ПЕСНИКУ ЗАВИЧАЈА И ПРАОТАЦА У ЗЕМЉИ РОБОВА И ТАЛАЦА
Песнику Момиру Лазићу на дан Светог Трифуна Лета Господњег 2020.
Од првог до последњег даха , од сунчевог пољупца до самртног ропца ,
живео за песму, земљу Православну, борио се пером , за претка, праоца .
Борио се песмом , рвао са слутњом , видари му били гнездиште врабаца,
а свака му песма потсумни тестамент, као родна њива здравих клијанаца,
у земљи заточених , робова, искушења , где вијуга и змија палаца ,
где свако сам себе хапси , учаурен ко метак , та реч бритка , за слободну
родну груду , где се чује први дечији плач , без клетви на уснама и талаца ,
ко учаурени метак који изненада сам себе вијукне као опомена ,
у земљи избеглица , згрчених вилица , да му родна њива прероди
од здравих клијанаца за земљу дечијих колица , коевки и пелена ,
земљу вредних људи , где уз стари орах младица израста ,
да подмлади ову земљу крајпуташа , беспомоћних , заборава ,
канцера, радијације , старачки дом јалових , безубих , излапелих стараца .
Сам себи наногицу ставио од металних звона стихова ,
да звече ко манастирски звоник , кад прође ко испосник ,
обучен у мантије ноћи , у звездане крвотоке вена .
Стихови му сада и јава и збиља , ко ваздух кад граби стари бунарџија ,
са извора воду матер да понесе , место обрамице стакленку чашу
из бокала бунарских да долива , право из подземних река ,
који доносе жубор и траг завичаја …
Ко лучевина пред згаснуће звезда , трептаја трептај, преплетај ока ,
обасја тмину и пресели се међ песнике живе ,
на Небу да залива месечеву светлосну рефлексију , јагорчевину.
И његов живот тек сада поче , надземаљски , надљуски ,
ко јабука презрела која сакри семе да га ветар развитла , у тој
пегавој семенки, љуски , да сваког ко пипне ијданке
лозу Православну , трњикама пера да кожу му раздире .
Да чува огњишта у земљи живих и мртваца ,
од свих крвожедник , он песник Видовдански
вијукну ко златни метак , пут Неба , да разбије тај камен
кишу од камења , што од Храма нашег праве рушевину .
Да постане хитац перо опомене, у време кад муња небом наилажи ,
да одјекне гласом снажним громовитим ,
кад се змија безбожника на Србе исплази .
Да стигне пре Сретења до Светих Устаника ,
са војском Светаца и песника оштрих , да одјекне хитац ,
пуцањ опомене да се врати сам себи Србин непролазни .
Славица Јовановић новинар и књижевник
Прњавор Мачвански
- Извор
- Славица Јовановић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Америчке обавештајне службе годинама су обучавале агенте у Украјини, настојећи да то сакрију од Москве, наводи немачки магазин.
Остале новости из рубрике »