„Руска ракија“: Како Руси пеку самогон у кућним условима?

Каква алкохолна пића Руси праве сами и у којој мери је то противзаконито?

„Овај казан за печење самогона направисмо за мале паре, а доноси нам зараду, братијо, током целе године“ – том песмом почиње совјетски краткометражни филм Леонида Гајдаја „Мајстори за самогон“. У Совјетском Савезу је приватна производња „брље“ била кривично дело, али су многи ипак правили самогон, посебно на селу. Зашто Руси то и данас раде?

Како се у Русији појавио самогон?

 

Леонид Гајдај/Мосфильм, 1961

Русија данас нема тачну евиденцију конзумирања јаких алкохолних пића направљених у „кућним“ условима. Таквих напитака нема у продавницама, и само понекад се могу видети на менију у неком бару. „Једном смо у крафт бару послужени таквим пићем“, прича Максим из Москве. „И колега је на посао доносио ’мученицу’ од јабуке и крушке“. Велика је вероватноћа да се човек у Русији отрује од таквих пића.

„Пре десет година сам отишла у госте. Домаћин је имао познаника са села који је правио самогон“, сећа се Дарја из Москве. „Био је ужасног укуса. После дуго нисам могла да се отрезним, неколико сати ми је потпуно изветрило из сећања. Попустило је тек после два дана“.

Од тада Дарја више „не окуша“, мада не искључује могућност да тај алкохол једноставно није био довољно доброг квалитета. Са друге стране, Јулија из Нижњег Новгорода сматра да је то ствар укуса. Некоме се допада самогон, а неком не. Њој се, на пример, не допада, али сви у њеној фамилији праве самогон. На питање зашто то раде, она каже: „То им је хоби. Осим тога, то људи раде у скоро свим земљама света“.

 

Олга Карелина/russiainphoto.ru

Заиста, у Енглеској се такво алкохолно пиће зове Moonshine, у Ирској је Poitín, у Мађарској Palinka, a Немачкој Schwarzgebranntes. Има ли потребе помињати српску ракију? У Русији је за време Катарине II справљање самогона у кућним условима било потпуно легално, али је апарат за самогон био прилично скуп тако да су то задовољство себи могли приуштити само племићи. Остали су морали да имају лиценцу за продају. По селима су људи у оно време пили слаб самогон, који није препечен – медовину или пиво. Постепено су ницале гостионице где се могао купити домаћи алкохол, а сељаци су научили да ручно праве апарате за самогон и да сами по кућама пеку јака алкохолна пића.

Све до почетка 20. века држава је покушавала да регулише само продају самогона увођењем акциза и монопола на трансакције, фактички не обраћајући пажњу на оне који праве самогон за сопствене потребе. Тек када је пијанство постало прави проблем забрањена је и производња самогона. Истина, један број историчара сматра да се прави разлог крио у томе што је због приватне производње зарада од легалног алкохола била све мања.

Борба против приватних произвођача

Полицајац саставља записник на лицу места.

Владимир Валенгурин/TASS

Прву „прохибицију“ увео је још император Николај II током Првог светског рата. Тада се алкохол могао купити само у ресторану. Та забрана је само допринела процвату нелегалне производње самогона, поготово по селима. Иза Урала, где је терен већ био мање приступачан, сва домаћинства су се бавила тиме. Поред тога, кријумчарима се веома исплатило да продају нелегални сеоски алкохол.

Када су 1917. године дошли на власт, бољшевици су продужили императорску забрану. Казна за приватну производњу самогона је била сурова – неколико година затвора и конфискација имовине. На терен су упућивани специјални одреди да униште нелегалну поизводњу. Генерално, у совјетском периоду је организовано неколико антиалкохолних кампања различитог интензитета. Грађанима је час забрањивано, час дозвољавано да купују вотку, али нелегални приватни самогон није побеђен. Он је постао својеврсни знак протеста против режима.

Производња самогона, Ивановска област.

Владимир Смирнов/TASS

Самогон је мање-више заборављен током 1960-их и 1970-их, када се у продаји појавио велики број јефтиних напитака попут вермута и портоа. Али већ почетком 1980-их је конзумирање алкохола превршило све границе: у огромној земљи је пио сваки трећи мушкарац. Због тога је 1985. године уведена последња совјетска „прохибиција“. Алкохол је брзо постао дефицитаран, што је одмах изазвало поплаву приватне производње самогона. „Била сам мала, али се сећам да је моја бака сама код куће пекла самогон, кришом од комшија јер се плашила да ће је пријавити“, прича Јулија. „Палила је корице хлеба да неутралише мирис“.

После распада СССР-а тржиште је преплавио јефтини кријумчарени алкохол. Многи грађани су почели да купују самогон од познаника на селу, из простог разлога да се не отрују. Данас се самогон у Русији може правити сасвим легално, али само за приватне потребе, а не за продају. Сада је у продаји велики асортинам различитих апарата за прављење самогона. У Јулијиној породици, на пример, мајка наставља породичну традицију. „Многи њени пријатељи се такође тиме баве“.

Од чега се данас прави самогон?

Најпре се прави својеврсна „џибра“ (обично од шећера, воде и квасца). Она стоји недељу-две, а затим се „пече“, тј. од тога се помоћу апарата за самогон добија алкохол. У процесу постоје две фазе када самогон није за пиће. То је „првенац“ на самом почетку и „патока“ на самом крају печења. Тада се издваја метил алкохол, а такође паточно уље – та супстанца је толико штетна да се човек може отровати (мада, има доста и оних који то радо пију). Све „између“ је за пиће. Јачина самогона се креће од 40 до 50 степени. Искусни „произвођачи“ саветују да се за сваки случај одбаци првенац и патока, и да се самогон додатно препече.

 

Legion Media

„Добар самогон лепо мирише и може да се пије са уживањем“, прича Максим. „Много пута сам пио самогон, и добар и лош“.

Самогон се прави од свих производа који садрже шећер или скроб. То могу бити јечам, просо, пшеница, кромпир, воће, цвекла... „У совјетско време самогон је прављен од старог слатког и компота, уз додавање квасца и шећера. Све је то стајало пар недеља и јако мирисало“, сећа се Јулија.

„Иначе, најбољи самогон се добија од обичног шећера, јер нема никаквог додатног укуса и после од тога може да се дода воћна или биљна арома по укусу“.

Наши саговорници кажу да чисти самогон заправо има веома специфичан мирис и укус. Због тога многи после дестилације додају разне траве и воће да одстоји у њему. Најпопуларнији зачини у Русији су мешавина шафрана и рузмарнина (додаје само мирис, без промене укуса), кардамон и морски орашчић (добија се јак и специфичан укус), кора лимуна и ловоров лист (добија се освежавајући укус цитруса). Занимљиве боје самогон добија ако се у њему држи естрагон (зелена боја) и шимширика (бордо).

Јулијина мама има и врло префињене рецепте: „У самогону треба да одстоји суво воће, а изнад њега да виси лимун и препечени јечам“.

Мајстори за самогон кажу да прављење овог алкохолног пића не доживљавају као бизнис – они уживају у самом процесу. „Она воли то да ради, осећа се помало као алхемичарка“, каже Јулија за своју мајку.

Ана Сорокина, Russia beyond