Прошло је 105 година откако је, 28. јула 1914, србска краљевска влада из Беча добила телеграм следеће садржине: „Пошто краљевска србска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју је предао аустроугарски посланик у Београду, царско-краљевска влада налази за потребно да сама да задовољења својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом”. Овај телеграм није значио само објаву рата Србији. Он је значио и почетак Првог светског рата, највећег војног сукоба који је свет до тада видео.
Већ у ноћи између 28. и 29. јула почели су први напади аустроугарске војске и то на неколико локација, а најжешћи су били удари на Београд. Престоница Србије, која се налазила на самој граници с Аустроугарском, бомбардована је с копна и с река, одакле су царско-краљевски монитори обасипали град најсавременијим бомбама тога времена.
Поводом почетка рата огласио се и регент Александар, који је србском народу упутио манифест следеће садржине: „Мојим јуначким и драгим Србима. На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци. И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу када су се србски ратници спремали да прибирају плодове свога труда, ја сам принуђен позвати све моје храбре Србе под српску тробојку, са уверењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака...”
Напад на Србију имао је велики међународни одјек. Русија је објавила најпре делимичну, а потом и општу мобилизацију на граници према Аустроугарској. Немачка је на то већ 1. августа објавила рат Русији, а два дана касније и Француској. Наступајући према Паризу, у складу с раније разрађеним војним плановима, немачке трупе су ушле у Белгију. То је био повод за Велику Британију да објави рат Немачкој. Тако је за недељу дана један сукоб, за који се мислило да ће можда имати само локални карактер прерастао у Велики рат, који ће у наредне четири године однети 20 милиона живота и изазвати огромне промене у међународним односима.
Подсетимо, повод за рат био је Сарајевски атентат, односно убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, које је на Видовдан 28. јуна 1914. у Сарајеву, с неколико сарадника, извршио Гаврило Принцип, припадник организације „Млада Босна”. Али, прави узрок рата био је много дубљи и лежао је у супротстављеним интересима великих сила. Свет је још раније био подељен у два блока – Централне силе, које су чинили Немачка и Аустроугарска, и силе Антанте, које су чиниле Велика Британија, Француска и Русија. Централне силе тежиле су новој подели света – Немачка, која је од уједињења доживела брз развој, али није имала колоније, ширење утицаја на друге континенте, а Аустроугарска ширење власти и утицаја у правцу југа.
Зато су Сарајевски атентат ове државе виделе као одличан повод да ратом постигну своје интересе. Убрзо по сахрани Франца Фердинанда почела је пропаганда да је прави кривац за њихово убиство Србија, а да су Гаврило Принцип и његови сарадници били само оруђе у рукама српске државе. Паралелно са изношењем „доказа”, који су ишли у прилог таквим тврдњама, о Србији се говорило као о сталном извору криза и нестабилности који се само ратом може „довести у ред”.
Одлука да се крене у рат већ је била донета па је аустроугарска влада 23. јула србској влади упутила ултиматум за који је Едвард Греј, министар спољних послова Велике Британије, рекао да је „најгори документ који је једна држава икада упутила другој држави”. Нота је, поред увода који је говорио о кривици Србије, имала и десет тачака (захтева) које је србска влада морала да испуни, а од којих су многи задирала у њену независност. Тако се у тачки четири од српске владе тражило „да пристане да органи царске и краљевске владе у Србији учествују у угушивању сваког покрета против територијалног интегритета монархије”. Рок за испуњење ових захтева био је 48 сати.
Последње што је Србији у то време одговарало био је рат против много јачег противника, али није желела ни да пристане на захтеве који би значили поништавање независности. Добила је и подршку из Русије, која јој је обећала да је, у случају напада, неће оставити на цедилу. Зато је на ноту одговорила суздржано пристајући на све услове, осим оних који су директно задирали у њену независност. Овај одговор влада Аустроугарске оценила је као незадовољавајући.
