РТ: Одјеци Другог светског рата: Помпео кренуо у поход на јужни Пацифик како би се супротставио Кини

06.08.2019. год.

Амерички државни секретар Мајк Помпео боравио је у историјској посети три острвске земље јужног Тихог океана, изражавајући страхове од кинеског утицаја у вези продужавања спољзума о протекторату с Вашингтоном, што изгледа као повратак размишљањима о Другом светском рату.

Слетевши на острво Понпеј, Помпео је постао први амерички државни секретар који је посетио Микронезију. Сусрећући се с челницима савезних држава Микронезије, Маршалових острва и Палауа, он је назвао мале острвске земље „великим упориштима слободе“ те их позвао да се пореде са САД-ом, а не Кином у тренутној борби за власт над Тихим океаном.

"Знамо да се Кина жели да делује у овом региону и да утиче на њега", рекао је Помпео додајући да Споразум о слободном удруживању који три архипелага имају с Вашингтоном "одржава демократију у контексту кинеских напора за преуређењем Тихог океана".

Његове примедбе стижу за време док су САД и Кина умешане у царински рат, као и у поморски хладни рат у Јужном кинеском мору, где Пекинг жели да појача своје претензије над кључним поморским путевима изградњом сталних станишта и војних инсталација на бројним острвима.

Иако Маршалова острва, Микронезија и Палау имају мало становника, земље се протежу преко огромног океанског пространства између Аустралије и Хаваја, што представља стратешку везу између САД-а и њихових савезника с друге стране Тихог океана.

Острва су постала горко бојно поље великих сила током Другог светског рата, када су их САД користиле у кампањи „острвских скокова“ против царског Јапана. Сва три архипелага су у то време били у јапанском поседу и попришта неких од жестоких битки током 1944. године, као што су Квајалеин и Пелелиу.

Након рата, САД су раселиле хиљаде становника Маршалових острва како би извршиле пробе атомске бомбе на атолима Бикини и Еневетак до 1958. године, а последице се осећају до данас.

Било је потребно скоро пет деценија да се САД одрекну „старатељства“ над свим острвима, а Палау је формално ратификовао Споразум о слободном удруживању с Вашингтоном 1994. године, аМикронезија и Маршалова острва су то већ учинили 1986. Према одредбама Споразума, три земље се ослањају на САД због економске, безбедносне и одбрамбене политике.

Споразум истиче 2024. године, а Помпеова посета делимично је била намењена покретању разговора о његовом обнављању. Чини се да су сви разговори о кинеској „претњи“ део овог преговарачког процеса.

Такође се чини да се пекиншки „злочин“ састоји у томе што се усудио давати развојне кредите територијама које Вашингтон сматра својом сфером утицаја. Према наводима Ројтерса, кинеске инвестиције и кредити су усредсређени на острвске државе које су препознале претензије Пекинга према Тајвану. Наиме, то су Фиџи, Тонга, Самоа, Вануату и Папуа Нова Гвинеја, уместо на територије у линији с САД-ом као што су Палау, Кирибати и Соломонова острва.

Такве разлике губе се у Стејт департменту и Пентагону, међутим, чини се да Вашингтон Кину гледа истим објективом као и Јапан 40-тих година - азијску силу чије јачање САД не могу толерисати.

Очигледна и главна невоља с овом парадигмом је да Кина није агресивна империјална сила, какав је Јапан био. Штавише, била је једна од првих жртава царског Јапана, а ту чињеницу није ни опростила, а ни заборавила. Беспотребним убризгавањем страха у вези с Кином у односе с пацифичким протекторатима, Помпео је само погоршао текући амерички спор с Пекингом.

Извор: Восток / РТ

Извор
фото: © REUTERS/Jonathan Ernst/ vostok.rs