Mајор Драгутин Гавриловић: Војници! Јунаци!

07.10.2019. год.

„Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

Овим славним речима јунак мајор Драгутин Гавриловић 8.10.1915. повео свој пук у одбрану Београда, ушавши тако са својим јунацима у легенду и уписавши се на најславније странице српске историје.

Ретко који војник је преживио тај дан, а мајор Драгутин Гавриловић је био тешко рањен. Возом је превезен у болницу у родни Чачак, гдје је оперисан.

Међутим, отпуштен је на лични захтев после неколико недеља да би се вратио на ратиште. Добио је чин потпуковника и заједно са србском војском је прешао преко Албаније.

Драгутин Гавриловић је рођен у Чачку 25. маја 1882. године. Завршио је Војну академију 1901. године, и осим чувене одбране Београда, био је учесник свих бојева српске војске у Првом свјетском рату.

Његов лични опис из службеног картона гласио је: Стас висок, лице округло, коса просиједа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи, подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема. Али војничких вјештина није му недостајало.

Гавриловић се истакао и током пробоја Солунског фронта. Имао је такву моћ да је његов долазак међу војнике подизао њихов борбени дух. Сматрао је да „нема рата без борбе прса у прса“ и да „нема битке без употребе бајонета“.

Војвода Петар Бојовић је након рата предложио да Гавриловић добије виши чин. Међутим, војвода Степа Степановић је то одбио јер је сматрао да је превише млад.

Непосредно по завршетку рата Гавриловић је са својим пуком био распоређиван по Банату и Македонији. У мају 1930. године, Град Крушевац је тадашњег пешадијског потпуковника Драгутина Гавриловића прогласио за свог почасног грађанина и он је уживао велики углед у војсци и народу.

Полагао је генералски испит у Штипу 1927. године, али је оборен. Када је прекомандован у Београд, више није желио да полаже тај испит. Чин генерала, као и функција министра понуђени су му након пуча 27. марта 1941. године, али је он то одбио уз речи: „Не желим ни генералски чин ни војничку фотељу, ја сам војник!“

Нова бурна епизода у животу Драгутина Гавриловића почела је са Другим светским ратом. Заробљен је после повлачења војске у Сарајеву 1941. године и одведен у концентрациони логор код Нирнберга.

Према предању, када се рат завршио, врата логора су се отворила и он је требало да први изађе, због старости и тешке болести. Међутим, није хтeо, већ је логор напустио последњи. После краћег боловања, вратио се кући и породици у свом стану на Славији. Славни официр је био ожењен Даринком, са којом је имао сина и четири ћерке.

Драгутинов син Драгош био је артиљеријски поручник. Храбро се борио 1941. против Немаца као командир батерије код Горњег Милановца. Такође је одведен у заробљеништво. После заробљеништва, емигрирао је у Чикаго, где је касније добио сина који је добио дедово име Драгутин.

„Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју“ казао је Милош Маринковић, син најмлађе ћерке Драгутина Гавриловића.

Постоји и предање које говори, да тих дана док је боравио у Београду, на улици су га пресрели млади комунисти, који су га зверски претукли, и на тај начин убрзали његову скору смрт.

За комунисте он је био припадник другог режима па његова породица није добијала његову пензију десет година. О команданту Гавриловићу почиње да се прича тек шездесетих година прошлог века, када је његов говор ушао у војне и историјске уџбенике.