РТ: „Људи желе да знају истину“: Ветеран Црвене армије о ослобађању Аушвица и прекрајању историје

27.01.2020. год.

Совјетски ветеран Иван Мартинушкин присетио се 60. годишњице ослобођења Аушвица. Било је то „масовно славље“ са препознавањем улоге Црвене армије, али се, међутим, петнаест година после, нешто променило.

Како време пролази, ти су јубиларни догађаји постали "различити у тону" и ставови према совјетским ветеранима су се "драстично променили." У Европи се више не слажу о њиховој улози у ослобађању Пољске. Мартинушкин каже да су почеле да се појављују "имплицитне оптужбе" да је Црвена армија била "агресор" која није ослободила Пољску. У 2015. години односи Москве и остатка Европе постали су толико мрачни, да Путин није чак ни формално позван на обележавања 70 година од ослобођења Аушвица.

Говорећи за РТ повдом 75. годишњице овог догађаја, Мартинушкин каже да је током година био изненађен када је открио да су многи Пољаци и други европљани почели да верују да су амерички војници ослободили Аушвиц. Чак и када је отишао да учествује у снимању документарног филма у Краков, неки Пољаци које је срео били су "непоколебљиви" да су их Американци ослободили.

„Нису могли да схвате зашто су у заблуди. То је нешто што им се урезало у памћење", рекао је он, додавши да се не љути на оне који не знају целу причу.

"Не узимам то к срцу. На тај начин су васпитани. То су информације које су им дате."

Дуг пут

Мартинушкин је имао 20 година када су га 1943. убацили у воз и послали на линије фронта, обучен за руковање митраљезом и минобацачем. Крајем 1944. године, Црвена армија је ослободила руске територије и прешла на Пољску.

„Пре преласка границе, наши команданти су нам много причали. Рекли су да је Пољска наш савезник, да је жртва рата. Наша мисија је ослобађање братске земље Пољске. Говорено нам је о њиховој култури“, присећа се он.

До јануара 1945. неколико је совјетских фронтова било спремно за покретање офанзиве. Било је одређено за 20. јануар, али с обзиром да су савезници претрпели велике губитке, Винстон Черчил је тражио да се почне раније, те је офанзива померена на 12. јануар.

"Наша дивизија напала је нацисте близу Кракова. Након недељу дана непрекидне борбе, пробили смо их“, каже Мартинушкин.

Мартинушкин је прославио свој 21. рођендан заједно са локалним Пољацима у њиховој кући „као на породичној вечери“.

„Још се сећам колико је домаћица била узбуђена што нас је видела, младиће. Служила нас је да није ни села и размишљала о нашим мајкама“, наводи он.

Његова дивизија убрзо је покренута изван Кракова и иако је био командир, Мартинушкин није тачно знао где су се упутили.

"Био сам командир, али сам знао за оно што је удаљено само неколико километара даље, не више", додаје он.

„Читава немачка војска била је у повлачењу, али су се борили у сваком селу, у свакој кући."

Сведоци пакла

Једног дана, избацивши Немце из малог села, његова дивизија наишла је на огромно поље с бодљикавом жицом око њега. Иза жице се могла видети као нека врста касарне, због чега су људи претпоставили да је реч о немачком војном логору.

„Био је сумрак и речено нам је да направимо камп поред села, у близини жице, и будемо будни“, каже он.

Ујутро су добили наређење да изврше пробој у околини логора, али да је на њих изнутра отварана ватра. Преко радио-везе су затражили артиљеријску подршку, али су потом обавештени да су објекти испред њих логор за заробљенике, те да није допуштена никаква артиљеријска ватра.

„Тражили су од нас да се уздржавамо од отварања ватре, да би избегли жртве међу логорашима“, објашњава он.

Тек тада, када су видели логораше иза ограде у зору, у Мартинушкиновој дивизији су схватили да су већ стигли до Аушвица. Испоставило се да је Мартинушкин био један од првих совјетских војника који су ушли у злогласни концентрациони логор. „Затвореници су први схватили ко смо, те нас почели поздрављати“, каже он.

Постављање записа равно

Касније је откривен потпуни ужас у том простору, док је Црвена армија почела да претражује зграде совјетских ратних заробљеника.

"Видели смо унезверена лица, људе који су се тресли од хладноће. Неки су били у униформама заробљеника, а неки су били умотани у јастукее или ћилиме. Видели смо њихове очи. У њима је била искра топлине, знали су да су слободни и да је пакао у којем су били завршен."

Пре него што су ушли у логор, осећао се смрад нечега што гори. И раније су осетили сличан смрад, али овај пут је био "нарочито гадан и тежак". Мартинушкин је касније сазнао да су нацисти недељу дана раније разнели крематоријум, али да су лешеви још увек били око логора. Били су распоређени у редове и запаљени попут трупаца.

Совјети су се потом распоредили у кампу, а ујутро је медицински батаљон почео да посећује затворенике, те почела са радом кухиња. Мартинушкин је касније наставио у тадашњу Чехословачку, где је био рањен, а Дан победе провео у болници.

Након рата, Мартинушкин се повукао из војске, да би потом добио посао у објекту намењеном за пројекат атомске бомбе. Још увек је често посећивао Пољску, али је приметио мишљења која почињу да се мењају о рату и сећањима на кључну улогу Црвене армије, која је замењена причама о америчком јунаштву.

Ипак, упркос покушајима „прекрајања историје“, он каже да су људи, чак и у западним медијима, углавном више заинтересовани за „истинску причу о Аушвицу“, а не за „лажне приче данашњице“.

Извор: Восток / РТ