Битка на Батини

 

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

После ослобођења Београда и Војводине јединице НОВЈ и Црвене армије су избиле на Дунав. Јединице Црвене армије, дејствујући на два правца, отпочеле су прегруписавање снага за операцију на будимпештанском правцу и нађ-кањишком правцу. Јединице 2. украјинског фронта, које су учествовале у ослобођењу Баната и Бачке отишле су на север према Будимпешти, а место њих дошле су јединице 3. украјинског фронта, које су учествовале у ослобођењу Београда. Почетком новембра 1944. године на територији Војводине нашле су се 57. армија, 17. ваздухопловна армија и велики број артиљеријских, инжењеријских и других делова из састава 3. украјинског фронта. Седамдесет први стрељачки корпус из састава 57. армије преузео је одбрану леве обале Дунава, од Баје до Бачке Паланке. Да би се могле предузети планиране нападне операције требало је форсирати Дунав.

 

 

 

 

Маршал Толбухин, командант 3. украјинског фронта,  и генерал Коста Нађ,

 

командант Главног штаба Војводине

 

 

 

            Заједно са јединицама 75. стрељачког корпуса Црвене армије биле су 8. и 12. војвођанска бригада, којима се придружила и 7. војвођанска бригада одмах након преласка из Срема. После формирања 51. дивизије предузете су мере да се њене бригаде (7, 8. и 12.) доведу у рејоне који су одговарали предстојећим задацима.

 

            Према оперативно-стратегијској замисли Врховног штаба НОВЈ, Главни штаб Војводине је одредио ову нову и најмлађу дивизију да у садејству са јединицама Црвене армије изврши форсирање Дунава код Батине и Апатина, ослободи Барању и учествује у ослобођењу преосталих делова наше земље.

 

 

 

 

Борци Црвене армије и 51. војвођанске бригаде пред форсирање Дунава код Батине

 

 (Милан Степановић, Битка на Батини - хттпс://www.равноплов.рс)

 

 

 

            Главни штаб Војводине је преко свог команданта генерала Косте Нађа планирао ову операцију заједно са штабом 3. украјинског фронта и његовим командантом маршалом Толбухином. Одлучено је да се форсирање Дунава врши главним снагама код села Батине, а помоћним код Апатина; да у форсирању учествује 51. дивизија на оба правца и да након преласка и заузимања мостобрана наступа од Батине самосталним правцем према Кнежевим Виноградима и Белом Манастиру. Код одабирања најпогоднијег одсека за форсирање дошло се до закључка да су најпогоднији одсеци Мохача и Батине због тога што из тих рејона полазе путеви у дубину коју је држао непријатељ. Узвишено земљиште на десној обали Дунава омогућавало је непријатељу осматрање леве обале на великој дубини. Дунав је код Батине нешто ужи него код Мохача, а ту су били и бољи прилази Дунаву и постојали су рејони покривени растињем. На осталлим деловима око Дунава десна обала је мочварна и скоро неприступачна.

 

            Избијање 57. армије и 51. дивизије на леву обалу Дунава привукло је пажњу немачке команде, која је закључила да је "могуће да противник покуша да изведе велики оперативни обухват у виду клешта, ударом са територије Мађарске у правцу запада и заламањем у правцу Загреба...". Немци су проценили да се може више рачунати са покушајем прелаза Дунава северно од Драве и наређено је да 2. немачка оклопна армија постави што јаче покретне групе у рејону јужно од Осијека да у случају потребе може брзо прећи Драву према северу код Осијека.

 

            У току наредних дана када су се извиђачки делови 360. стрељачког пука 74. стрељачке дивизије Црвене армије пребацили на десну обалу Дунава, главна пажња немачке команде била је усмерена на то. Команда 2. оклопне армије добила је наређење да изгради одбрамбени фронт на западној обали Дунава са тежиштем код Мохача и Баје и спречи даље покушаје преласка реке и уништи моторизовану групу која је прешла код Апатина.

 

            Немци нигде не помињу Батину све до 11. новембра када су морали констатовати да је "непријатељ прешао реку северно и јужно од Батине".

 

            Шестог новембра је формирана група "Киблер" у чији састав су ушле 1. брдска и 118. ловачка дивизија. Немци су довели на одсек од ушћа Драве у Дунав па до Баје јаке снаге, које су организовае одбрану западне обале Дунава. На тај сектор пребачен је штаб 68. армијског корпуса, и под његовом командом су се до 11. новембра налазиле немачка дивизија "Бранденбург" и делови 31. СС дивизије "Ломбарди", затим мађарске јединице: 11. резервни пук, 16. гранични пук, 39. пук за обезбеђење, 9 пешадијски пук, 54. гранични батаљон, батаљон жандармерије и један батаљон речне флотиле. Ту се налазила усташко-домобранска пуковнија "Барања" и пук недићеваца. У саставу те одбране било је око 25 артиљеријских батерија и 30 тенкова.

 

 

Борци 4. војвођанске бригаде за време преласка преко Дунава (Милан Степановић, Битка на Батини - хттпс://www.равноплов.рс)

 

            Од 11. новембра, када је отпочело форсирање Дунава код Батине Немцима је постало јасно да је главни удар овим правцем. Отпочели су са брзим појачавањем овог сектора доводећи дивизије са других фронтова. Почело је пребацивање делова 13. СС дивизије "Ханџар", 92. моторизоване бригаде и преосталих делова 31. СС дивизије "Ломбарди". До 19. новембра доведена је на батински мостобран и 44. резервна гренадирска дивизија, затим делови немачке 264. пешадијске и 118 ловачке дивизије, а после 20. новембра доведене су још две немачке дивизије са Сремског фронта. Укупна јачина непријатељских снага, које су се налазиле у одбрани на десној обали Дунава, од Баје до ушћа Драве, у почетку батинске операције била је преко 30.000 људи, а на крају преко 60.000 људи.

 

            Са совјетске стране у батинској операцији су учествовале јединице 3. украјинског фронта: 57. армија са 64. и 75. стрељачким и 6. гардијским корпусом, бројним артиљеријским и инжењеријским јединицама. У првој етапи операције, пробоју непријатељског одбране на западној обали Дунава, заузимању мостобрана код Апатина и Батине, спајању два мостобрана у један и његовом проширењу до 30 км по фрунту и 5 км по дубини, учествовале су снаге 57. армије са 64. и 75. стрељачким корпусом, и то са 75. стрељачким корпусом од почетка форсирања Дунава код Батине и Апатина, а 73. гардијском стрељачком дивизијом 64. стрељачког корпуса од ноћи 13/14. новембра код Батине.

 

            Од југословенских снага у батинској операцији, од почетка, је учествовала 51. војвођанска ударна дивизија дејствујући на засебном правцу са 57. армијом у току операције. Седамнаестог новембра је у шири рејон Сомбора пребачена и 16. дивизија, а нешто касније и 36. војвођанска ударна дивизија, обе из састава 12. Војвођанског корпуса, у чији састав је ушла и 51. дивизија. Укупне снаге које су садејствовале снагама совјетске армије износиле су око 26.000 бораца.

 

            Пред почетак форсирања 7. бригада се налазила у Сомбору, 8. бригада у Суботици, Бачком Брегу и Бајмоку, 12. бригада се налазила у одбрани леве обале Дунава распоређена дуж насипа од југословенско-мађарске границе до шума на левој обали јужно од Батине.

 

            За темељите припреме ове компликоване операције није било времена. Све јединице су се кретале непрекидним и усиљеним маршевима. Многи борци никада до тада нису ни ушли у чамац, нити су знали пливати. Формацијских средстава за форсирање није било, нити су их наше јединице могле добити од садејствујућих совјетских јединица, јер их ни оне нису имале довољно. Због тога су први таласи морали користити искључиво рибарске и друге чамце пронађене на Дунаву. Касније, када су успостављена скелска места прелаза од стране совјетских јединица, било је лакше, али се појавио проблем првенства у пребацивању. То се исто појавило и када је постављен мост.

 

            Процењено је да је одсек код Батине повољнији од оног код Апатина. Одсек код Апатина је био непогодан за форсирање и развој јачих снага (мочваре, шуме, насипи, речни рукавци...), па је одлучено да то буде помоћни правац ради одвлачења снага са одсека са Батине. Ради тога је у току 7. и 8. новембра пребачено преко Дунава западно од Апатина два батаљона 360. стрељачког пука 74. стрељачке дивизије Црвене армије, заједно са деловима 51. дивизије. У исто време два батаљона 103. стрељачког пука форсирали су Дунав северозападно од Апатина. Непријатељ је на ове јединице извршио напад 8. новембра, који није успео.

 

            Форсирању главним снагама претходио је ноћу 9/10. новембра неопажени прелазак извиђачких делова 12. војвођанске бригаде и 233. дивизије Црвене армије на два места, јужно и северно од Батине. Главни штаб НОВ и ПО Војводине и Штаб 3. украјинског фронта утаначили су садејство својих јединица у форсирању, заузимању Батине и даљем напредовању кроз Барању.

 

            Форсирање Дунава на главном месту прелаза код Батине отпочела је 12. војвођанска бригада 11. новембра у 6.00 часова, а паралелно с њом и делови 23. совјетске дивизије. Те снаге су заузеле уски мостобран одбијајући све непријатељске снаге и тиме омогућиле безбедније и лакше пребацивање осталих јединица. Истог дана у 16.00 часова пребацује се у Батину 4. батаљон 12. бригаде, а у 21.00 час пребацује се и први батаљон. Истовремено су пребачена и два батаљона 23. стрељачке дивизије. Ова четири батаљона су снажним и брзим ударима са севера и југа савладали отпор непријатеља и заузели село Батину, које је представљало важан тактички чвор. Јединице 12. бригаде су после тога усмериле напад за проширење мостобрана према Змајевцу, а совјетске јединице правцем с. Топоље - с. Дубошевица. У ноћи 17/12. новембра пребацио се и 2. батаљон 12. бригаде, као и трећи батаљон 703. стрељачког пука, а одмах потом и 572. стрељачки пук 233. совјетске дивизије.

 

 

            Артиљеријска бригада 51. дивизије није дејствовала јер је била у формирању, па је артиљерија 75. стрељачког корпуса и 23. дивизије подржавала и дејства 51. дивизије. Колико је била јака артиљеријска подршка тих првих дана батинске операције види се из броја артиљеријских оруђа и јединица. Руси наводе да су до 12. новембра пребачени преко Дунава код Батине сви минобацачи 82 и 120 мм 703. стрељачког пука, оруђа пуковске артиљерије и 17 оруђа 76 мм дивизијске  артиљерије, а код Апатина 48 минобацача 82 мм и 9 минобацача 120 мм, 11 оруђа 45 мм и 9 оруђа 76 мм. 75. стрељачки корпус је накнадно ојачан минобацачком бригадом, са два ловачка противтенковска пука, минобацачком бригадом, гардијским минобацачким пуком и самосталним минобацачким пуком.

 

 

 

 

Споменик Црвеноармејцима на брду изнад Батине (Фото: Ненад Глишић)

 

 

 

            До јутра 12. новембра пребачен је на заузети мостобран и 3. батаљон 12. бригаде, као и 3. батаљон 703. стрељачког пука. Дванаестог новембра непријатељ је отпочео са бомбардовањем положаја 12. бригаде. Око подне почиње бомбардовање са око 20 "штука" и новоприспелим појачањима подузима нови противнапад тенковима. Јединице 12. бригаде су приморане на повлачење, али су успеле да у својим рукама задрже већи део Батине. Истог дана око 16.00 часова непријатељ поново врши противнапад и приморава јединице 12. бригаде да се повуку за око 500 метара. Тог дана на мостобрану се нашао и 572. стрељачки пук 23. стрељачке армије.

 

            Када је коначно утврдио да се код Батине пребацују главне снаге, непријатељ хитно пребацује своје.

 

            Ноћу 12/13. новембра непријатељ предузима неколико нових жестоких напада. Те ноћи на мостобран се пребацује и 5. батаљон. Штаб 51. дивизије упућује 13. новембра наређење 7. војвођанској бригади да из Сомбора усиљеним маршем крене за Бездан и већ у 14.00 часова у Бездан је стигао 2. батаљон, а око 17.00 и 2. и 4. батаљон, који су одмах продужили према Батини где су избили пре мрака и у току ноћи отпочело је њихово пребацивање преко Дунава. Успело је да се пребаце само две чете 2. батаљона јер 51. дивизија није имала средстава да се успостави скелско место прелаза.

 

            Око 7.00 часова 14. новембра непријатељ уз подршку авиона предузима нови жестоки напад у коме заузима западни део Батине са намером да јединице 51. дивизије и 23. дивизије набаци на Дунав. Јединице 12. бригаде и 2. батаљон 7. бригаде заједно са совјетским јединицама успеле су да зауставе надирање непријатеља и у противнападу потисну га из Батине. Штаб 7. бригаде је тог дана успео да пребаци на десну обалу Дунава и две чете 3. батаљона.

 

            У скоро непрекидној жестокој борби, која је вођена 14. новембра, непријатељ није успео да набаци наше и совјетске снаге на Дунав, али ни овима није успело да одбаце непријатеља од Батине, пре свега због тога што је недостајао материјал за пребацивање преко широке реке, што је омогућило непријатељу да на време привуче своје резерве. Само изузетна храброст и упорност наших и совјетских војника била је пресудна за одржање мостобрана.

 

            Тек 15. новембра јединице Црвене армије су отпочеле са прављењем скела. Исцрпљене јединице су замењене новим. Исте ноћи совјетске јединице су подигле понтонски мост, који је коришћен само ноћу, а дању је расклапан и коришћен за превожење скелама. Притисак непријатеља није попустио ни 16. новембра. Он напада уз подршку авијације. Тог дана 7. бригада је успела да заузме железничку станицу и да потисне непријатеља према Змајевцу.

 

            Штаб 3. украјинског фонта није био задовољан оваквим развојем ситуације. Спорост се објашњавала малом пропусном моћи понтонских скела, шлепова, моторних и рибарских чамаца, а понтонски мост дању није радио. У оваквој ситуацији командант 3. украјинског фронта је наредио 57. армији да до 20. новембра овлада линијом Мохач - Мађарбој - Тројанци.

 

            Непријатељ се огорчено бранио и непрекидном минобацачком и артиљеријском ватром тукао положаје 7. бригаде и совјетских јединица. Пошто је 17. новембра извршила све припреме 8. бригада је 18. новембра отпочела са пребацивањем својих батаљона на апатински мостобран. Прво се пребацио 4. батаљон, а затим, 1. и 2. Већ 20. новембра 1. и 4. батаљон нападају непријатеља који је држао насип западно од Дунава. Ове нападе 8. бригада је изводила заједно са јединицама Црвене армије, али је она прва успела да пробије фронт и протера непријатеља са овог насипа. Јединице су наставиле с нападима и 22. новембра су овладале целим насипом, а 24. новембра избиле на 300 метара пред Кнежеве Винограде, где је успостављен контакт са 7. бригадом. Седма бригада се припремала за одлучни напад на Змајевац и тај напад је уследио 22. новембра у 20.00 часова, а извршили су га 1. батаљон 7. бригаде и један пук Црвене армије. Продужавајући са наступањем 7. бригада је 23. новембра око 18.00 часова извршила напад на село Суза и заузела га. Двадесет петог новембра бригада заузима Кнежеве Винограде, али је непријатељ противнападом приморава на повлачење. Око 10.00 часова 26. новембра бригада поново напада на Кнежеве Винограде и заузима их, али је непријатељ поново потискује. Коначно, Кнежеви Виногради заузети у 4.00 часа 27. новембра.

 

            Истог дана 8. бригада заузима село Луг, а овог дана у Змајевац стиже и 12. бригада. Након освајања успутних села 8. бригада 28. новембра наставља гоњење непријтеља према Дарди и у сумрак улази у ово место.

 

 

 

 

Обновљени Музеј батинске битке у Бездану, отворен поводом 73. годишњице (Фото: Танјуг)

 

            Јединице Црвене армије након савладавања отпора непријатељских снага у Барањи оријентишу се према Печују кога и заузимају 29. новембра. У међувремену совјетска 4. гардијска армија ноћу 25. новембра са једном дивизијом форсира Дунав јужно од Мохача и 26. новембра заузима овај град и спаја се са снагама 57. армије.

 

            Тако је 29. новембра завршена батинска операција, која је почела форсирањем Дунава код Батине и Апатина, а завршила се уништавањем непријатељских анага у међуречју Дунава и Драве, избијањем на реку Драву и коначним ослобођењем Барање.

 

            Батина је била прекретница у начину ратовања, односно прелазак на фронтално ратовање и то оно са преласком велике реке, што представља најтежи вид таквог ратовања[1].

[1]              Тешкоће приликом десанта најбоље је изразио један од учесника на прослави у Батини 4. јула 1974. године,                 када је угледао бродове Речне ратне флотиле: “Децо моја, дивне бродове имате данас, а ја сам Дунав на   овом месту прешао на вратима од штале".

 

 

 

Бошко Антић, контраадмирал у пензији