Три аутохтона народа Русије који презиру цивилизацију и живе по обичајима својих предака

Ти људи праве одећу и шаторе од животињског крзна, једу оно што улове и неометано прелазе међународне границе.

Ненци

Они гаје ирвасе и збијају шале са својим боговима. Ненци су један од најмалобројнијих народа Русије. Према попису из 2010. године, у Русији живи свега 44.640 представника ове народности.

Ненци

Татјана Виноградова/Sputnik

Ненци живе у тундри и лутају огромним пространствима на обали Северног леденог океана, од Колског полуострва до Тајмира. Као и њихови преци, носе одећу од животињског крзна и воде номадски живот. Са једног места на друго путују у запрегама ирваса, а где се зауставе, ту направе боравиште и подигну шаторе које такође праве од крзна.

У центру чума (тако они зову своје шаторе) стоји пећ „буржујка“. Ложењем се баве искључиво жене. Девојчице се од малих ногу уче да ложе ватру.

„Женски део чума је одмах код улаза. Жене фасцинантно баратају ватром. Чак и мале девојчице врло вешто прстима распоређују угљевље и распаљују га. Користе различито гориво, од црне маховине до патуљасте брезе“, прича етнограф Андреј Головњов, аутор документарног филма о животу Ненаца.

Привремено станиште.

Николај Гингазов/Global Look Press

Мушкарци се углавном одмарају, и то само на својој половини шатора, где по веровању Ненаца обитавају духови. Подела на мушко и женско у стаништима Ненаца је бескомпромисна. Ако жена случајно прекорачи мушки предмет, обавезно се мора извршити обред очишћења димом. У чашицу са угљевљем се ставе парчићи даброве коже па се тај предмет надноси над суд који се дими. Само тако жена у ненецкој породици може да изглади своју велику несмотреност.

Тајмирски Ненци у привременим стаништима, доњи ток Јенисеја.

Денис Кожевников/TASS

Ненци гаје демократске односе са својим божанствима. За њих су „човек и бог ликови једног истог дијалога. Ненци допуштају себи чак и збијање шала са боговима“, каже Головњов.

Овом народу нису стране ни благодети цивилизације. Многи у својим традиционалним стаништима имају мобилне телефоне, па чак и моторне санке, али су Ненци ипак до данашњег дана сачували обичаје и начин живота својих предака. Њихова традиционална занимања су и даље узгајање ирваса и риболов.

Ескими 

Чукотско-ескимски ансамбл „Ергирон“.

Анатолиј Пољаков/TASS

У свету има око 150.000 Ескима. На територији Русије живи само 1.738 представника ове народности. Обитавају на обали Чукотке, лове можреве и посећају рођаке у САД.

Представници који живе на територији Русије зову се сибирски или азијски Ескими. Они су у блиском сродству са Ескимима који живе у САД.

„Острво Сент Лоренс (Аљаска, САД) налази се 60 километара од Чукотског полуострва. Они [амерички и руски Ескими] су рођаци. Пре почетка Хладног рата, тј. до 1948. године, имали су веома тесне контакте. У старим ескимским стаништима археолози данас проналазе флаше од америчког вискија. Ако су Ескими пре успостављања совјетске власти током 1920-их и 1930-их знали неки европски језик, тај језик није био руски него енглески“, каже етнолог Дмитриј Опарин, предавач на Московском државном универзитету.

Традиционалне игре на фестивалу лова, Ново Чапљино, Чукотски крај, Магаданска област, Русија.

Getty Images

Ескими који живе на Чукотки дуго су били изоловани и ограђени од утицаја руског становништва. „Руски утицај на Чукотки је постао приметан тек са доласком совјетске власти током 1930-их. Пре револуције је [тамо] био [приметан] амерички утицај. Одрасли Ескими су говорили енглески и радили на америчким бродовима китоловцима. Многи су често проводили време у градовима западне обале САД и користили су западне производе: алкохол, жваке, оружје, одећу и накит“, прича Опарин.

Лов на крупне морске животиње је главно традиционално занимање овога народа. Еским лове у групама од 3 до 12 ловаца.

„Они се и даље баве ловом. У селима постоје екипе ловаца које лове моржеве, китове, обичне фоке, брадате фоке и раже каменице. То су одлични и вешти ловци. Та вештина се преноси са колена на колено“, каже Опарин.

Ескими се враћају са лова на моржеве.

Виталиј Загумениј/Sputnik

Многи мисле да Ескими живе у иглуима, али савремени Ескими у Русији живе углавном у насељима са обичним дрвеним кућицама. Па ипак, и даље верују у духове предака и практикују шаманизам.

Занимљива је чињеница да аутохтоним житељима Чукотке не треба америчка виза ако хоће да посете Аљаску. Специјални споразум између САД и Русије предвиђа безвизни режим за аутохтоне народе који живе са обе стране границе.

Нанајци 

Дуж реке Амур и њених притока у Хабаровском крају Русије живе Нанајци, малобројна аутохтона народност.

Према легенди Нанајци воде порекло од тигра из тајге и ћерке првог пара људи на земљи. Постоји верзија по којој су Нанајци дошли у Русију из Кине, али експерти кажу да етногенеза овог народа није тако једноставна.

Голдска (нанајска) породица у народној ношњи. Басен реке Амур, Русија.

Руски етнографски музеј

Нанајци се поклањају божанству сунца и моле му се до свитања. Овај народ верује и у духове предака.

Мушкарци се баве ловом и риболовом, а жене рукодељем, тј. обрадом рибље коже и везом.

 

Вилијам Хенри Џексон/Конгресна библиотека САД, Одељење за штампу и фотографију

Нанајци живе у тесној вези са природом. Њихова вера у духове је веома јака.

„Пре него што одсече дрво, домаћин ... приђе дрвету, дуго стоји испред њега и у мислима се обраћа духу тог дрвета: ’Ја ћу ти нанети бол, али ти ћеш живети у другој ипостаси. Ја ћу направити чамац да у њему возим породицу. Молим те, опрости ми, али крајње ми је то потребно, дозволи ми да те одсечем’. Затим ослушкује и тражи неки знак. Ако птичица запева то је добар знак. Значи да је дрво пристало“, прича доктор историје Јевдокија Гајер, представница нанајског народа.

Село близу Амура, северно од Хабаровска.

Вилијам Хенри Џексон/Конгресна библиотека САД, Одељење за штампу и фотографију

Нанајска девојчица се може верити у раном детињству, са шест, па и са мање од шест година. „Ако неко добије ћерку, а његов комшија или пријатељ добије сина, онда се родитељи већ договарају да ће деца кад порасту бити муж и жена“, прича Јевдокија.

Кад се приближи дан свадбе невеста облачи свилени огртач, направљен од материјала из суседне Кине, где Нанајци имају рођаке који су се тамо нашли после демаркације руско-кинеске границе дуж реке Амур.

Као и аутохтони житељи Чукотке, и мали народи дуж границе са Кином имају право да без визе добију дозволу за прелазак границе на граничном прелазу. Само им је потребан позив са кинеске стране.

Николај Шевченко, Russia beyond