Мушка Марија

17.11.2019. год.

У оно доба када се Савезници нису могли договорити да нам помогну што у људству, муницији и свему осталоме, Краљевина Србија је, крајем 1915, пропала. У оном јужном делу наше на кратко покорене отаџбине, који су запосели Бугари, није више било никаквих вести о нашој војсци нити са Крфа, а још мање са севера Африке. Иако је Бугарска била увелико чланица Црвенога крста, потпуно свака србска војна пошта, која је ишла преко поменуте хуманитарне организације, била би јавно уништена, а несрећни примаоци морали су још да плате окупациону глобу. Они који нису имали новца да плате ту глобу, били би што батинама, кундацима и цокулама тучени скоро до смрти. Ово нису чинили само војници по наредби, већ и официри и подофицири...

Наши изгнаници су и поред свега овог имали једну једину наду да ће им писма ипак стићи до њихових огњишта захваљујући храброј Марији Рајковић (дев. Наумовић) из Лесковца. Она би пристиглу пошту добијала од Црвеног крста и то пре но што бугарске власти одузму ради спаљивања и кришом разносила као права поштарка, не бојећи се у сваком тренутку нити за себе, нити за своју породицу, а због чега доби надимак Мушка Марија. Ево нешто више података о овој нашој Јованки Орлеанки...

Иако је од онда протекло једно столеће, прича о њој, као изузетној особи још увек је у живом сећању, али на жалост само код малог броја старијих Лесковчана. Марија Рајковић била је мајка петоро деце. Због краја одакле је била родом, довољно је знала бугарски и по нешто немачки што јој је омогућило да се пробије кроз разне барикаде све до Крушевца и аустро-угарске окупационе области, где се тада вијорила застава Црвенога крста из Женеве.

– Дотле већ беше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам знала и умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму... Једаред сам ишла у Крушевац на три дана и отуд грдну пошту издонела... – сећала се Марија Рајковић по свршетку Великога рата.

Ова стварно храбра жена била је стасита, витка и сасвим отресита, свирала је дудук (врста јерменске пастирске фруле), пуцала из пиштоља и имала око соколово, пушила на чибук... Дубоку црнину је носила до краја живота оплакујући сина кога су јој Бугари убили током окупације у једном од њихових злогласних логора.

Равно шест месеци није било ни гласа од наших преживелих ратника пре него што је Марија успела да донесе њихова прва писма у Лесковац. Разносила их је по кућама под окриљем ноћи, док је трајао полицијски час и најчешће, баш у глуво доба. Бугари су је више пута безуспешно приводили, а свој племенити наум није ни у једном часу одбацила, јер је била несавладива, иако је веома добро знала шта се може десити њој и њеној породици. Веома честа погубљења и зверска мучења Угара и Бугара су згрозила цео ондашњи савезнички свет захваљујући Арчибалду Рајсу, али њу очигледно ништа од тога није је могло уопште поколебати... Поред свог наума и дрскости – уистину, одважне срећа чува! − имала је јатаке, који је нису само сакривали, када је то било неопходно, већ и помагали. Добар део њених јатака били су чланови Лесковачког црквеног хора „Бранко” (основаног 1887). Но, на крају бугарске власти су је последњи пут ухапсиле и спровеле у казамат у Пироту, у коме је провела целих девет месеци. У родни Лесковац вратила се са србско-француским ослободиоцима 1918. године.

– Богме, видеше Бугари да сам постала за њи’ голема опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија (Св. Григорије Декаполит – 20. новембар – што претходи Ваведењу – по Јулијанском кал.), ето ти га један судија сас два војника, с бајонети на пушке, и одведоше ме... – приповедала је Марија.

Као промућурна особа успевала је да подмити и врбује неке бугарске војнике који су тајно почели сарађивати са њом, али и те везе су на крају пресахле...

Марија Рајковић је и по свршетку Великога рата наставила са својим племенитим радом, због чега су је њени Лесковчани ценили и поштовали, али од отаџбине није стекла баш ништа. Умрла је 1938. године, без пензијем или било каквог другог званичног друштвеног признања (орден, медаљу, захвалницу). С њеном смрћу Маријина јуначка дела брзо су копнила, јер је ускоро почео још један Светски рат. Осим усмених прича о њој код старијих, једини прави траг о њеном стварно јуначком подвигу остао нам је прибележен у оновременом листу Лесковачки гласник. Жалосно је што један таква србска јунакиња ни данас у Лесковцу нема нити улице, трга, парка или основне школе са њеним именом, а камо ли ваљаног и достојног споменика.

Иначе, ова наша хероина из Великог рата, Марија Рајковић, била је рођена сестра армијског ђенерала Јована М. Наумовића (1879–1945) и адвоката, а каснијег судије Тодора Наумовића. Такође, она беше и рођака славног кошаркаша Трајка Рајковића (1937–1970) и академика Александра Младеновића (1930–2010)...

Коста Ђ. Кнежевић, Политика

Извор
Марија Јанковић, фото: Политика/ vostok.rs