РТ: Либерални медији збуњени: Отворено геј настројени Брнабићева и Виделова више воле напоран рад него агресивне кампање

09.08.2019. год.

Чини се да западни ултралиберали и конзервативци заборављају праве европске вредности, где се толеранција заснива на поштовању приватног живота и професионалних квалитета у односу на припадност мањинским групама.

Када је пре две године, у јуну 2017. године, председник Србије Александар Вучић на место премијера поставио Ану Брнабић (42-годишња особа отворене геј оријентације која је радила за америчке и британске невладине организације, укључујући УСАИД), западни медији су били запањебин. Западним новинарима је заправо требало неколико дана да дођу себи.

Ана Брнабић припадник је мањинске групе, а не њен портпарол.

Како је то било могуће? Да ли би Александар Вучић, овај „ултранационалистички“ министар информисања (како га је Гардиан називао) у влади уморног Слободана Милошевића, могао остварити снове активиста за права хомосексуалаца? (Милошевић је био председник Србије, а срушен је у 'револуцији' коју је подржаоЗапад, 2001. године после америчке инвазије на Југославију 1999.)

Да ли би Вучић могао бити први вођа Србије који је превазишао антигеј предрасуде? И да ли ће влада Србије, земље коју често критикују ЕУ и САД због својих „патријархалних“ начина, претворити Србију у место сталних геј парада поноса? Заправо, управо су то Вучићеви конзервативни критичари предвиђали. Али Вучић је био непоколебљив: „Рекла ми је: Господине председниче, морам Вам рећи да ће људи увек говорити о томе ... Одговорио сам да ме занимају само њени резултати и да знам колико је вредна и професионална".

Међутим, и активисти геј права и конзервативци су видели да су њихове наде и страхови пропали. Убрзо се показало да Ана Брнабић, иако заиста отворено геј, није демагог. Није заменила напоран рад у влади активизмом.

"Ја нисам њихов говорник", рекла је Брнабићева након именовања пре две године. Али такође није одговорила на непријатељске критичаре који су сматрали да је њена сексуална оријентација лоша за моралне вредности земље. „Нисам реаговала. То је био мој одговор“ рекла је Брнабићева током 2017. године. Касније је у интервјуу србским медијима објаснила свој став:

„Не желим да ме зову геј премијером, баш као што ни моје колеге не би волеле да се називају хетеросексуалним министрима. Само желим да радим свој посао."

У интервјуу за Гардиан, Брнабићева се такође изјаснила против форсирања толеранције међу људима у Србији посебним казненим законима, као што се то често ради у САД-у и неким државама ЕУ.

"Не мислим да је Србија тако хомофобична", рекла је она за Гардиан.

„Грађани Србије имају право да их не представља гласна мањина. Можемо имати културу о којој се не можемо сложити, све док нема насиља. Сви имамо различите погледе и вредности, али не желим да законом мењам мишљење људи."

Примећујући ову и сличне изјаве Ане Брнабић, Шпигел је закључио да је Брнабићева "разочарала" радикале на обе стране. Уместо да је говорник о „политици идентитета“, нови женски премијер испоставила се да је радохолик. Поносна је на отварање нових радних места људима и на активнију улогу грађана у органима локалне самоуправе. И говорила је о оснаживању грађана, много више него о геј паради - у којој је учествовала само једном. (Брнабић је била министар локалне самоуправе пре него што је именована на њено тренутно место.)

Присталице хомосексуалних бракова биле су очаране у фебруару ове године вешћу да је Милица Ђурђић, геј партнер Брнабићеве, родила дечака по имену Игор (врло често име у Русији, који језик Брнабићева одлично говори). Канцеларија Брнабићеве издала је саопштење о рођењу и известила да се мајка и син добро осећају, али сама Брнабићева није ништа јавно саопштила и никада није рекла ни реч о својој подршци или неподржавању геј бракова. Уместо тога, саопштила је да дете одгаја као свог сина.

Сексуалне мањине у Србији биле су запрепаштене прилично прозаичним завршетком овако обећавајућег иступа, и реаговале љутито.

"Једино што имамо заједничко је да смо обе лезбeјке", саопштила је једна геј активиста.

У сваком случају, захваљујући Брнабићевој, критичари Вучићеве политике унутар ЕУ, а посебно у Немачкој, морали су да застану на неко време - барем по питању геј права. Овде се може издвојити Немачка због сличне приче која се одиграла, када су негативци много демонизоване странке Алтернатива за Немачку (АДФ) морали да престану да оптужују своје лидере за хомофобију.

Алис Видел - претпоставља се да је ксенофоб и хомофоб - заљубљена у страну особу истог пола

Напади критичара АфД-а поткопани су чињеницом да је шефица парламентарне фракције АфД, Алис Видел (40), у отворено геј вези са филмским продуцентом шриланканског порекла, Саром Босард.

Виделова, образована Немица, савршено добро зна да би за време нацистичког режима у тридесетим и четрдесетим годинама била приморана на медицинско лечење, што је била најблажа могућа казна за људе попут ње. А чини се да своју сексуалност користи с циљем да разбије "неонацистичку" етикету главних медија, што се често користи против АфД-а (чији програм, успут, позива на преобликовање НАТО-а у чисто одбрамбену организацију, нормализовање односа с Русијом и окончању крвавих ратова за "демократију" које је водио и води Запад на Блиском Истоку).

Ево како је Дејли Мејл описао борбу Алис Видел за одбрану своје странке, у чланку под насловом "Лезбијска мајка преузима Ангелу Меркел":

„Бивши динамични банкар `Голдман Сакса`, који говори кинески, искористила је своју сексуалност на трагу кампање као пример како је њена странка погрешно схваћена, говорећи на скупу у Вирнхејму прошле недеље: „Ја сам хомосексуалац. Намерно сам чекала да видим, али чини се да нико није устао и изашао. Што је, наравно, изненађење јер је АфД хомофобична забава. Читам ово свакодневно!"

Постављајући Алис Видел на тако важно место, лидер АфД-а Александар Гауланд очигледно је желео да одбрани своју странку од напада геј фронта - и успео је.

Немачка ултралиберална штампа, обично веома агресивна у својој политичкој коректности, морала је да се уједе за језик пре него што је критиковала став Виделове о многим питањима. На пример, Виделова је против раног сексуалног образовања за децу (укључујући контроверзне „родне игре“). Виделова се такође не жури са легализацијом хомосексуалног брака: одгаја двоје деце у грађанском партнерству са Шриланканком, Саром Босард, која тренутно ради као филмски продуцент и која има швајцарски пасош (толико за госпођу Видел и њебу странку која "мрзи све странце", како тврде главни медији). Дакле, ако су главни медији увек спремни да нападну политичаре због њиховог недостатка подршке за хомосексуалне бракове (чак је и наводно и 'конзервативни' канцелар Ангела Меркел недавно изјавила да је њена странка прихватила овај термин), заиста је тешко онима који стално оптужују новинаре да се користи иста агресивна тактика против Алис Видел. Исто је и са многим другим питањима.

На пример, ако Гауланда директно нападну и вређају немачки главни медији, код Алис Видел је клеветничка тактика такозваних „истражнивачких новинара“ другачија - она је обично „везана“ за ову или ону контроверзну фигуру унутар АфД-а, а затим на пример, Шпигел ју је везао за Бјорна Хока, лидера онога што лист описује као „крајње десним националистичким крилом десничарске популистичке странке АфД“.

„Алис Видел, која предводи парламентарну групу у Бундестагу, и која је наводно главна, већ се одавно помирила са крајње десним крилом и с Хокеом. Иза кулиса Виделова је чак склопила пакт о ненападању с Хокеом. Чинећи то, лидер парламентарне групе Виделова креће се ка опасном пут ка политичком екстремизму - оном који су већ преузели челници странке АфД Јорг Мутен и Александер Гауланд. “

Ово је само један од примера тактике „кривице удруживања“ коју немачки медији користе против алтернативних, споредних странака - не само против алтернативне деснице, већ и против алтернативне левице.

Извор: Восток / Дмитриј Бабич, РТ

Извор
фото: © REUTERS/Vasily Fedosenko; © REUTERS/Joachim Herrmann / RT/ vostok.rs