Мањпупуњор: Загонетни камени џинови на Уралу

22.02.2020. год.

Зашто треба посетити једно од седам руских чуда, како доћи до њега и какви су утисци после посете?

На северном Уралу постоји невероватан геолошки споменик, седам камених кипова високих 30-42 метра. Неколико стена необичног облика је све што је остало од древних планина које су током милиона година разорили ветрови, мразеви и падавине. Ови камени стубови су опстали и још увек стоје захваљујући чврстом кварцном скелету.

Локалитет има неколико назива: Мањпупуњор, Стубови изветравања, Болвано-из и Мансијски балванови, а мештани их зову једноставно „пупкови“. Додуше, мештана у правом смислу овде и нема. Мањпупуњор је једно од најнеприступачнијих места за туристе у целој Русији. Удаљен је десетак километара од најближих насеља, налази се у Печоро-иличком резервату руске републике Коми, на граници са Пермским крајем и Свердловском облашћу, пише Russia beyond.

Иван Печишчев

У језику народа Манси који живи на овом подручју реч „мањпупуњор“ значи „мало брдо идола“. Постоји лепа и загонетна легенда која говори о настанку ових стена. Народ Манси је као светињу поштовао брдо на коме сада стоје стубови. Никоме није било дозвољено да се пење на врх. Једном је издалека дошло седам дивова са намером да униште народ Манси. Попели су се на брдо и скаменили се од ужаса.

Мањпупуњор је 2008. године свенародним гласањем изабран за једно од седам руских чуда, поред Бајкала, долине гејзира на Камчатки, Храма Василија Блаженог и других.

Уралски Еверест

Иван Печишчев

Због лепоте нетакнуте дивљине ово је једна од најомиљенијих дестинација за туристе из суседних области. Поход на Мањпупуњор они пореде са походом на Еверест. Није свако кадар да то изведе. Штавише, почетницима је овај поход „контраиндикован“.

Предавач Пермског државног универзитета Иван Печишчев први пут је отишао на Мањпупуњор пре 20 година, чим је завршио школу. Четири или пет година се озбиљно бавио туризмом пре него што се усудио да крене у овај поход.

Иван Печишчев

Класична пешачка путања из правца Свердловске области дугачка је 180 километара. То је шест или седам дана пешачења у једном правцу. Међутим, ћудљиви временски услови на Уралу тада су му осујетили план. Јака и непрекидна киша је приморала Иванову групу да се врати после три дана пешачења.

Наредне године је Иван са својом групом поново кренуо у поход. „Напредовали смо брже него што смо планирали, јер нам је свима ’скочио адреналин’. Кад смо прилазили платоу скоро да смо удвостручили планирану километражу. Касно увече, у мраку смо се ’котрљали’ низ падину према извору Печоре. Сутрадан ујутру смо спонтано сви одлучили да се не одмарамо. Није ни чудо – Мањпупуњор је био сасвим близу, иза најближег узвишења. Следећег дана смо стигли. Грлили смо камене стубове и радовали се ветру и киши, јер смо стигли“, прича Печишчев.

Моћ природе и мисли о вечности

Иван Печишчев

Иван сматра да је Мањпупуњор место силе на Уралу, место где човек увек има потребу поново да дође: „Лепота Урала није упадљива, нема јарких боја и врхова покривених снегом. Али ниска тундра, пољско цвеће, поглед на Уралске планине и усамљене џиновске стене стварају утисак неке необичне лепоте“.

По Ивановим речима, стубови су такав призор да у свести и нехотице навиру мистичне мисли. Ту човек почиње да верује и у духове, и у легенде. „Геолози имају рационално објашњење порекла ових стубова, али ја нисам геолог и мени ово изгледа као некакво чудо“, каже Печишчев.

Иван Печишчев

Када је посетио Мањпупуњор после 20 година, овај житељ Перма је осетио присуство вечности: „Ја сам сада други човек, имам породицу, имам децу, а тамо као и раније стоје камени стубови. И време је тамо исто онако нестално – греје сунце, па се брзо навуку облаци и удари киша, па онда поново гране сунце“.

Како и којим путем стићи

Иван Печишчев

За посету Мањпупуњора најпре треба добити дозволу руководства резервата. Најпогодније време за пешачење је август, али поједини туристи желе да виде стубове у зимско доба, у фебруару и марту, када се већ појављује прво пролећно сунце а још увек има много снега. Тада се до Мањпупуњора може стићи моторним санкама.

До локалитета воде два пута. Један је „класичан“, из правца Свердловске области (од града Ивдеља), и он је дугачак 180 километара. Туда је ишао Печишчев. Тај пут је сам по себи занимљив, јер се пролази кроз веома живописна подручја, између осталог и кроз озлоглашени Превој Дјатлова, где је у фебруару 1959. године на загонетан начин изгинуло девет туриста. Додуше, Иван каже да сада испод превоја постоји опремљено место за одмор туриста, и да он није осетио никакву језу када је туда пролазио.

Иван Печишчев

У повратку многи туристи искористе прилику за сплаварење низ реку.

Други је пут из правца републике Коми. Одатле се мање пешачи и стаза је лакша, али је логистика сложенија, јер се мора путовати возом од Салехарда до Тројице-Печорска, затим аутомобилом или аутобусом до насеља Јакша, па тамо пронаћи чамац и пловити скоро 200 километара реком Илич. Одатле до Мањпупуњора има „само“ 38 километара пешачења.

Иван Печишчев

Они који не виде у пешачењу никакву романтику могу да дођу у експресну посету хеликоптером. Креће се из града Нироба у Пермском крају. Лет у једном правцу траје највише сат времена. Тај доживљај кошта најмање 42.000 рубаља (663 долара) по особи. У цену је урачуната и вожња аутобусом од Перма.

Камење које ће заувек остати у вашем срцу

Када је Иван Печишчев 2019. године поново посетио Мањпупуњор, летео је хеликоптером. Годинама је супрузи причао о том месту силе, а сада је коначно одлучио и да је одведе тамо. „Мислио сам да после друге посете платоу, па још тако комфорне, нећу пожелети да опет одем. Али уопште није тако! Кад сам видео камене стубове покривене маховином, патуљасте брезе и врбе, кад сам видео оне неупадљиве боје планинске тундре, удахнуо њен влажни ваздух и осетио тај ветар, схватио сам да морам поново доћи“, каже он.

Иван Печишчев

И већ планира следећи пешачки поход на Мањпупуњор када му синови мало одрасту. „Кад човек стигне на Мањпупуњор тежим путем, онда је то велика награда која остаје у срцу заувек. Како је леп доживљај када неколико дана пешачиш и најад угледаш тај ’Еверест’ коме смо тежили од ране младости!“

Александра Гузева, Russia beyond