Објављени подаци о немачким научницима који су помогли СССР-у да направи атомску бомбу

29.10.2019. год.

Државна корпорација за атомску енергију Росатом открила је раније поверљиве податке о великим немачким стручњацима који су учествовали у развоју атомског оружја у нацистичкој Немачкој, а након рата стигли су у СССР и учествовали у стварању прве совјетске атомске бомбе.

Росатом објављује јединствене декласификоване архивске материјале о историји домаће индустрије, чија ће се 75. годишњица прославити у августу 2020. године. Факсимил архивских докумената који се односе на формирање и развој нуклеарне индустрије СССР-а, посебно атомског пројекта СССР-а, објављен је на порталу Историја Росатома у посебном одељку „Руска нуклеарна индустрија - 75 година“. Многи од ових докумената нису раније објављени.

Међу њима су и "упитници посебне намене", који су попуњавали водећи немачки научници предратног периода, који су стигли да раде у Совјетском Савезу и дали значајан допринос стварању совјетске нуклеарне индустрије, преносе РИА Новости.

Немачки научници у СССР-у

До краја Другог светског рата, Немачка је имала довољан потенцијал да створи сопствену атомску бомбу. Истраживачки институти ангажовани на раду на атомском проблему функционисали су у великим немачким градовима. Активно су спроводили експериментални рад на нуклеарним реакторима, одвајању изотопа, дизајнирању атомске бомбе.

1945. године, када је Црвена армија ушла на немачку територију, према упутствима совјетског руководства, извршена је потрага за немачким стручњацима ради проучавања достигнућа немачких научника у раду с атомском бомбом, локалних истраживачких центара који се баве овом темом, као и потраге за индустријском и лабораторијском опремом.

На крају рата, неки од тих немачких научника нашли су се на територији коју су заузеле совјетске трупе. На основу анализе стања рада у Немачкој, совјетско руководство је одлучило да позове ове немачке стручњаке да учествују у спровођењу атомског пројекта у СССР-у. Укупно је више од 300 Немаца, укључујући чланове њихових породица, дошло у Совјетски Савез да ради на атомским питањима.

Како су се сами говорили немачки научници, позив Совјетског Савеза им је заправо помогао да преживе у условима незапослености и глади који су уследили у послератној Немачкој. У СССР-у су радили и живели у релативно удобним условима, те су сви примали добре службене плате. После рада у СССР-у, 50-их година прошлог века вратили су се кући, у Источну или Западну Немачку.

Шест посебних кофера

Росатом је објавио упитнике које је попунило шест немачких стручњака који су дошли у СССР - добитник Нобелове награде Густав Херц, Николаус Рил, Манфред фон Арден, Петер Тисен, Хајнц Позе и Роберт Депел. У сваком упитнику требало је одговорити на готово педесет питања, укључујући учешће у развоју научних проблема, постигнуте резултате, као и научне радове објављене у иностранству, примљене награде, чланство у политичким странкама, а тражене су и детаљне информације о рођацима.

Густав Херц (1887-1975) је 1910-их је дошао до открића која су потврдила квантну теорију атома, за коју је добио Нобелову награду. Касније је развио методу раздвајања изотопа помоћу дифузије, која је била основа технологије обогаћивања уранијума дифузијским обогаћивањем. У СССР-у, Херц је био на челу Института Г, специјално створеног за њега на основу санаторијума Агудзери, близу Сухумија (који је касније постао основа за физикално-технолошки институт Сухуми), а којем је поверен задатак развоја дифузионог обогаћивања уранијума у индустријском обиму. По повратку у Источну Немачку, Херц је водио рад на стварању нуклеарне енергије у тој земљи. Изабран је за страног члана Академије наука СССР-а.

Херц је у свом упитнику назначио да је 1935. године, као директор Института за физику у Берлину, „добровољно дао отказ у служби с обзиром на расни прогон националсоцијалистичких радника“. Херц је тада био лишен права да полаже испите због јеврејског порекла, због чега је одустао од звања професора. Научник је више волео посао индустријског истраживача у компанији Сименс & Халске, где је лабораторија створена посебно за њега.

Николаус Рил (1901-1990) је рођен и одрастао у Русији. У упитнику, на питање којим језицима говори поред немачког, Рил је одговорио "руски".

1921. године преселио се у Немачку, где се од касних тридесетих година бавио питањима индустријске производње уранијума. У СССР-у је радио на добијању првог совјетског ултра-чистог металног уранијума у постројењу бр. 12 у Електросталу у Московској обласи (сада Росатом машиноградња, која производи нуклеарно гориво). Тада је Рил био научни руководилац над деловањем радијације на живе организме у објекту Б у санаторијуму Сунгул (сада град Снежинск, Чељабинска регија, где је смештен Руски федерални нуклеарни центар). Касније је Рил радио у Сухумију. 1955. године се вратио у Немачку, прво у Источну, а потом у Западну Немачку, где је радио као истраживач на Минхенском техничком универзитету.

Позив у СССР на Дан победе

Манфред фон Арден (1907-1997) пре рата је радио на пољу електронске технологије. У његовој лабораторији спроведен је први у потпуности електронски телевизијски пренос на свету. Научник је такође дао допринос развоју микроскопских метода. Као што је Арден назначио у свом упитнику, добио је "крст за војне заслуге I и II реда" немачке државе за рад на пољу супермикроскопије.У Совјетском Савезу, Арден је постао руководилац Института А у другом Синоповом санаторијуму у Абхазији (такође касније део Института за физику и технологију Сухуми). Најважнији задатак института био је развој метода обогаћивања уранијаума коришћењем гасних центрифуга. Тамо је створио нови моћан извор јона за масени спектрометар, који је неопходан за анализу смеша изотопа уранијума. 1955. године се Источну Немачку, где је радио на употреби електронике у медицини и биологији, углавном у борби против рака.

Петер Тисен (1899-1990) био је један од стручњака у области физичке хемије у предратној Немачкој. "9. маја 1945. године ме је позвала влада Совјетског Савеза", написао је научник у упитнику. У СССР-у Тисен је постао заменик директора истог Института "А" у Абхазији. Научнику је поверен задатак да развије методе за производњу цевастих филтера - кључних елемената за инсталације за дифузију обогаћивања уранијума. Године 1956. се вратио у Истзочну Немачку, где је био на челу Државног савета за науку. Изабран је за страног члана Академије наука СССР-а.

Хајнц Позе (1905-1975) пре рата бавио се нуклеарним истраживањима у Немачкој, а почетком 1940-их учествовао је у стварању немачког експерименталног нуклеарног реактора тешке воде, који се срушио као последица несреће 1942. године. У СССР-у је радио у лабораторији "Б" близу станице Обнинское у региону Калуга (сада предузеће Росатома, Институт за физику и енергетику). Захваљујући немачким стручњацима под вођством Позеа, лабораторија "Б" је за кратко време постала центар свеобухватног експерименталног и теоријског истраживања нуклеарних процеса и развоја у области нуклеарних реактора. 1950-их година Позе је радио у Заједничком институту за нуклеарна истраживања у Дубни, Москва. Потом се вратио у Источну Немачку и тамо водио Институт за експерименталну нуклеарну физику.

Позе је у свом упитнику посебно назначио да је Управа за оружје из Вермахта добила Војни крст "За заслуге за рад на проблему уранијума".

Коначно, Роберт Депел (1895-1982), који је такође учествовао у стварању немачког експерименталног нуклеарног реактора, у упитнику је приметио да је "децембра 1944. Фолксштурм мобилизован у народну милицију." Компанија у којој сам био није имала оружја и нисам учествовао у борби", навео је Депел.

У Совјетском Савезу, Депелово знање коришћено је за успостављање производње тешке воде, што је омогућило организовање рада нуклеарног реактора користећи необогаћени природни уранијум. Потом је Депел водио катедру за експерименталну и нуклеарну физику на Вороњешком универзитету, након чега је прешао у Источну Немачку.

Од Нобелове до Стаљинове награде

Руководство СССР-а је похвалило допринос немачких стручњака стварању совјетске атомске бомбе. Николаус Рил је у октобру 1949. године, два месеца након успешног тестирања првог совјетског атомског набоја, укључујући 36 водећих специјалиста, и јединог међу странцима, добио је титулу Херој социјалистичког рада, добио је и Стаљинову награду првог степена - највише државно признање СССР-а у науци и технике тог времена.

Густав Херц је 1951. године добио Стаљинову награду другог степена. Манфред фон Арден два пута је добио Стаљинову награду: 1947. за проналазак електронског микроскопа и 1953. за електромагнетно одвајање изотопа и производњу литијума-6 изотопа, што је неопходно за стварање термонуклеарних набоја.

Петер Тизен 1951. добио је Стаљинову награду првог степена и Орден Лењина, а 1956. Државну награду СССР-а и Златни орден рада.