КАРАЂОРЂЕ

После Ђорђа, Марица је родила и Марију, Марка, Маринка и Милицу. Петар је имао много деце, а никаквог имања, па је зато био велики сиромах (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез Турцима па би остали становници села у којем би живео морали да преузму обавезу уместо њега) и често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци нису претерано везивали рају за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба, тако се и њихова материјална ситуација побољшавала.

На Месне покладе 1786. године Ђорђе се жени Јеленом Јовановић. Само два месеца касније Ђорђе је био принуђен да са породицом бежи у Аустрију, а догађај који га је на то натерао у директној је вези са Јеленом.

"Некакав Турчин, Дели-Муса, на гласу зликовац - описује сцену историчар Миленко Вукићевић - дође кући Ђорђевој, кад Ђорђа не беше ту; сјаше с коња, па уђе у кућу и викне на мајку Ђорђеву: "Дај, бабо, ракије и ужину!" Затим се распрти и разузури у врх огњишта, распали дугу чибучину, поче пуштати густе димове и сркати љуту ракију коју му је служила жена Ђорђева... Кад кајгана би готова, Турчин се прихвати што је боље могао, заливајући непрестано љутом препеченицом. Како је повукао више препеченице, то му се беше распалила крв и зажарило лице, а гледајући младу жену како се стидљиво пред њим прегиба служећи му ракију, допадне му се, те ће рећи Ђорђевој мајци: "Море, бабо, ја ћу ноћити овде, ћеиф ми је баш с овом невом..." Таман они у речи а Ђорђе под оружјем те на врата: "Добар вече!"... Затим дохвати суд од Јелене и стане сам служити Турчина. Турчину се учини криво, што Ђорђе узе суд од Јелене, те ће викнути...: - Млада, служи сад, као и ноћас што ћеш! Карађорђе га погледа и на то му добаци: "Коекуде, Турчине, зар не знаш да ће Србин за образ убити свакога?"

И Ђорђе трже из силава пиштољ, опали и убије Турчина, који паде преко трпезе. А затим разгрнувши жар с огњишта, Ђорђе овде ископа раку и "сахрани" Турчина.

Србија је тада била под Турцима и много храбрих људи отишло је у хајдуке јер нису могли да трпе турски притисак и безвлашће. Ђорђе је сакупио неколико другова и почео да хајдукује. Турци су често организовали потере с намером да похватају хајдуке.

Кад је једном Ђорђе хајдуковао са дружином, подигне се за њим потера. Тада он сам дође на један сеоски студенац, близу неког села где га нису очекивали. Напио се воде и сео да се одмори. Једна баба дође по воду и он је запита каква је то вика што се чује по шуми. Баба одговори да се црни Ђорђе одметнуо у хајдуке, па Турци дигли село да га гони. Кад чу да га зове црни, њега то заболе. Упита је да ли она познаје тог црног Ђорђа, а она одговори да га не зна.

- Е по души те, сад ме познај! - довикну јој Ђорђе и оспе гађати камењем бабине судове.

Карађорђе је после више пута причао да га је та баба прва назвала Црним.

Када је започет рат између Турске и Аустрије 1788. године, фрајкорски корпус аустријског пуковника Михаила Михаљевића прешао је преко Саве у Србију. Михаљевић је наредио да се сви српски хајдуци, у року од три месеца, прикључе његовим борцима. Ко то не прихвати, сматраће се одметником и бити суђен према прописима војног суда. Карађорђе није хтео да се одрекне хајдуковања. Ухватили су га у селу Борку са шест другова. Одмах су их извели пред војни суд. Карађорђа и још три хајдука осудише на смрт вешањем. Осталу тројицу на робију у Баји. Али, на срећу, међу аустријским официрима налазио се и Радич Петровић, из Сиоковца, који је још од раније био добровољац, па и капетан међу њима. Тада види Карађорђа и он му се веома допадне, а и Карађорђе га поочими, да га, ако некако може, избави. Радич оде до Михаљевића и издејствује да ослободи Ђорђа. Ђорђе је код Радича постао буљубаша.

Карађорђе је с аустријском војском учествовао у освајању Пожеге, Карановца и Чачка.

Био је високог раста - од њега је једино виши био Зека Буљубаша - врло снажан, округлог и препланулог лица, очију малих, али живих, а високог чела. Глас му је био танак, као неке жене, говорио је обично врло мало. Некад у добром друштву могао је да се развесели и тада би играо коло и терао друге да се веселе, играју и певају.

Уз другу или трећу реч говорио је "којекуде". Непознатом човеку, па и старијем од себе, кад би га хтео позвати, имао је обичај да каже "момче!"

Једина му је псовка била "По души те!" Ако би преступник учинио неко велико зло или безакоње, томе је пресуђивао на лицу места, најчешће пиштољем.

На основу разговора који је водио са двојицом обичних сељака из смедеревске нахије, види се да је Карађорђе био ватрени заговорник Устанка:

- Море, браћо, докле ћемо се ми овако у тузи један с другим састајати, докле ћемо јадиковати и стрепети од Турчина као зец од кера и од ловаца? Зар нису и Турци од меса? Та и њих ће куршум пробијати, као што нас једног по једног, на правди бога, пробија. Турци виде, да смо се поплашили ка' зечеви, и да њихово зло трпимо, с тога и чине од нас што хоће; већ хајте, браћо, да се сви заједно дигнемо против Турака, а ја се уздам у Бога, да ћемо моћи томе крвавом злу на пут стати и учинити да тај Турчин неће смети ни у вилајет а то ли какво зло учинити Србину!

У Орашцу, у Марићевића јарузи, 14. фебруара 1804. године, за време свадбе у кући Стевана Томића, окупило се много виђених људи да се договоре о борби против дахија, одметника од турске царске власти, који су чинили злочине, многим кнезовима главе поодсецали, пљачкали, нове и веће глобе и порезе наметали народу, жене и девојке силовали... Окупљенима се обратио Атанасије, прота буковички, као свештено лице и седамдесетогодишњи старац:

- Браћо, ево већ толике стотине година прође откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Одонда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети божији олтари, који су за наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама као да смо сви ми право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче гледајући наше муке. Сечом наше браће прелила се чаша. Него, у име створитеља Бога и спаситеља нашега, да устанемо на оружје. Бог ће нам помоћи а цар ће то одобрити, јер ове крвопије и њему о глави раде!

Кад сви сабрани ове речи чују, углас одговоре:

- Тако је, и треба да устанемо!

Кад је саслушао овако сложан одговор, прота Атанасије је предложио да изаберу старешину, јер ниједна кућа не може бити без домаћина, а камоли толики народ.

- Ето Станоја! Он је највише Турака побио. И хајдуци за њиме иду и слушају га! - повикаше људи из збора.

- Станите мало, браћо! - јави се Станоје Главаш. - Ја сам хајдук и мене хајдуци слушају. Али сав народ није хајдук, па ће људи сутра рећи: "Куда ћемо за хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта. Сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају". Ето, зато се ја нећу примити. Бирајте другога. Ја и моји хајдуци чинићемо све што нам се нареди.

После тога дођоше нови предлози.

- Нека старешина буде Теодосије. Глава је нахије. Познаје људе и умеће заповедати!

- Бог с вама, браћо - бранио се кнез Теодосије Марићевић из Орашца - како ћу ја, као кнез народни, бити старешина хајдучких чета? Ако сутра рупи турска војска у Србију, како ћу ја изаћи пред њих? Шта ћу им казати кад ме запитају ко поби толике Турке и попали им куће и џамије?

Тада цео збор навали да Карађорђе буде старешина.

Карађорђе се дуже изговарао да он вођство не може да прихвати зато што он зна да буде врло љут, што не може да трпи неслогу, раздоре, неке старе свађе због којих се губе животи, па ће можда и да убије, а то се некоме неће допасти, па ће се одвојити на страну, што ће непријатељи једва дочекати, па ће сви горе него икад проћи. Предлагао је кнеза Теодосија. Сви ови изговори Карађорђеви нису могли да промене намеру скупа, а Станоје Главаш му је рекао:

- Ђорђе, ако се ти нећеш примити старешинства, ја из ових стопа идем с хајдуцима у планину, па радите што вам је драго!

Тада сви понове да они баш таквог хоће као што је Карађорђе о себи говорио.

Карађорђе све присутне оштро и брзо премери погледом и викну:

- Хоћете ли сви да вам ја будем старешина?

- Хоћемо! - одговори скуп као запета пушка.

- Хоћете ли?

- Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо! - одјекну и по трећи пут са свих страна.

- Е, којекуде, онда хоћу и ја вас! - одговори им Карађорђе, па приђе те се пољуби прво с Теодосијем, а затим с протом, Станојем и свима оближњима.

Карађорђе је кренуо са Тополцима и другима. Из Тополе дошли су до Сибнице, ту запалили хан, убили седамнаест Турака и десетину заробили. Од Сибнице је Карађорђе пошао у Рогачу. Ту је са Марком и Јанком Катићем дигао село и запалио сеоски хан. У том је дошао Аганлија у село Дрлупу са четиристо Турака и кнезом Максимом из Губеревца, јер се села око Београда још нису била подигла на устанак. Са њим је пошло по Аганлијиној наредби и три стотине Срба.

Аганлија је кренуо да преговара са Карађорђем. Договоре се преко представника да се сусретну поред села, на ливади, и тада сваки поведе са собом по двадесет храбрих и угледних пратилаца. Аганлија је нудио Карађорђу и осталим устаничким старешинама сто дуката само да умире народ, а кад је то Вожд одбио, предложио је да им у Аустрији купи куће, винограде, ливаде и воденице. И то је био неприхватљив предлог. Карађорђе је једино тражио да за договор о миру гарантује Аустрија.

Дахија то није могао да прихвати јер је добро знао да су он и остале дахије одметници од султанове власти и узурпатори за које ниједна страна сила не би пристала да гарантује.

Одмах иза прекида преговора дошло је до борбе. Ту Аганлија буде рањен, погине десетак Турака и двојица Срба. Аганлија, обесхрабрен раном, нареди повратак у Београд. Срби се обрадују и охрабре овом првом већом победом над Турцима.

После Дрлупе, дође око осамсто Срба у Иванчицу, па на конак у Раниловић, затим у Тополу и даље на Рудник. Тада устанак постепено захвати целу Србију и умноже се успешне и неуспешне битке све до 1813. године.

Карађорђе је у Тополи имао магазу са сољу и другом робом коју обично купују сељаци. Како услед вођења устаничких послова и ратовања није могао сам да се бави трговином, то је посао предао своме брату Маринку.

- Седи овде и продај робу. Кад се вратим, показаћеш рачун и дати паре.

Треба истакнути да је Маринко, мада је имао жену и децу, био човек врло лошег морала. Ђорђе је више пута морао да расправља жалбе које су против њега износили сељаци због његовог поквареног владања.

Пошавши једном на саветовање са старешинама, Ђорђе сасвим случајно сврати у магазу. Она је била готово празна, а код Маринка ниједне паре. Робу продао, а новце потрошио.

Видевши то Карађорђе је позеленео у лицу од муке.

На несрећу оба брата, тога часа упаде нека разјарена жена и рече Ђорђу да он тера Турке а у Тополи је оставио брата који је гори од сваког субаше. Па исприча шта је све Маринко радио и како је напаствовао њену кћерку и жене по селу.

Ђорђе на то не рече ништа, него узе један коњски поводац, начини омчу и намаче је на врат несрећном брату, који је дрхтећи стајао. Затим погледа момка Алексу Дукића из села Бање, који и без наређења схвати Вождову заповест. Попео се на скеле новоградње. Познајући добро Карађорђеву прекост, надао се да ће брзо попустити, па је зато три пута испустио конопац који му је Вожд добацивао.

- Дукићу - цикну Карађорђе - хватај, или ћу те скинути с тих скела!

Знајући шта га може снаћи, момак прихвати конопац. Са Маринком је било свршено. Остао је да виси о новоградњи. Вожд је пошао да већа са старешинама. Потом се затворио у своју собу и двадесет четири сата никога није пуштао. Нити је што јео нити пио.

Карађорђе је био изузетно вредан. Кад није био са војском, код куће је крчио шуму, орао, копао, косио, као и други сељаци. Правећи обруче за буре, искривио је златну руску медаљу, коју је добио за велике заслуге и стално ју је носио на грудима. У јелу и пићу био је умерен: погача и папула, кад је пост, а погача и суво месо када се мрси, и уз то чутурица шумадијске ракије. То је за њега била најбоља гозба.

Био је добар ратар, а знао је успешно и да тргује.

У време аустријског рата против Турака, од 1788. до 1791. године, био је вођа једне веће чете војника и њоме је добро командовао.

Затим, у време београдског везира Хаџи Мустафа-паше, кад су јаничари из Видина нападали Београдски пашалук, овај везир га је поставио за буљубашу над једним делом српске народне војске.

И најзад, као што је већ речено, кад би га прилике на то натерале, умео је да буде и хајдук.

Захваљујући усменој народној епској традицији, знању и сећању које су о српској прошлости и некадашњој величини српске државе, у време Немањића, Лазаревића и Бранковића, баштинили и преносили ретки ученији духовници по манастирима, а још ређи свештеници, Карађорђе је, поред циља да се Србија ослободи турског ропства, имао идеју да се поврати величина и слава средњовековне Србије. Отуда је он посебно подржавао неговање култа првог српског краља из династије Немањића, Стефана Првовенчаног.

Са оваквим врлинама, које су код осталих устаничких старешина мање-више биле ретке, могао је само човек Карађорђевог кова да отпочне устанак против Турака и народ поведе за собом. Био је посебно свестан потребе упорне борбе против Турака за ослобођење Србије. Али како су велике силе имале своје посебне интересе на Балкану и у Турској па нису помагале српске устанике, а ни међу самим устаничким старешинама није било слоге, све га је то спречило да оствари своју најважнију идеју - слободну Србију.

Карађорђе се облачио као и други сељаци: на глави шубара, на ногама опанци, понекад чизме, потом сељачка кошуља, јелек, чакшире и појас, иза којег се помаљао пиштољ који никад није промашивао. Преко свега носио је велики гуњ. Карађорђе је био пешак на гласу, у боју је највише волео да се бори пешке. Кад је јахао, најрадије је био на свом дорату.

Бројне његове личне врлине као и неколико чињеница учиниле су да Карађорђе постане несумњиви вођа устанка, уважаван како од обичног народа тако и од велике већине значајних војвода. Био је одлучан, упоран, храбар и правдољубив. Уз то је поседовао велико животно искуство, јер је био старији од већине устаничких првака. Затим, био је дубоко свестан осионости и суровости дахија и зла којег су народу чиниле. Његовом ауторитету допринели су ратничко и хајдучко искуство, висок раст и велика физичка снага. Знао је да се од дахијске власти народ може ослободити једино оружаном борбом.

Француски завојевач Наполеон Бонапарта имао је о Карађорђу најлепше мишљење и ставио га је изнад себе.

Александар Први Романов, руски цар, упутио је почетком 1813. године писмо Карађорђу:

"Љубезни брате Ђорђе Петровићу!

Крајње жалим што је Русија принуђена да сада остави Србију и усмери све своје силе против Бонапарте ради спасавања себе. Ако да Бог да се Русија спасе и остане у целости, Србију неће оставити, чак и кад би Србија неочекивано посрнула. Русија ће је избавити и обновити, још боље него што је била."

Алија Гушанац, упорни турски бранилац опсађеног Београда, пише Карађорђу:

"Храбри Ђорђе! Твоје су победе необичне и дивне, и то је заиста истина да је твоја раја победила војску мог султана и господара."

Карађорђе је врло брзо израстао у великог јунака и неспорног вођу устаничке Србије. О њему је већ 3. октобра 1807. године у Загребу приказана, на немачком језику, драма под називом "Храбри Срби" (Diе tаrpfеrеn Sеrviеr) од барона Јохана фон Кулмера, војног заповедника Загреба. Две године касније Иштван Балог пише драму у три верзије, под насловом "Црни Ђорђе", јуначка драма ("Csеrni Gyоrgy", Vitеzi Drаmа) која се први пут игра 12. септембра 1812. у Пешти на мађарском језику само за Србе и Грке. Јоаким Вујић прерадио је Балогово дело и превео га на славеносербски 1812. године приказујући га у Сегедину 17. августа 1815. године.

Од његових личних мана треба рећи да му је нарав била превише бурна, понекад напрасита и жестока, када је лако потезао пиштољ и сабљу и лично пресуђивао онима који су се огрешили о традиционалне моралне норме и чинили преступе и огрешења који су штетили устанку. Имао је и слабост према женској лепоти, а био је поводљив за оговарачима и знао је да покаже прилично тврдичење...

Карађорђу је смртна грешка што је напустио Србију 1813. године.

Бошњак ефендија Ибрахим Манзур прича о стању у Србији после слома устанка:

"Једва се доиста може веровати колико су много рогате марве и оваца имали Срби и колико смо им ми поотимали. Путеви по Босни крчали су од стоке и од робова из Србије што су у Босну терани.

Имали смо обичај да се склањамо са главног пута да бисмо обишли ужасну слику неколико стотина мртвих телеса, обешених или на коље натакнутих, или на комаде исечених, којима остатке пси глодаху. Тога ради склањали смо се на добру четврт миље у страну, јер је толико требало да се избегне кужни смрад који издаваху те лешине!"

У страшним данима за српски народ после пропасти Првог српског устанка, представници три царевине показали су своје право лице. Повели су борбу за српске душе. Аустријанци су врбовали Србе за фрајкоре, Руси за насељавање малоруске степе, а Турци су схватили да без раје не могу. Стога су 21. октобра 1813. године објавили амнестију. Под претњом смртне казне забрањено је било убијање Срба, њихово одвођење у ропство и пљачка њихове имовине. Порта је повела кампању за повратак српских избеглица из Аустрије и Влашке.

После пропасти Устанка 1813. године Карађорђе је прешао у Аустрију, а потом у Русију где је ступио у контакт са тајним грчким друштвом, Хетеријом, ради организовања новог устанка против Турака. У јулу 1817. тајно је прешао Дунав и дошао у Србију. Карађорђев кум Вујица Вулићевић пренео је Вождов позив на договор кнезу Милошу Обреновићу.

У том тренутку кнез Милош није желео поново да ратује након што је Другим српским устанком постигао какву-такву аутономију за Србију, а знао је и да Карађорђе представља претњу његовом личном ауторитету у Србији. Милош је наредио Вујици Вулићевићу да убије Вожда.

Вулићевић је отишао до Карађорђа у Радовањски луг, код Велике Плане, где су вечерали, а 25. јула 1817. године, пред зору, Вулићевићев момак Никола Новаковић убио је Карађорђа секиром на спавању и одсекао му главу.

Вождова глава однета је београдском везиру Марашли Али-паши, одрана је, напуњена памуком и послата султану у Цариград.

Касније је Вујица подигао цркву Покајницу, а део пара за њену изградњу приложио је и кнез Милош, на инсистирање кнегиње Љубице. Њој и Милошу Карађорђе је био венчани кум.

Карађорђево обезглављено тело првобитно је било сахрањено у Радовању, а затим је кнегиња Љубица 1819. године наредила да буде погребено у тополској цркви. Много касније, када је изграђен храм Светог Ђорђа на Опленцу, као задужбина Карађорђевића, ту су пренети и Карађорђеви посмртни остаци.