Бећковић: Кад језика нема, нема ни човека

24.11.2019. год.

У поеми „Хлеба и језика“ говорите да је човек без језика ништа, ако му одузмеш језик одузимаш му и идентитет. Највише вас је фасцинирала прича о вавилонској пометњи из Светог Писма Старог Завета где у данашњем постмодернистичком схватању Господ, да би сузбио охолост и гордост људску, силази и прави вавилонску пометњу различитих језика.

Матија Бећковић: Кад језика нема, нема ни човека. Кору сува хлеба, воде, ваздуха и кост језика, ко нема те елементе, то је човек ништа и када све има. У нашим брдима је језик једино што производе и једино од чега живе, а на домаћој речи се деца подижу, а то је опет једино што се не купује и не увози. Језиком сведочимо шта смо. Морамо да брижљиво чувамо наш језик јер смрт и живот у језику стоје.

Питање Горан Раденковић: Наше просторе обележили сте једном слојевитом духовном поемом. Поемом која у својој зеници и суштаству садржи префињену иронију и са друге стране, најважније, она је порука о анти-насиљу. На све обрте и мисли она каже:

„Ћераћемо се још

због главице лука

није нама због лука, какав лук и трице

кад смо дали главе

дали би и главицу

али нећемо да нас праве лудим

Не ради се о луку

какав црни лук

чини ти се да је лук

а лук је најмање лук

а што је нешто мање

ћерати се више

с малога се све почне

друго је лук и вода

ко пређе преко лука

прећи ће преко свега

Ћераћемо се још,

Ћеранића пољем

преко Ћеранића моста

низ Ћеранића главице

Кроз Ћеранића гора

уз Ћеранића влаке

до Ћеранскога вра’

Ко је Ћеранић

И потомак Ћерков

Што и душу пуштио ћерајући

А последње што је изустио било је

ћераћемо се још.

Од њега остало двоје Ћеранчади

Ћерана и Ћеро

Од којих су сви Ћеранићи

Ћерковићи и Ћеројевићи

Ћеровићи и Ћерићи

И Ћеримагићи у Ћеристану

Сви који славе Свету Ћерану

Која пада

Између Мале и Велике Ћераније.

Ћераћемо се још, што рекао Краљ Никола

Шукунђеда сте ми га ђали

Ђеда убили

Стричеве појели

Оца рањавали

Мене из трне горе ишћеравали

Е нећете

Да ћу ровца продати

Е платићете

Да ћу круну калаисати и на њу вресло ударити

И о раме је носити

Е ћераћемо се

Да ћу Французе доводити..“

Одговор Матија Бећковић: То је једна од наших крилатица, узречица, неки домаћи perpetum mobile. Са том речју нисам имао неких неспоразума са тзв. обичним народом, али код ових који би то боље требали да разумеју је било.

Питање Горан Раденковић: Нећемо се ћерати због главице лука. Није нама до лука него нећемо да нас нико прави лудим. Стога је велика поезија оспособљена великим хумором, тај хумор говори истину о човеку. Да ли сте имали политичке проблеме због своје духовитости и критике југословенског друштва, и једноумне и јединоспасавајуће државе?

Одговор Матија Бећковић: Ја сам много година провео под епитимијом. Нисам могао да објављујем под својим именом, тако када видите године када су објављене књиге, то нису године кад су оне написане. То су године кад су оне могле бити објављене а опет њихов размак онолико колико сам их ја писао, него је то податак кад сам добио дозволу да их могу објавити. То је било време кад се примењивао тзв. принцип разређеног ваздуха; то значи да вас држе под водом али ипак кад виде да ћете испустити душу, извуку вас да удахнете. Једна од наука за то време је била у томе да не чекате слободу него да радите онда у време када не можете да објављујете јер они који су чекали слободу па тек онда да почну, онда су практично пропустили оно једино време када су могли нешто да ураде. Слобода никад није дошла, а кад је дошла, они нису били они који су били кад је узета, тако да они који су непрестано радили, они су могли нешто да понуде оног тренутка кад се неко светло појави.

Питање Горан Раденковић: Немогуће је детерминисати језик. Песничка реч долази често у сукоб са институцијама. Не можемо да се похвалимо са неким изузетно демократским институцијама. Прегршт демократских институција смо имали за време краља Петра. Све остало је нека агонија, неко ћерање.

Одговор Матија Бећковић: Логос је друго Лице Свете Тројице, који се ради нас и ради нашег спасења оваплотио од Духа Светога и Пресвете Марије Богородице. Бог је речју створио свет. Језик је Бог, немамо краћу дефиницију и немамо веће тајне, као што су други рекли, разлика у језицима није у словима него у погледу на свет, сваки језик описује круг око свог народа, и сваки народ је позван да на свом језику исприча са оне тачке на Земљи коју му је Бог даровао. Ето, и то је једна аксиома, да ниједан песник није писао ни на једном ни на другом, него на свом језику (матерњем).

Питање Горан Раденковић: У Вашој поеми „Кад будем поново млад“, причате са једним отклоном, са једном дистанцом, говорите о модерном човеку, секуларизованом човеку који је захваћен глобалним процесом? Реците нам нешто о томе?

Одговор Матија Бећковић: То је наставак те битке са језиком. То је нека битка против Божије промисли, сваки народ је створен из неког разлога, стога и сваки језик такође.

Питање Горан Раденковић: Језик је сведок и наших усамљености. Једном сте рекли у неком интервјуу, не налазим се на Фејсбуку, нађи ме на Твитеру. Људи се све мање друже. Да ли ће река живота и живог језика донети нешто што је заживело у нашој комуникацији?

Одговор Матија Бећковић: Мислим да је све то привремено, мислим да чак и кад бисмо узели Св. Писмо, да би сад то већ на неки начин било предвиђено и проречено, да ће то бити и са језиком и са тим новотаријама. Књига је била на почетку, биће и на крају. Умберто Еко и његов саговорник су писали целу историју књига. Књига је идеалан изум, да може бити мењана форма, врста папира, врста слова, врста корица, али књига остаје књига. Песник обогаћује наш свет, открива свет, открива оно што се налази поред нас, а поред чега пролазимо мирно, не примећујући.

Питање Горан Раденковић: Матија, за Принца Хамлета, свет је био и остао тамница. Страх нас често посећује од оних људи који су на позицији али и који су малодушни, да не кажем празнодушни. Кажете:

„Постали смо таман ко кумпијер,

све што ни ваља-у земљи је!

Страгне од свачега и од свакода!

Свако дрхти као овца кад је стригу!

Што је које старије, све је страшивије,

Што оћаше речи Јоксим Миров:

„у староме пркну страх се коти!“

Ништа не изговарамо,

‘нако поред воде,

Да нико не може разазнат,

шта ми причамо,

а шта вода жуборка!?

Откад тувимо, шапћемо и окрећемо се,

а никад ниједну тајну знали нијесмо,

‘нако оно што ђеци учитељ рече,

и што ни ђеца прочитају из буквара,

но ево и у букварима, па одавно нема нове приче!

Откад је Гојак пропирио ватру,

Ама ништа ново долазило није,

Нако шпијуна!

А шта да шпијају нако јаде:

Шта су жене, ту желе, идући у брстине,

И ко је кога лелекао, трећега нема,

Е су ова брда озвучена,

Све литице пет пута понове!

Причао ми покојни Тиодор Ђуканов,

Кост му се позлатила дабогда,

Њега је неђе срио некакав шпијун,

И питао га ништа мање но ђе ћеш?!

А он не зно ко је па дочеко:

Идем тамо где сам и мренуо!

А ђе си кренуо?

Ђе се зауставим!

А ђе ћеш се зауставити?

Ђе бидне најмилије!

А ђе је то?

Ђе ти оца очина у врг врца репа!

Је ли тако!?

Ја тако, а ти како гој ој!

Сад одох да те кажем у Колашин!

И казао сам ти да им кажеш,

Почкем ти се у ужицу,

И тебе и ономе коме ћеш казати,

И опет да ви бидне мало!

Таде су га одвели и спратили,

Е су велики плијен осјетили!

Па вјештаци, да им не измакне,

свакојаке удице запели!

На вјештине њине пипколили,

Сијалице у вид упирали,

Сликали га и подморовали,

Да им редом све што зна исприча!

Кад су жбири велики виђели,

Да не могу ништа слијепје,

Били га и што чучи и што бечи,

Не би ли из њега ишто искучили

Клео се да му није било због убоја,

Па да је ту и главу оставио,

Но га изио стид што ништа не зна!

Што на муке нема шта признати,

Нит умједе једне покамјенит’!

Из камена нешто би извукли,

На толике њине марифете,

А из њега ничим ни камена!

Од толикијех тајни послова,

Великога окршњег Свијета!

Обрука се, није мого горе!

Још му рекли да они све знаду,

Но да оће од њега да чују!

А не знаду ни они ништа,

Да што знаду не би га питали!

Теке нешто чињети морају, и некога за ту плату бити!

Најпрви је жбир овамо дошао, да се својима очиима увјери,

Да ли је могуће да ту неко живи?!

А послије било им сумњиво, зашто да баш у ровца живимо,

Ђе прије нас нико никад није, нит би ико живи ту живио!

Одговор Матија Бећковић: Да, моје песме су одраз мисли и осликавају наш менталитет. Поезија ближе описује стварност и ткања, и кад се у човеку роди поезија, он схвата да је систем ропство. Данас образовани људи цитирају у свету Спинозу, Канта, Хегела, Хелдерлина који је рекао да оно што траје стварају песници, па ако хоћете, и Витгенштајна, који је говорио да су границе нашег језика понекад и границе нашег света. Међутим, у нашим крајевима се каже оно што је рекао Јоксим Миров, Рада Перишина, Тиодор Ђуканов, па и за неког који није ништа добро умео да каже, наши људи кажу, а и он је неку лијепу ријеч оставио. Наш човек који је приказан, живи у причама. То је језик и предање које нам је завештано још од Светога Саве. Драго ми је да сам Вам за младог Растка сада, када је 8 векова Аутокефалности, дао овај интервју. Ваш лист носи младост у самом имену, зато чувајмо језик јер је у њему младост.

Разговорио водио: проф. Горан Раденковић (Богословија Св. Саве)

Извор: Часопис "Растко"
Искра