Од 4.709 насеља, чак 1.200 у фази нестајања

11.08.2019. год.

Камено село Гостуша, Стара Планина 2010. година: Борислав и Персида Влатковић. Деда Бора је тада имао 92 године, Бака Персида нешто мање. Обоје су преминули 2012. године у размаку од неколико месеци. Када га је репортер Бранислав Бркић фотографисао Бора, дугогодишњи старешина села, испричао је да је некада ово село имало 1.500 гласача, 20.000 до 30.000 оваца, грла друге стоке. Већ 2010. у селу је остало 40 - 50 стараца који су чекали крај у празном селу (Фото Бранислав Бркић)

Сеоба је било од памтивека, увек су људи ишли ка бољем животу, бежали од ратова, недаћа, тежачког живота. Како би то сликовито појаснио виртуоз Душан Ковачевић, анемични грађани су добијали инфузије свеже крви са села. Али, неизвесно је докле ће радити та сеоска фабрика наше крви и шта ће бити ако се испразни.

Није никаква новост ни одлазак у иностранство. Само, печалба се сада одужила. У земљу нам се све ређе враћају они који су нешто иметка стекли, па девизе уложили овде у неки посао, а све чешће враћају нам се стари. Србија има 31 државни дом, а бизнис с приватним домовима за старе је процветао. За смештај одраслих опремљено је, према званичним подацима, 249 приватних домова са лиценцом. Број нерегистрованих, а има их, није познат. Истовремено, по подацима статистике, имамо 2.464 објеката државних и 378 приватних предшколских установа – вртића.

Зато смо за стање србског села, као и могуће мере за опоравак питали академика Драгана Шкорића, председник Академијског одбора за село САНУ, пише Политика.

– Ево само неких показатеља пропадања србског села: од 4.709 насеља, чак 1.200 је у фази нестајања. То су села с мање од 100 становника. У 86 одсто села се смањује број становника, пошту нема 2.000, неколико стотина села нема продавницу, око 500 села нема асфалтни пут и везу са светом, 2.700 дечји вртић, у 230 нема основне школе, здравствене установе углавном не постоје, а културне установе су симболично присутне у нашим селима. Као резултат таквог стања у селима, има више од 50.000 празних кућа, а то значи истоветан број угашених газдинстава, много запуштених њива, ливада и пашњака – каже академик Шкорић.

Овај неспорни стручњак види више разлога за сеобу младих људи у градове и иностранство. То су ратови на Балкану, ембарго, уништавање сеоских привредних објеката, повећан је број старачких домаћинстава и велик број социјалних проблема, проблеми здравствене заштите, уништени домови културе и задружни домови. Све ово је утицало негативно на формирање породица и повећање нежењених и неудатих – демографски проблем.

Један други професор са Шумарског факултета констатовао је и да има крајева Србије у којима „више нема ко да краде дрва” јер је све пусто. Становништво се свело на шумара, поштара, понеког војника… Како спасити та рубна подручја?

Запостављени лов и туризам, узгој дивљачи, сакупљање шумских плодова су шанса за запошљавање. Држава би могла да додели рецимо по 10 хектара шума и обезбеди основно стадо дивљачи уз ограђивање тог простора и туристичке објекте. Ето могућности за опстанак младих у таквим срединама, наравно, уз изградњу инфраструктуре.

Има ли разлика у равној, плодној Војводини и у брдовитој Шумадији, планинама на југу Србије?

Када је у питању напуштање села, нема битних разлика између Војводине, централне и јужне Србије. Војвођанска села се такође празне, а посебно у Банату према румунској граници. Само једно село Крајишник, некад узорно село, а сада са 140 празних кућа. Много је сличних и тужних примера. Свуда исти проблеми: нестајање привредних, културних субјеката на селима. Млади немају где да се друже у сеоским срединама, па одоше у градове!

Шта се нуди као решење?

Уситњеност поседа и парцела је велик проблем. Удруживање у задруге и друге облике удруживања је решење. Удруживања на савременим принципима требало би да омогуће да поред основне делатности, производња и промет, сељани имају способност организовања и других социјалних делатности као што је сеоски туризам, занатство, домаћа радиност, организовање превоза сеоских ученика до школе, културних и спортских активности, отварање обданишта и домова за старе особе. То је пут за превазилажење проблема на селу.

Политичка акција коју је покренуо министар Милан Кркобабић, уз прихватање предлога Академијског одбора за село САНУ, који се спроводи заједно са Задружним савезима Војводине и Србије путем пројекта „500 задруга у 500 села” за непуне три године дао је резултате. Не треба стати већ ићи даље. Држава је уложила у овај пројекат 1,7 милијарди динара неповратних средстава. Уз новоформирани Национални тим за препород села Србије требало би свестрано прићи обнови, изборити да задругари директно пласирају на домаће и страно тржиште своје производе, а посебно у облику виших фаза прераде.

Будућност србског села требало би градити на младим и образованим робним произвођачима, то се може убрзати доделом 20–50 хектара државне земље где је то могуће, а у брдско-планинским крајевима законским решењима омогућити доделу напуштених имања младим брачним парови на коришћење, наравно, уз финансијске и друге бенефиције.

Горан Волф, Политика

Извор
фото: © Бранислав Бркић / Политика/ vostok.rs