Солунац Велин и регент Александар

 

Након величанствених победа српске војске 1914. године на Церу и у Колубарској бици, дошла је голгота српске војске 1915. године. Овога пута, осим моћне аустроугарске војске, нападају и Немци, а са истока Бугари.

 

Његов пук прима главни удар Бугара кроз Македонију и брани правац Велес–Прилеп–Битољ–Струга–Драч, којим су Бугари хтели да овладају и пресеку повлачење српске војске преко албанских планина до Грчке и Солуна. После крвавих борби, великих жртава и успешног заустављања и успоравања Бугара, Гвоздени пук као последњи креће преко Албаније. Изнемогли и праћени великом зимом многи борци остају у врлетима планина.

 

Велин Вучковић, кога су још звали и „Велин луди” што због храбрости, што због темпераментног духа, успева да издржи све. Доласком на грчко тло снага га издаје. Не може више да издржи, те пада као и многи саборци. Међутим, на његову срећу, изнемоглог и без свести, налази га један грчки воденичар. Видевши да даје знакове живота, воденичар га ставља на кола и вози кући спашавајући му живот. Након опоравка, Велин код овог племенитог човека ради неко време као воденичар. Распитује се за своју јединицу. Када је сазнао њену локацију на Солунском фронту, одлази и пријављује се своме командиру. У јединици су већ мислили да је остао у албанским гудурама. Свима је било занимљиво и весело док је он причао шта се са њим догодило. Било је и симпатичних шала да ће сви јести бољи хлеб, јер је Велин испекао занат код воденичара.

 

Једнога дана дошло је до несвакидашњег догађаја. Наиме, обилазећи јединице на фронту у Велинову јединицу долази Регент и врховни командант српске војске – Александар Карађорђевић, са својом пратњом. Проверавајући борбену спремност наилази на Велина који је био дежурни у комори и који га препознаје истрчава пред њега и предаје рапорт. Задовољан виђеним стањем у овој јединици и Велиновим рапортом, Регент га јавно похваљује, уписује његово име и задовољан одлази.

 

Следио је пробој солунског фронта и незадрживи продор Велиновог „Гвозденог пука” који је ломио отпор непријатеља и ослобађао напаћену Србију. Србија је ослобођена и дошло је време да се преживели ратници врате најмилијима.

 

На повратку кући Велин наилази на богатог трговац и ратног профитера који малтретира и зеленаши сиротињу и неколико ратних инвалида. Не могавши да то истрпи Велин ступа у, називајући га „капуташем” и „преварантом” што је у оно време била велика уреда. Увређени трговац уз помоћ својих „веза” га пријављује га властима а узгред додаје још измишљотина и увреда.

 

Велина хапсе и одводе у затвор. Данима је Велин седео у ћелији пун гнева, размишљајући како ће његови кући мислити да је погинуо. Онда се сетио да напише писмо престолонаследнику Александру. Написао му је и представио се ко је, описао целу ситуацију која га је снашла, са молбом да му помогне и ослободи га. Писмо је послао кришом преко једног стражара. Писмо ипак долази до Регента Александра који се сетио свог „солунца” и рапорта, те интервенише да га хитно ослободе. Ослобођен је уз извињење и пуштен да оде фамилији у своје село.

 

Велин Вучковић се срећно враћа кући, а овај догађај често прича као анегдоту. Доживео је дубоку старост и преживео је и Други Светски рат.

Љубиша и Никола Милошевић / Политика