Отац Душан Биговић: Вратимо ријечи љубав њен пуни смисао

10.03.2020. год.

Бесједа ђакона Душана Биговића, професора Цетињске богословије, изговорена на Духовној академији у Подгорици која је уприличена поводом Недјеље православља 8. марта, 2020. године

Ако је овај град, душом, икада био Цариград онда је данас. Данас када се, као у Цариграду прије дванаест вјекова брани достојанство човјека. Ми чинимо спомен 843. године када је побиједила икона. Али, ми се сјећамо сабора и бројанице светих људи који су до мучеништва бранили истину да је Бог постао човјек. Са кратким примирјима, иконоборство је трајало стотину година. Нека нам то буде за утјеху, јер мисилим да смо и ми у гоњењу икона примакли стоту.

Никада ни са једне катедре није кренула тако узвишена настава; из уста стотине хиљада одјекује порука: да смо слика и прилика Божија, да знамо од куда смо и куда смо кренули, да ми припадамо Цркви а не Црква нама, да се отаџбина воли, а не расипа, да је аманет предака свештено наслеђе… Одјекује порука да се више треба покоравати Богу него људима. Све ово није ствар било које идеологије већ хришћанског васпитања и традиције.

Подофицир Војске Црне Горе удаљен из службе због учешћа на литијамаhttps://t.co/GjI6EQLMuj
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 10, 2020

Људи су данас у потрази. Колеба их плима ријечи и осјека дјела. Знају формулације, али не могу да их доведу у везу са својом животном потребом. У сваком човјеку постоје двије силе- сила релације и љубави и сила мржње и изолације које стално ратују у нама.

Човјек нажалост није главна вриједност савременог свијета. Савремени свијет се множи и расте бројем, али не љепотом и даром живота. Данашњи човјек није у стању да објасни ни поријекло своје муке, ни узрок своје среће. Подједнако су несрећни богаташи и сиромаси. Он нема појмове којима би могао да разјасни пустош у себи и опустошење твари. Не може да каже било шта о рајском стању које је некада искусио у себи, и видио око себе “он се, само, сјећа ранијег балженства”.

Митрополит Амфилохије: Народ који се сабира на литијама је изворни народ Црне Горе који наставља дјело својих предака и чува оне светиње које су му преци оставилиhttps://t.co/BwdPRe2S6X
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 9, 2020

Свијет и даље страда од мржње, егоизма, фанатизма, глади, ратова свих врста и лажног добра које често злу обезбјеђује побједу. Одавно живимо дјелићима и одломцима хришћанства или по произвољним изборима из њега. Исто тако и родољубља. Али од дјелића и одломака никада се не може начинити нешто цјеловитије.

Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико унаказити и збунити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему толико отанчају и ослабе да такав народ не може више да разликује, не само добро од зла, него и своју споствену корист од очигледне штете.

Понекад се човјек пита да није дух већине, а нарочито балканских народа, заувијек отрован и да можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.

Митрополит Амфилохије: Црква је кроз вјекове гоњена и прогоњена, тако је и данасhttps://t.co/kfkFaYphM0
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 8, 2020

Прошло је двије хиљаде година од тренутка када се свијету јавио његов Саздатељ. Људским тијелом и нашим језиком он нам је говорио о Божанском бићу. Оно што је тада човјек чуо и записао – је Свето Писмо, а оно што је видио и насликао- је икона. Но до дана данашњег сви који су у Њега повјеровали муче се око савладавања овог откровења. Он се не стиди да нас назива браћом, но колико пута смо са Петром изјавили заиста га не познајемо. Па нам је с тога и било “ко неће брата за брата, оће туђина за господара”.

Од када су људи срамотном смрћу убили Бога, отпочео је култ човека. Све је у човјеку, све је ради човјека. Оне које друкчије вјерују убијају. Посљедице овог новог пада су: човјек је постао роб државе коју ствара и за коју гине, роб науке- углавном релативне, роб својих философија и идеологија, роб машина које ствара. Човјек постаје увјерен да није ништа друго него дјелић једне машине, карика у механизму производње и потрошње. За човјека коме су одузели Бога, а онда и природу речено је “човјек изгнат за врата чудествах, он сам собом чудо сачињава”.

Вазда савремен позив: познај самога себе, у примјени у животу значи: познај своју околину у којој требаш да дјелаш и живиш, познај своју земљу, познај своју природу, свој народ са његовом душом, начином живота и потребама. То је оно што би сви требало да знамо и што у главном не знамо. А какво би било блага и за нас и з ацијело душтво, када би смо се потрудили да спознамо све то барем овде у поднебљу, у дјелићу поднебља гдије нас је судбина смјестила. Онда и дијалог није само куртоазна форма размјене мишљења, него је дијалог начин нашег постојања. За истинског вјерника дијалог чини суштину његовог бића.

Празници су зато и дати човјеку да предахне од оног обичног и свакодневног и да, погружавајући се у молитву и подсјећајући се на велика дјела божија, прибира снагу за даљи пут, даље жртве и даља уздизања. Опште је увјерење да се савремени човјек забавља , али не слави, разгаљује се- али се не радује. Послање Цркве јесте да пружи дар празника, љубави, радости, заједнице, богатство празновања живота и животност празника, које је Бог утиснуо стварањем, обновио са спасењем и који се продужава у Литургији. Хришћанин нема потребе да прати календар да би празновао. Он цјелокупни живот проводи као свијетли празник, украшавајући се добрим дјелима и богатећи се честитим животом. Поклоњење Богу не понижава човјека, већ прије свега довршава његово биће и уздиже га.

Ми хришћани морамо имати прецизну скалу вриједности, по којој је Бог изнад свега и по којој се потребе човјековог духа налазе изнад свега. Хришћанство је човјека уздигло на недокучиву висину, оснажило човјека, у основу међуљудских односа поставило љубав умјесто насиља и регулисања тих односа ситничавим спољашњим прописима. Исте вриједности које утемељују сваког од нас као људско биће, положене су у темеље заједнице и државе у којој живимо.

Црква није национална. Црква је наднационална. Црква је један народ, а тај народ су хришћани.

Господ је рекао љубите непријатеље своје. Ове ријечи представљају само срце хришћанског живота. У колико срце куца, човјек је жив, а у колико је срце стало, нема више човјека, већ остаје само леш. Леш још неко вријеме може да сачува сличност са живим човјеком, али веома брзо почиње да трули и да се распада. Тако се и хришћанство без заповијести о љубави према непријатељима претвара у леш. Љубав према непријатељима кључ је за разумијевање тајне хришћанства. То је свјетлост која облистава највеће дубине Јеванђеља. Љубав према непријатељима представља врата која воде у светињу над светињама хришћанске цркве. Господ је рекао да сав закон и пророци висе о двије заповијести, заповијести о љубави према Богу и о љубави према човјеку. У овој новој заповијести, о љубави према непријатељима, налази се дух Новог завјета. У тим ријечима је на неки начин сконцентрисана морална сила Јеванђеља.

Црква уколико не жели да изневјери себе, не може а да не покуша да политику и цивилно друштво надахне Јеванђељем. Црква и друштво нијесу једногодишње биљке да би се о њима и њиховомо међусобном односу олако расправљало.

Држава и Црква, једноставно речено, не могу без међусобне комуникације свиђало се то или не свиђало вођама. Ми живимо на истом мјесту, истом свијету и окренути смо једни другима. Ако неко и мисли да је могуће рећи да Црква није дио државе ипак је немогуће рећи да Црква није дио друштва и да не треба да се пита у многим важним питањима живота појединаца и живота друштва. Вриједности на којима је заснована породица европских народа – поштовање људског достојанства, слобода, демократија, једнакост, владавина права и заштита људских права- надахнуте су и обликоване хришћанством. Европска друштва хришћанском наслеђу дугују много више од вјерских убјеђења. Ако расточимо или одбацимо своју заједничку културну очевину, никаква организација и планирање од стране највећих умова неће моћи, ни да нам помогну, ни да нас приближе једне другима.

Друштва и државе треба да Цркву и религију прихвате као позитивну вриједност и јавно добро. Без присуства Цркве страшно је и замислити будућност. Црква има задатак да пред свијетом свједочи Јеванђеље и долазак Царства Божијег. Црква живи у историји и не може односно не смије бити равнодушна према њој, јер је мисија Цркве спасење читавог свијета.

Друштву је пријеко потребна равнотежа на релацији Бог – човјек, личност- заједница, локално – универзално. Та равнотежа је немогућа без хришћанске визије и стила живота, нарочито данас када се укидају границе између истине и лажи, добра и зла.

Ако нам је прошлост замагљена, будућност неизвјесна – како да живимо на развалинама садашњости?

Не живимо, нити је човјек икада живио у свијету апсолутне правде, већ у свијету мање или веће неправде. Али није добро, у име ничега, ударат на властито биће доносећи закон којим је већини учињена неправда, а мањини није учињена правда. Валтазар Богишић, скупљајући грађу за од свих хваљен законик, обилазио је Црну Гору да чује што о томе народ мисли. Чуо је и записао: « Човјеку који у својој кући неправду чини, ван ње нико не вјерује»

Једна од највећих грешака коју многи понављају јесте могућност уздржавања од учешћа у друштвеном животу и ако су човјеку политичке радње често двосмислене и прљаве.

У ствари, уздржавање од учешћа у друштвеном животу, означава пасивну, несавјесну и неодговорну подршку било коме или ономе који ће доћи да влада. Често погрешни људи долазе на власт у погрешно вријеме, баш због тога што је већина равнодушна .

У слободном друштву држава не управља пословима људи, она уређује правду међу људима који воде своје сопствене послове.

Три велике вриједности – мир, слобода и правда, једине су неопходне основе цивилизације које влада мора да обезбједи. Мир, слобода и правда ношени крилима љубави су неопходни, не само за велике вјерске традиције, него и за сваку озбиљну државу, ма колико секуларизовану.

Само ће род у коме завлада цивилизација љубави моћи да се нада истинском и дуготрајном миру.

Вратимо ријечи љубав њен пуни и дубоки смисао!

Подржимо једни друге, јер су времена таква да је лако изгубити душу и образ!

Надахнути данашњим празником пођимо са вјером да ће икона нашег бића, ма колико даска напукла и боја потамјела, опет засијат првобитном љепотом. Могуће је то Богу који нас је из ничега створио.

Митрополија