Васојевићи су, у недјељу, 23. фебруара,од раних јутарњих сати били у молитвеном и крстоносном ходу. Литије вјерног народа кретале су, из више праваца, ка Беранама ка оној матици народа Божјег, која се, након сусрета у братској љубави и слози, упутила ка нашем стожеру, манастиру Ђурђеви Ступови.
Свенародна литија вјерног народа, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, и ове вечери, је, на миран и достојанствен начин, исказала своје неслагање са дискриминаторским и неуставним тзв. Законом о слободи вјероисповјести, као и своју одлучност у одбрани вјере православне, своје мајке Цркве и њених Светиња.
Сабранима у величанственом крсном входу, којих је било око 25 хиљада, након одслуженог молебна, обратио се протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански.
„Бог нас је у овај свети дан Васкрсења Христовог, сабрао, опет, око наше светиње Ђурђевих Ступова. Кад се погледа горе до Растовца и оне литије које смо кренули од Азана, Полице, Шекулара, Калудре, Горњих Села, са свих страна до ове наше светиње, не може човјек да се отме утиску да је то као једна кошница, а ми сви смо пчеле, који се сабирамо око овог светог манастира, с благословом Светог Георгија, Пресвете Мајке Богородице, Господа нашег Исуса Христа, јер Он каже у Светом писму: Ви сте со земљи, ако со обљутави чиме ће се осолити.
Заиста, свједоци смо, ево, два мјесеца, да је ова со, која је кренула из Црне Горе у славу имена Божјег и свих светитеља Божјих, у славу оних мученика и наших светитеља од нашег Оца Саве, свих Немањића, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског и свих оних који су кроз вјекове бранили, чували, његовали своју вјеру до данашњег дана, у једно јато сабрани, да чувамо своје светиње и да непрестано пјевамо пјесму, ових дана: Не дамо светиње“, казао је о. Драган.
На његове ријечи бројни сабрани народ одговорио је, поручујући више пута, гласно и јасно, да не дају светиње.
Отац Драган је додао да је посебна радост припадати овом народу и овом граду, јер нас је Бог, у ове дане, сабрао у међусобној љубави и слози.
„У неком времену ранијем, били смо мало заборавили једни на друге, али Бог је дао да се кроз ове литије саберемо, да се поразговарамо како су наши преци кроз вјекове причали у љубави Божјој“, бесједио је свештеник Ристић.
Он је поручио да су наши преци кроз вјекове чували светињу, чували истину Божју и зато је, сматра он, данас понос бити дијете праве, истинске Црне Горе.
„Сабирају нас ријечи Христове: Будите као дјеца и ми смо, заиста, као дјеца и тако ћемо да одговоримо свима који ових дана покушавају да нас оптуже да у нашим литијама злоупотребљавамо дјецу. Ми чувамо Светињу да би онима који долазе послије нас имали шта да оставимо, нећемо да им оставимо голе шуме и ливаде, и остало, што је уништено, него да им оставимо здраво друштво да би могло да функционише на истински, прави начин и да би уживали у ономе што нам је Господ дао“, навео је протојереј-ставрофор Драган Ристић.
Сабрање је поздравио и свештеник Вукман Петровић из Жупе александровачке, поријеком из пљеваљске Косанице, а старином Куч, који је дошао са жељом да подржи браћу и сестре у Црној Гори, у борби за одбрану светиња.
„Мени, као свештенику, срце сада, заиста, игра јер када сам хтио да доживим вјеру православну на прави начин, ја сам хтио, уствари, да је доживим кроз радост, а наша вјера је вјера радости. Хтио сам да је доживим кроз љубав, јер наша вјера православна је вјера љубави и. изнад свега. та радост и љубав се доживљавају кроз сабрање. Нема веће љубави и радости од вашег сабрања, браћо и сестре!
Наше данашње окупљање показује да смо живи. Тамо у Жупи, гдје служим, наш вјерни народ кад хоће да пости каже: чувам пост, кад хоће да се причести: чувам се за свето причешће, чувам се за славу моју да је дочекам достојанствено, а то значи чувам се за светињу да би ме светиња чувала. Ви, браћо и сестре, знате да чувате светиње и зато их не дамо и оне неће нас дати у канџе оног који није Христов. Не дамо светиње!“, поручио је отац Вукман, закључујући своје поздравно слово ријечима:
„Док смо прилазили овом светом манастиру и гледали темеље, помислили смо шта би ово свето камење нама испричало кроз вјекове, какве би пјесме спјевало, какве би ту биле сузе радоснице, сузе туге и бола, али, кад би могли да причају ови темељи би данас испричали најљепшу причу, да смо достојни наших светих предака и витеза Светог Петра Цетињског, и монаштва Светог Василија Острошког, и подвига Светог Стефана Пиперског, и чојства и јунаштва Марка Миљанова. Нека тако буде заувијек. Нека живи Црна Гора, нека живи православље“.
Присуство протојереја Вукмана Петровића, архијерејског намјесника александровачко-бруског потврда је да се за дешавања у Црној Гори, поводом усвајања неуставног Закона о слободи вјере, зна далеко изван граница Црне Горе. Данашњој литији и молебану присутвовала је и неколико Херцеговаца, који су, вођени истом жељом да пруже подршку браћи и сестрама, стигли у манастир Ђурђеве Ступове: Милош Елез са супругом и србски витез Блажо Грковић, борац са херцеговачког ратишта, као и Беранци из дијаспоре: Миле Асовић са супругом Славицом.
Протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат Манастира, истакао је, овом приликом, и велики подвиг групе младића, који су синоћ, испред цркве Светих Кирика и Јулите, у страдалној Велици кренули у велику литију, најприје, до цркве Светих апостола Петра и Павла на Ћафи Приједолској, која се налази на скоро 1900 метара надморске висине, да би се потом упутили према Беранама и Шекуларима. Величане је, носећи Часни крст, предводио Милутин Стешевић са којим су били и: Мирко Јокић, Љубиша Живаљевић, Миомир Јокић, Мика Јокић, групу из Шекулара чинили су: Милован Рмуш, Видоје Рмуш, Радован Рмуш, из Берана: Мирко Ивановић, Дарко Тмушић, а из Калудре Милић Ралевић.
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.
Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати србски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада, поручио Гајић у...
Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...