Србска санитетска служба зауставила кугу из Цариграда

23.03.2020. год.

Народ на нашим просторима мучиле су од давнина којекакве заразе и пошасти, а уз мере државе бранио се колико је знао и могао. Затварању граница Србије и оштрој санитетској контроли око државних међа прибегавало се и у давним временима при епидемијама. Тако је првих година 20. века спречен улазак погубне болести куге, од које се народ тада сачувао, пише Политика.

О томе сведочи књига „Санитет у ужичком крају (1901–1914)” Новака Живковића записима о здравственим приликама, првим лекарима и развоју санитетских служби с почетка 20. века. Пише и о тадашњим болештинама и начину борбе против њих.

„Први дани 1901. године донели су јавности, а посебно санитетској служби у Србији, јако узнемирење. Из канцеларије Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела је саопштено да се у Цариграду појавила куга. Да би се продор опасне болести спречио, наређена је контрола путничког саобраћаја и промета из правца Цариграда и са истока. Превентива се није ограничавала само на ову меру. Министарство је наредило окружним пограничним надлештвима да предузму хитне мере ради спречавања заразе која може проузроковати катастрофалне последице у народу.”

Начелства пограничних округа старала су се, али никад довољно, да држе под контролом државну међу и граничне прелазе на њој, подизала ограде, карауле, постављала кордоне. Ипак хајдуци и крадљивци стоке налазили су начина како да пређу, а избегну сусрет са законом. Тако се јављала и могућност продора заразних болести. Стога је власт на опасност од куге брзо реаговала. Док се у пиротском крају од државе тражила помоћ „ако буде потребе да се прави карантин за бегунце из Турске који би да умакну од куге”, Окружно начелство у Ужицу, одазивајући се наредби министарства, подноси на одобрење план за подизање карауле у месту Чиста Раван на граници Златиборског среза. Тај део државне међе према турској царевини био је озлоглашен по учесталим прекршајима који су омогућавали и продор зараза. Ова караула је брзо саграђена. Оштрој санитетској контроли подвргнут је и промет преко тек отворене царинарнице на Кокином Броду.

„Здравствене службе у земљи обратиле су се јавности, саопштавајући како је куга иза државне границе довела до низа смртних случајева. Опет се упозоравало на контролу путничког промета, нарочито од правца Цариграда, а посебно на железнички саобраћај. Понављани су санитетски прописи за заштиту од те опаке болести. Све ове предострожности довеле су до успеха – куга се није појавила у Србији”, пише Живковић.

Још један успех те 1901. постигнут је на спречавању продора и ширења друге заразне болести – лепре. Али с епидемијом шарлаха ишло је теже. Окружни физикус др Алекса Стојковић наводи да је шарлах те године у ужичком крају однео 167 живота. „Епидемија је почела с пролећа, настављала се и ширила преко лета и јесени, па је прешла и у идућу годину. Помор је захватио најмлађе.” Шарлах је имао тешке последице по рад у школама, неке месецима нису радиле. Године 1908. ова болест беснела је по ариљском крају. Извештаји здравства помињу и тадашња обољења са не тако погубним последицама: мале богиње, туберкулозу, инфлуенцу, запаљење плућа.

Разне болештине надирале су и с почетка Великог рата, по народу је тифус посебно косио. У тим ратним страхотама слабо је до напаћених допирало званично упутство лекара: „Да би се сачувао пегавог тифуса први услов је да одржаваш личну хигијену без вашију, јер само бела ваш преноси тифус.”

Венеричне болести после Великог рата

Када је Први светски рат завршен, поправиле су се и здравствене прилике, мада је и почетком двадесетих година било зараза. У монографији о селу Кремнима аутор Илија Мисаиловић пише да су ратни услови, велико сиромаштво народа, недовољна просвећеност, пролазак разних војски и заробљеника били погодни и за појаву разних венеричних болести:

„Народни одбор Ужица је послао допис начелству 27. априла 1921. да се поред окружне вароши у сваком срезу уводи радно место санитетског полицајца који ће ’ловити заразне особе без обзира на то да ли су сељаци, чиновници, трговци или ма какве друге професије, мушко и женско, и упућивати их на лечење овдашњој амбуланти’. Тим полицајцима се нуди, поред редовне плате од 100 динара месечно, додатак на скупоћу и посебан додатак ’ако буду ревносно вршили своју службу’. За санитетског полицајца среза златиборског постављен је 4. маја 1921. Драгомир Радмиловић. Приликом његовог постављења препоручено је начелству да сакупи што више претплатника за лист ’Народ’ у коме ће излазити опширни чланци за венеричне болест, који ће бити корисни за свеснију публику...”

Бранко Пејовић, Политика