Редов Неђо и његова кобила

08.03.2020. год.

Недељко Неђо Нешовић, село Кремна, рођен 1890. године. Девет Божића божићковао у униформи. Чувао козе у младости у Кремнима, па 1910. отишао војску да служи. Али кад је одслужио, уместо да се врати кући у Кремна, позваше га у рат.

Прво крвави бојеви против Турака код Куманова и Битоља, па на Брегалници против Бугара. Кад и то некако заврши, онда Швабе на Србију ударише 1914. Одолева редов Неђо са својим ужичким пуком, не да туђину да насвоји. Тако прве и до пола друге ратне године. Али кад затим удари сила са свих страна, поче одступање с војском на југ. Право у албанску голготу. Морало се недаћама одолети, сналазити се и преживети.

„Кренусмо уз Руговску клисуру. Поред пута падају од умора и глади наши војници. Све мртвац до мртваца. Из дана у дан све већа глад. После дугачког марша стигосмо у једно раштркано планинско село. Ја пођем од куће до куће. Шта могу кад морам, чека ме чета гладних несретника. У већини случајева плаћали смо све што узмемо од народа. Али понекад се морало нешто и испросити.

У једној кући нађем да имају леба, али не дају. Понудим кобилу за продају. Брзо се погодисмо – кило леба за кобилу. Даде мени газда кило леба, а ја њему кобилу. Одох ти ја иза куће чим се погодисмо и пратим његово кретање. Уђе ти он у кућу и тамо се задржа, а ја иза штале где је кобила била. Убацим леб у телећак, узјашем кобилу, добро је ошинем и у галоп...”

Хероји изашли из сенкеhttps://t.co/tjTz6839u5
— ВОСТОК вести (@vostokvesti) March 6, 2020

„Дођосмо у приморје. Поче да пада снег. Људи се чуде, нису ваљда одавно видели снег, па причају: – Дођоше Срби и са собом неко чудо донеше.

Велики вашар беше у том месту. Ја с кобилом право на вашар. Приђе ми једна госпоја и пита: – Шта ти продајеш? – Продајем кобилу. Али не за паре него за брашно.

Брзо се погодисмо – три оке брашна за кобилу. Оде госпоја, купи брашно и донесе га у једној поцепаној кеси. Предложим да кобилу склонимо иза једне грађевине, много је плашљива. Поздрависмо се, свако на своју страну оде. Осматрам ја и даље госпоју шта ради, накупова још неких ствари, па оде и закачи на седло. Ја помислих: то седло ти нисам ни продао. Али није ни вредело, сво је било подерано. Оде госпоја поново да лута по вашару. А ја ти брашно у руке па скочим на кобилу и одох.

Тако сам ти ја још два пута кобилу продавао...”

„Стигосмо у место Шијан код Драча. Кобила ми је у путу била много ослабила, једва корача, све ноге заплиће. Прелазимо један поток, кад ево ти белаја – претури се моја кобила и поче да липсује.

Изгледнели војници је нападоше. Почеше од живе кобиле бајонетима да секу, ко задњу а ко предњу ногу, и почеше да једу. Нисам ја могао окусити, како да једем самога себе. Била ми је к’о чељаде, неколико пута ме је од смрти спасла...”

И тако је Неђо Нешовић мучно ка југу одступао, па лађама на Крф стигао. Затим скоро три године у рововима на Солунском фронту провео. А кад су једног дана кренули ка отаџбини, гонећи окупатора, ништа их више није могло задржати. Кући у Кремна вратио се Неђо за своју крсну славу, 1919. о Ђурђевдану.

Често се потом сећао својих ратних дана и млађима баш овако казивао. Те доживљаје Неђа и осталих својих сродника који су ратовали записао је и од заборава сачувао Жарко Нешовић, рођен 1939. потпуковник ЈНА.

А ове и многе друге записе о знаним и незнаним Креманцима касније је др Илија Мисаиловић уврстио у своју обимну монографију „Кремна, село на путу Ужице–Вишеград”, завичајно благо са безмало 1.100 страна.

Бранко Пејовић, Политика