Утицајних и значајних личности било је међу професорима чије биографије описује недавно објављена књига „Знаменити професори Ужица” аутора Слободана Радовића. У њој су животописи 29 просветара чије је дело оставило трага у граду на Ђетињи и држави с краја 19. и у првој половини 20. века. Можда најнеобичнију судбину од њих имао је Цветко Поповић. У младости сарајевски атентатор, један од седморице завереника младобосанаца који су крај Миљацке на Видовдан 1914. чекали Франца Фердинанда. У зрелим годинама професор и директор школа за образовање учитеља, потом и музејски кустос.
Рођен у Прњавору, Цветко је у раној младости знао свој пут. Има податак у биографији ученика бањалучке и сарајевске учитељске школе да је он, кад је почео балкански рат, у младалачком заносу хтео да побегне у Србију. Тај занос још више га је обузео с пролећа 1914, као члана Младе Босне. Мада је у време атентата имао свега 18 година, био је један од оних који су се заверили да на Видовдан убију аустроугарског престолонаследника.
Мајског дана 1914. ђак Цветко Поповић сусреће ђака Васу Чубриловића који „наведе разговор на велике војне маневре” и учешће престолонаследника Фердинанда, који ће руководити маневрима. Тада постаје завереник, од учитеља Данила Илића, који руководи акцијом, добија бомбу, револвер и упутства како се бомба активира, пуца из револвера. Васа ће стајати код Девојачке школе, Цветко изнад њега на углу преко пута Ћумурија ћуприје.
„Није ми било мило кад је Видовдан, после краћих летњих киша, освануо потпуно ведар. Да бих што неприметније могао да носим бомбу и револвер, био сам решио да огрнем пелерину. Али човек у пелерини на топлом јунском сунцу за време доласка престолонаследника може у очима полиције и детектива бити сумњив. Међутим, другог излаза нисам могао наћи. Забацим пелерину на леђа и пођем на кеј. Успут одврнем бомбу и затварач бацим преко плота у некакав коров на углу Аџемовића и Логавине улице... Бомбу ставим у десни џеп капута, а откочени револвер у леви. Што сам се више приближавао кеју био сам све више узбуђен”, сећао се касније.
Збило се онда крај Миљацке оно што историја добро познаје и бележи.
„У заказани час, на одређеном му месту Цветко Поповић је био с откоченим револвером и бомбом. Пошто је Гаврило Принцип с два хица из свога револвера оборио Фердинанда и његову жену, Поповић је успео да побегне из Сарајева и стигне до Земуна, где је ухапшен и осуђен на 13 година тамнице коју издржава у хладној и мрачној ћелији земунског казамата”, пише у књизи о ужичким професорима Слободан Радовић, додајући да је Цветко заједно са Чубриловићем ослобођен 1918. године.
„Кад год би изашла каква књига о Сарајевском атентату или какав чланак, увек би ме познаници салетали с питањем зашто ја или Васа Чубриловић не пишемо о атентату као најпозванији и једини живи директни учесници... А нас двојица смо тада (1914) врло мало знали о свему томе. Све што смо знали било је да се атентат спрема и да га организује Данило Илић, и ништа више. Ко је одлучио да се изведе атентат, како ће доћи до потребног оружја, ко ће још учествовати сем нас двојице, тада нам је све то било непознато”, истицао је касније Цветко пишући за „Сарајевски Видовдан 1914”.
Кад је четврт века прошло од догађаја у Сарајеву Поповић (пошто је 1922. завршио Филозофски факултет у Београду) с места директора Учитељске школе у Јагодини долази у Ужице. Постављен је маја 1938. за директора Државне мешовите учитељске школе у Ужицу.
Памте се за његовог директоровања ђачке демонстрације на ужичкој улици 1940, организоване као подршка ђака трговинском споразуму Југославије са Совјетским Савезом. Тада је полиција водила истрагу сумњајући да је подстрекач демонстрација Комунистичка партија те да су ђаке подржали и поједини професори. А некадашњи учесник Сарајевског атентата, директор Учитељске школе Цветко Поповић, причао је тада како авантуре младости с њеним ситним узроцима могу бити с крупним последицама.
„Ипак ће он у јуну 1940, у предвечерје рата у Краљевини Југославији, предосећајући шта се иза брега ваља у Соколском дому, велелепном здању подигнутом 1934. по замисли архитекте Момира Коруновића, организовати за ученике два предавања с циљем да се припреме за нападе из ваздуха одакле ће, како се очекивало, стизати опасност”, наводи Слободан Радовић.
Указом Министарства просвете августа 1940. Цветко Поповић је премештен из Ужица за директора Учитељске школе у Скопљу. Преживеће још један рат, а од 1946. биће запослен као етнолог и кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања 1962. Цветков животни круг се завршио тамо где се он у младости прочуо – умро је у Сарајеву 1980. године. Други преживели сарајевски атентатор Васа Чубриловић, чувен и као послератни професор и декан београдског Филозофског факултета, поживео је у Београду још једну деценију.
Бранко пејовић, Политика 
