Југославије али да ће интензитет дејства из ваздушног простора бити најжешћи на Космету, јер НАТО у својим картама већ има уцртаних око 2.400 регистрованих циљева које треба бомбардовати у Србији и СР Југославији. Косово и Метохију су, захваљујући стелитским снимцима, имали као на длану.

Да агресија може почети сваког тренутка, указивали су непосредни индикатори: донета је политичка одлука; пренета су овлашћења за почетак агресије на врховног команданта снага НАТО-а; ваздухопловне и поморске снаге НАТО-а у окружењу стављене су у највиши степен приправности; копнени састави у Босни и Херцеговини, Македонији и Албанији отпочели су са припремама за извршење агресије на СР Југославије.

У 18.09 часова из 109. центра за електронско извиђање и ометање, из Прокупља, стигао је телеграм о великој концентрацији авијације на југу Албаније и у Средоземљу. Одмах сам издао задатке генералу Лазаревићу у вези предузимања мера за заштиту јединица, а затим одговорио на позиве генерала Стојимировића и Младеновића. Известили су да су ми послали све телеграме и наређења која су стигла из ГШ ВЈ.

У 18.25 часова отишао сам у собу хотела да узмем своје личне ствари и јавим се породици.

Тајанствени позив

У 19.20 часова пошао сам у Команду Приштинског корпуса када је зазвонио мој мобилни телефон. Погледао сам број са кога долази позив и запазио необично дугачак број. Неко ме је звао из иностранства. Активирао сам телефон и, пре него што сам се јавио, чуо сам непознати мушки глас. Не чекајући да се јавим, рекао је: „Ја сам званични представник НАТО-а“. Помислио сам да се неко шали. Глас ми је био познат, али нисам знао ко ми се јавља. Док сам размишљао, непозната особа је наставила да говори: „За неколико тренутака почеће агресија на вашу земљу, много већа и јача него што је била у Ираку у Заливском рату“. Није прекидао, нити сам ја стигао да одговорим. „Вама се пружа могућност да спасите своју војску и народ“ рекао је.

Схватио сам да то, ипак, није шала и да стварно говори неко из НАТО-а. Значи да знају број мог мобилног телефона. Прекинуо сам везу. Грозничаво сам размишљао, одакле ми је познат тај глас човека који ми се јавио. Схватио сам да сам чуо снимак нечије поруке, која је емитована у тренутку када сам укључио телефон. У лифту док је силазио ка приземљу, телефон је поново зазвонио. На дисплеју је био исти број који је почињао бројем три. Сигнал је био слаб и нисам ништа чуо. Искључио сам телефон јер ми је било јасно да ме по њему могу лоцирати.

У канцеларији код Лазаревића затекао сам генерал-потпуковника Ковачевића, начелника Управе оклопно-механизованих једница ГШ ВЈ, пуковника Живковића, начелника Штаба Приштинског корпуса, пуковника Момира Стојановића, начелника безбедности Приштинског корпуса, и новинара Милована Дрецуна. Спремили су се да гледају Дневник. Испричао сам им шта се догодило. Дрецун је предложио да, ако се позив понови, дам телефон да се он јави. И заиста, убрзо телефон је поново зазвонио и он се јавио. После неколико тренутака рекао је „јесте“, затим ћутао, и слушао поруку, а онда прекинуо везу, и рекао: „Ово је пропаганда, они знају ваше телефоне и локације“.

„Искључите телефоне“, рекао је. Дрецун је испричао да је саговорник питао „да ли је то Павковић, а затим тражио да се предамо и да не ратујемо и да ће нас све убити“.

Порука ипак није била снимљена, као што сам мислио. Ни Дрецун није могао да препозна ко је био саговорник, осим што је приметио да није Србин, јер је говорио србски,с чудним нагласком. Искључио сам телефон, извадио картицу и телефон дао ађутанту. Одлучио сам да га не користи.

Нисам ни обраћао пажњу шта је на вестима, јер сам покушавао да се сетим чији је глас особе која ме је назвала. У тренутку сам помислио да је глас који сам чуо на телефону био глас Џона Брнса, шефа америчког КДОМ-а, са ким сам разговарао 1998. године, у команди Приштинског корпуса.

На Дневнику је емитована изјава председника Милошевића. „Драги грађани, сматрам да је Народна скупштина веома исправно поступила када је донела одлуку да не прихвати присуство страних трупа на нашој територији... Овде није било у питању само Косово, мада је и Косово за нас од оне важности, овде је у питању слобода читаве наше земље...“.

Размишљао сам о ономе што говори председник Милошевић, када ме је прекинуо Дрецун. „Павке, хајде да забележимо за историју и твоју изјаву, и да је имамо у случају агресије. Биће то добро и за Војску и за народ Србије“. Позвао је сниматеља Магочија и пред укљученом камером поставио питање: „Господине генерале, проглашена је непосредна ратна опасност, због могућности ваздушних удара, односно агресије НАТО-а“.

„Опасност од удара НАТО-а из ваздушног простора је реална и, морам то да истакнем, ничим изазвана. Сви они који су донели, или ће донети такву одлуку, морају да имају праву процену шта ће се после тих удара из ваздушног простотра догодити. Припадници Треће Армије имају јасан задатак да одбране интегритет Србије и СР Југославије, да се разрачунају са преосталим шиптарским терористичким снагама на простору Косова и Метохије и да спрече сваки продор снага НАТО-а на тај простор, и ми ћемо то урадити. Осим тога, ми смо спремни да преживомо ударе из ваздушног простора, да отклонимо последице дејства и да извршимо задатке о којима сам говорио“, одговорио сам .

„Одлично, покушаћу да то одмах пошаљем Београду“, рекао је Дрецун. Тог тренутка нисмо знали да нас само минути деле од почетка агресије, и од пакла.

Почетак

Нешто пре 20.00 часова чули су се мотори авиона. Још нисам знао да према нама лети на десетине крстарећих ракета и пројектила. Све је још увек изгледало нестварно, као на филму. На телевизији су управо емитовали вест да су НАТО бомбардери полетели према СР Југославији. Са неверицом смо гледали у екран телевизора. Тишину је прекинуо Дрецун: „Е па, другови нека нам је са срећом“. Било је тачно 20.03 часа. Остали смо сами у канцеларији. Прозори су били замрачени а ''ратна светла'' упаљена. Нисмо говорили ништа. Ослушкивали смо. Телефони су непрекидно звонили. Јединице су јављале да визуелно осматрачке станице са границе извештавају о прелету већег броја крстарећих ракета и авијације са простора Албаније и Македоније. Неке сам чуо јер су прелетале Приштину и одлазиле на север ка Подујеву и Нишу. За неколико тренутака већа група авиона почела је да кружи изнад Приштине. Био сам миран и сигуран да „почиње пакао“ и да то „лудило“ нико више не може да заустави.

Тог тренутка нисам размишљао да нека од првих ракета може да погоди зграду Команде Приштинског корпуса. Предложио сам да изађемо на терасу зграде Команде Корпуса, да можемо боље да видимо шта се дешава. На равној тераси зграде Команде било је на десетине разних антена и уређаја. Преко њих су постављене маскирне мреже, које су ''“промениле облик и контуре“ целе зграде, да крстарећи пројектили не „препознају“ програмирани циљ.

Приштина је била у потпуном мраку и сабласно пуста. Ништа се није кретало. Одједном, тачно у 20.07 часова, почеле су да експлодирају крстареће ракете, разни пројектили и бомбе. Експлозије су се чуле из правцу Аеродрома „Слатина“, објекта Голеш и рудника „Белаћевац“. Најјаче су се чуле из правца Грачанице. НАТО авиони подсећали су на осице које у групама нападају изабране циљеве. Наша ПВО отварала је ватру на авионе и пројектиле. Рафали разних боја „парали“ су небо и нестајали у мраку. По мојој процени, НАТО авиони су „сишли“ доста ниско, на око 5.000 до 7.000 метара, и у тим тренуцима су били у домашају наших ПВО система. Неколико пројектила или ракета пало је на Касарну „Косовски јунаци“ и по резервоарима „Беопетрола“. Од светлосног бљеска и пламена видео се део града, од Касарне до комплекса Филмског града и насеља Драгодан. Од детонација и фијука шрапнела ништа није могло да се чује. Земља је подрхтавала, а зграда се тресла. Видео сам да су фабрика „Пластика“ и зграда Царинарнице, у непосредној близини Касарне, у пламену. Две крстареће ракете су пролетеле 80 до 100 метара изнад наших глава. Јасно су се видели погонски мотори и пламен око њих. Циљ је био негде у близини Приштине. Изнад наших глава водила се неравноправна ваздушна битка. Чим су осетили опасност од система ПВО, авиони НАТО-а „попели“ су се на већу висину, са које су без страха наставили да круже око града и гађају изабране циљеве. На мети су им били положаји јединица ПВО на објектима Голешу и Ветернику и у рејону Газиместана. Оно што сам могао да видим са терасе зграде Команде Приштинског корпуса, авиони су гађали положаје ПВО батерија из састава 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО, око Аеродрома „Слатина“, села Белаћевца и Шилова, источно од Приштине. Осим „цевних“ система ПВО, нисам уочио дејство ракетних система КУБ, што ме је мало зачудило. У једном тренутку угледали смо ватрену лопту која се кретала из правца Обилића ка југу и уз снажну експлозију ударила у планину Чичавицу и распрсла се. Био сам сигуран да је погођени авион НАТО-а.

Заокупљен посматрањем несвакидашњег призора, потпуно сам забораво на опасност која прети на тераси зграде Команде Приштинског корпуса. Први се огласио пуковник Стојановић и рекао да морамо одмах да напустимо терасу и одемо у склониште. Док смо силазили у склониште, Приштину су потресле две снажне експлозије.Тресла се цела зграда Команде. Лазаревић је одмах погодио да је циљ био Стационарно чвориште везе „Бутовачки брег“ код излетишта Грмија, у непосредној близини Приштине. Преко тог објекта су ишле везе Поште, Војске, и МУП-а.

У склоништу Команде корпуса биле су најодговорније старешине Корпуса и Армије. Начелник оперативног одељења Приштински корпус, пуковник Радојко Стефановић, дочекао нас је у сали са припремљеним првим информацијама о последицама првог удара НАТО из ваздушног простора. Пре излагања рекао ми је да је прикупио информације и за Трећу армију од Оперативног центра Треће армије из Ниша. Знао сам да су то прве и непотпуне информације, јер ваздушни удари још трају и јединице нису у могућности да одмах прикупе коначне податке. Стефановић је рекао да је агресија НАТО на зоне Треће армије и Приштинског корпуса почела у 20.07 часова ударима из ваздушног простора и са дистанце крстарећим ракетама и авијацијом, по касарнама „Косовски јунаци“ у Приштини, „Топлички устанак“ у Куршумлији, „Ратко Павловић-Ћићко“ у Прокупљу, објектима 109. Центра за елактронско извиђање и ометање у Прокупљу, Аеродрому „Слатина“, по објекату „Голеш“, по положајима 311. средњег самоходног ракетног пука у селима Шилово и Белаћевац по положајима 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО на Чабрату код Ђаковице, по селу Лебане где се налазило Вежбовно командно место Приштинског корпуса, северно од Приштине, Стационарна чворишта везе „Бутовачки Брег“ и „Мокра Гора“ код Косовске Митровице.

У Касарни „Топлички устанак“, у Куршумлији, са три крстарећа пројектила погођено је Основно командно место Треће армије, а остали објекти са седам разорних пројектила. Још није било података о губицима.

На прикупљању података о губицима већ је радио генерал-мајор Ђаковић.

Страховао сам какав ће бити извештај о губицима. Знам да сам предузео све мере да се максимално сачувају људски животи. Био сам задовољан што сам у последњем тренутку донео одлуку да изместим Основно командно место из Куршумлије, сачувам животе мојих непосредних сарадника, јер би то имало пресудан утицај на даљи ток извођења одбране Треће армије у току агресије.

Ако су командири и команданти доследно и прецизно спровели све наређене мере, многи животи ће бити сачувани. Међутим, НАТО рачуна да првим ударима постигне изненађење и нанесе масовне гобитке. За сваког команданта и командира најтежи су масовни губици у јединици и погубно делују на борбени морал јединице и на појединце. Познато ми је да су највећи број припадника Армије проверени и борци са искуством, који су се калили 1998. године. Али, рат је рат. А ово није био обичан рат.

До почетка агресије страховао сам од изненађења у вези са начином извршења агресије и могуће употребе непознатих борбених система од којих се јединице тешко могу заштитити и одбранити. Сада, када је агресија почела, молим се Богу да нас од тога сачува.

Извештај генарал-мајора Ђаковића потврдио је да је НАТО авијација међу првим циљевима погодила Оснивно командно место Треће армије у Куршумлији и да је до сада утврђено да је животе изгубило седам припадника Армије, међу којима потпуковници Петровић Зоран и Станојевић Властимир из Команде Армије и још пет припадника из састава 354. пешадијске бригаде, који су се из непознатих разлога затекли на командном месту. Генерал Лазаревић је допунио из