Официр Недељко погинуо од метка свог војника

15.12.2019. год.

Био је елитни србски официр Краљеве гарде, прошао Албанску голготу и страшне бојеве Великог рата. А онда, у миру, погинуо. И то од метка свог војника.

Та судбина снашла је Недељка Тодоровића (1889–1922.), родом из села Субјела код Косјерића. Из фамилије која је увек знала шта значи и колико вреди отаџбина. Његову животну причу (као и низ других биографија) садржи нова књига аутора Милијана Деспотовића „Субјел – школа, угледници и академци”, која ће ускоро изаћи из штампе.

Ту одавно основану субјелску основну школу, чији се летопис управо објављује, завршио је и Недељко Тодоровић, треће од седморо деце у родитеља Манојла и Симуне. Војну академију учио је у Београду (при тој академији, као грађанско лице, радио је и Недељков брат Сретен). Био је успешан у учењу и извршавању обавеза, посвећен војном позиву, па је постао активни официр у елитној јединици Краљеве гарде, пише Политика.

Током Великог рата многа искушења нашла су се пред краљевим официром Недељком. Опасности, одлуке, изазови, страдања... Ратна срећа га је ипак сачувала. Прешао је преко Албаније, издржао патње и крваве борбе Солунског фронта, дочекао слободу. После завршетка Првог светског рата Тодоровић је радио као официр у србском гарнизону у Куманову.

„Недељко је био један од малог броја изабраних, официр који је имао будућност, веома брзо је напредовао. Имао је чин капетана друге класе када је трагично преминуо од свог војника. Убијен је из пушке. Трагичан догађај се збио 1922. у касарни у Куманову. Недељко је приликом обиласка страже затекао стражара да спава на дужности. Покушао је да га пробуди, а овај је у бунилу и страху опалио метак из пушке у капетана који је тешко рањен преминуо после неколико дана”, пише Милијан Деспотовић.

Официр Недељко, страдао у својој 33. години, сахрањен је на градском гробљу у Куманову. Његова супруга Ружица потом је заувек напустила тај град и живела у Београду. Није се удавала, деце нису имали. Ружица је у Куманову подигла Недељку велики споменик од белог мермера, касније је жалила што није имала материјалне могућности да посмртне остатке и споменик пренесе у Србију. Свог мужа никад није заборавила.

„Чувала је своје сатенске беле ципеле у којима се венчала и у њима је, према својој жељи, отишла на онај свет. Биле су оне успомена на непрежаљену љубав која се окончала трагично”, бележи аутор књиге и подсећа:

„У ратовима од 1912. до 1918. из фамилије Тодоровић из Субјела животе су дали Јовица, Добросав и Саво М. Тодоровић. Носиоци Албанске споменице су Гојко (жандармеријски каплар рањен на Иванковачкој коси, а ту је рањен и Милосав Ђурић Ага из Субјела, носилац Карађорђеве звезде), Вукосав, Настас и Тодор Тодоровић. Редов Млађен Тодоровић, такође из овог рода, био је рањен у бици на Сливници. Тада је рањено 11 бораца с подручја општине субјелске.”

Деспотовић напомиње да је за податке о Недељку Тодоровићу и фотографије захвалан Љубиши Тодоровићу из Субјела, који је сачувао писмо што је његовом оцу послала Ратка, Недељкова братаница. „Шаљем ти ову драгу слику нашег рођеног стрица Недељка... Верујем да ће га многи први пут видети, с обзиром на то да је млад умро, у 33. години... Био је ожењен женом која је била лепотица из Славонске Пожеге, прешла је у православну веру и никад се није поново удала”, писала је о свом стрицу и стрини Ратка у том писму које породица чува. На полеђини ове слике официр Недељко био је написао посвету: „Милом нашем тати за успомену од твоје деце Ружице и Недељка”.

А аутор књиге на крају додаје: „Нека овај запис поново споји Ружицу, сахрањену у Београду, и Недељка, сахрањеног у Куманову, док добри људи не нађу начина да његове посмртне остатке врате у завичај или у вечносник (гроб) вољене Ружице”.

Бранко Пејовић, Политика

Извор
Недељкo Тодоровић, фото: Лична архива / Политика/ vostok.rs