ПОГИБИЈА СМАИЛ-АГЕ ЧЕНГИЋА

Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашца. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одевен сав у црвено одело: доламу, џемадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и две кубуре, а још две кубуре је носио обешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, северно од Ангоре, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, доцније Ченгићи. Средином XVI века досељавају у Херцеговину.

Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки, имао је око 600 харачлија и био је веома богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.

Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1830. године за 80 "ћеса". Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код "Попова моста". Селмановићи су хтели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидело. Смаил-ага је боравио у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио део, а део је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. После тога то земљиште је постало племенска комуница.

Смаил-ага је ретко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.

Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био познат по терорисању српског становништва. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вешала са кукама и алкама на које је вешао и качио људе.

Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1875. године и Мухамед-бега којег је посекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живела у Сарајеву и Цариграду.

На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. После боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтео да их да Његошу уз откуп.

Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао дробњачке главаре: Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Митра Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цело племе.

Завереници су се састали у манастиру Морачи и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не сме да дође од боја на Грахову. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу.

Смаил-ага у септембру 1840. године са педесетак харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви две ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтео пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

Дробњачки главари предложе Смаил-аги да се премести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му верни и покорни, а он им поверује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

Смаил-ага са пратњом стиже на Мљетичак 4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу и била је гозба под шаторима. Измењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: "Толико за ноћас, а сјутра ће бит' доста свакоме". Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

Ноћ је била облачна. Дувао је прохладан ветар и било је магле.

Војска је стигла за косу Пјешивац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису приметиле. Део војске сместио се са горње стране Вигњеве Главице, други део војске остао је испод ње, а трећи део војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спречи бекство Турака према Никшићу. У овом делу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

У зору 5. октобра, када су се делили ноћ и дан, извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Прасак стотину пушака испаљених готово у један мах поцепао је дотадашњи мир. Турци повикаше: "Власи... Власи долазе!" Напад је извршен са свих страна. Ватра из пушака косила је полусањиве Турке. Смаил-ага је изашао из шатора. "Брњаша ми...", његов глас је надјачао хаос, али га је тане испаљено из шишане Мирка Алексића прекинуло. Погођен у главу, био је мртав пре него је пао на земљу. Једно зрно остало је у глави, а друго на веризи низ повије. Кад то видеше остали Турци разбеже се. Већ се разданило. Битка је била кратка. Погинуо је Смаил-ага Ченгић а нападачи су побили и већи део Турака из његове пратње. Спасла су се само двојица који у тренутку напада нису били у логору. Један од њих био је Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

Тела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш где су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, који се у Дробњаку затекао због трговачких послова, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су посечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

Ноћу, попадија Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тело. Попадија је ставила тело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тело однела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен као талац у Мостару па је тако покушала да га спаси. Попадија Томић је за Смаил-агино тело добила седам кеса новца. Кад је позвана после убиства Смаил-аге да одговара за преношење агина тела, отишла је на Цетиње и стала пред владику. "Како ти као једна попадија да упртиш турску тјелесину?", питао је владика. Она му одговори, не обарајући поглед: "Господару, у роду немам брата, а ни сина, осим једнога Теша. Задесио се у Мостару на науке када је ага погинуо. Помислила сам, кад би ми Турци заклали Теша, онда ми није стало за ову твоју кућу, ни за ону Павловића у Русији; ма и сунце престане да грије!" Његош је разумео њену материнску љубав и опростио јој је.

Када су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успело побећи. Са собом су понели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро у Безују у Пиви. На Цетиње је вест о погибији Смаил-аге донео Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио златни крст. Дробњаци су после погибије Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радојица Вилотијевић и други.

Примивши из руку Мирка Алексића главу Смаил-агину, Његош повиче: "Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!" Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само "Биљарда" и две крчме.

Истог дана када је убијен Смаил-ага, после ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаил-агина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао песму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат.

Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом главом код Тушине били поражени 2. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили и своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњацима. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то време побегли у Морачу и друге крајеве.

Дробњацима је почетком 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Кнез Филип Жугић и поп Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше, који је имао власт над Дробњаком, да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул.

Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживели таоци који су били заточени у Мостару.