Шта последњи чувашки пагани траже у молитвама од својих богова?

Усред Татарстана, руског региона на реци Волги, где већина становника исповеда ислам, још увек постоји село народа Чуваши чији житељи нису примили ни хришћанство ни ислам. Напротив, ревносно се придржавају древних ритуала, па чак приносе и праве жртве. Пружила нам се прилика да присуствујемо једном жртвоприношењу.

Стигли смо у Старо Суркино ујутру у десет до шест да присуствујемо „учуку“, годишњем молитвеном обреду. У пољу изван села су се окупили мештани и званице да свог врховног бога Туру моле за благостање, нудећи му на дар жртвену животињу. Унапред знам да ће се молитва завршити гулашем од жртвеног бика и већ ме подилазе жмарци. У продавници купујем бифтек без проблема, али кад бих погледала том бику у очи, било би ми веома жао. Срећом, бик засада стоји у једном дворишту и ја га још увек не видим.

 

Сергеј Потерјајев

Први прилази чича Петја, снажан мушкарац од педесетак година у радном оделу. Он је један од оних који ће клати бика. Њему то није први пут и зато је прилично спокојан. За њим у поље излази још неколико људи и жена, и сви облаче чувашку националну ношњу. Изводе бика и везују га за тарабу, да на крају мало пасе. Чича Петја оштри ножеве.

 

Сергеј Потерјајев

У међувремену жене точе у крчаг сок од цвекле, узимају жртвену погачу „јусман“ и одлазе на падину крај реке, где ће се вршити „учук“. Пре клања жене читају молитву и кропе бика чистом водом.

 

Сергеј Потерјајев

Поред нас у пољу има још само десетак људи, не више. „Реците, када ће се све ово завршити“, обрати ми се старија жена интелигентног изгледа са наочарима, окрећући главу од призора. То је Зинаида Воронова, сарадница Универзитета културе у Чебоксарију, главном граду Чувашије. Она је заједно са колегама дошла да проучава овдашње обичаје. Нема посебну жељу да посматра цео процес. Каже да некако није навикла на све то. Она је такође чувашке националности, али је крштена, као и сви у Чебоксарију. И поред тога, каже да никада није правила разлику између крштених и некрштених припадника свога народа.

 

Сергеј Потерјајев

„Сви смо ми знали за ове обреде од детињства, али нисмо томе придавали посебан значај“, прича она. Некрштених сада има само у неколико села у Татарстану. Већином живе овде, у Старом Суркину.

„У мојој породици нема крштених“

Чуваши су у 17. веку дошли овамо из околине Казања, јер нису желели да приме ни хришћанство ни ислам. Чуваши и Татари су турански народи, с тим што су Татари још у 10. веку примили ислам, а Чуваши су се већином обратили у православље. Мало је оних који су остали пагани. Они још постоје у мањим селима. Врховно божанство им је добри бог Тура (на чувашком језику та реч значи „небо“, „бог“), коме се супротставља Шујтан („ђаво“). Они верују да све живо у природи има у себи духа и да сваки људски посао има свог покровитеља међу божанствима. Такав систем веровања је и иначе био распрострањен међу различитим туранским народима, само што је врховно божанство имало различита имена: „Тенгри“, „Тејри“ и „Тор“.

Село Старо Суркино је добило назив по првом досељенику који се звао Серка. Добро је скривено у удолини и окружено густим шумама, тако да није баш лако доћи до њега. Најближи град Аљметјевск је удаљен 20 километара. Башкирија је овом селу ближа од Чувашије, а у Башкирији већином живе муслимани. Данас у Старом Суркину стално живи око 1.500 људи. Куће су чврсте, има много и новосаграђених. Село има школу и обданиште. Мештани говоре чувашки и руски. Када не врше своје обреде ти људи ни по чему се не разликују од других – проводе време на интернету, гледају телевизијске серије, возе аутомобиле, раде у канцеларијама...

 

Сергеј Потерјајев

Поред села постоје три гробља: за хришћане, за муслимане и за некрштене. Ово последње је највеће и најстарије. Уместо споменика на гробовима су „јупе“, тј. стубови. Мушкарцима се најпре праве од храстовине, а женама од липе, а касније се уместо дрвених праве камени стубови (тај обред се врши једном годишње, у новембру).

Село нема ниједан храм, и никада га није имало. Нема ни свештеника. Сва питања се решавају на савету предводника. „Ми се молимо тамо где станемо“, каже Галина Тимербајевна Бикбова. Она је један од сеоских предводника. Пришла нам је после читања молитве. Дели свима квас и „јусман“, „да бог прими жртву“. „Наш бог је претхришћански и предисламски бог Тура“.

 

Сергеј Потерјајев

Док мушкарци реде бика, жене пале десетак ватри на којима се кува жртвена каша „учук пата“. Прави се од хељде, пиринча и проса.

 

Сергеј Потерјајев

Појединци је зову „каша пријатељства“. На крају се додаје месо бика. Глава и копита се каче на стари храст, а прошлогодишње се скидају и закопавају на истом пољу, заједно са кожом и репом.

 

Сергеј Потерјајев

Житељи села сматрају да их обред пољске молитве чува од злих стихија и злих људи. „Ево недавно је био ураган. Поскидао је кровове у Аљметјевску, Зеленогорску и другде, а код нас је дувао само пет минута. И ми кажемо: хвала ти, боже, што нас чуваш“, прича Галина Тимербајевна. Она је 45 година предавала руски језик у школи, а сада је у пензији, гаји деветоро унучади. Све их васпитава у чувашкој вери. „Код мене нема крштених, пу-пу-пу. Ако би требало да ја будем крштена, мене би бог родио у таквој породици. Зашто се супротстављати својој вери?“ У поменутом ритуалу она учествује већ пет година, а пре тога се бавила организационим питањима.

Ураган је заиста дивљао на југоистоку Татарстана четири дана пре тог разговора. Чак је уочи тог дана ноћу у Аљметјевску био пљусак са олујом и грмљавином. Према прогнози, у Суркину је требало цео тај дан да буде кишовито. Ми смо чак замолили мештане да нам позајме гумене чизме, али нису нам требале. После молитве се облаци разиђоше, сунце се помоли, а трава се осуши.

 

Сергеј Потерјајев

„У младости сам била комсомолка и одбацивала сам ове ритуале“, прича Галина. „Мада, вера је вероватно постојала негде у дубини душе“. Сећа се како су и у совјетско време у Старом Суркину вршени сви обреди – и свадбе, и сахране, и вашари, и пољска молитва. Локална управа није то спречавала јер су и у њој људи поштовали те обичаје. Током протеклих година обред пољске молитве се обавља као део фестивала чувашког народа у Закамју. Организацијом се бави Ина Аљмукова, бивши руководилац Суркина, заједно са осталим активистима. Мало јој је криво што није стигла да обуче народну ношњу, јер је синоћ до касних сати учествовала на форуму чувашке омладине, па је јутрос спавала дуже те је на обред морала доћи у „цивилу“.

 

Сергеј Потерјајев

Обично чувашке жене украшавају ношњу новчићима, који су симбол изобиља. Галина Тимербајевна носи огрлицу са совјетским копејкама.

„Ово није религија, ово је поредак“

Мушкарци који су редили бика сада облаче свечана одела и спремају се за дочек гостију. Данас се очекује делегација из администрације рејона. У десет сати преподне већ се окупља неколико стотина људи. Културноуметничка друштва ће певати старинске песме, ту ће бити разапети и шатори са народним занатима и свима ће бити понуђена каша.

 

Сергеј Потерјајев

Стасит човек у везеној кошуљи представио нам се као Николај. То име му пише у документима, а код куће га зову Мигус. Многи Чуваши имају по два имена. Мигус је вајар из Чебоксарија, има 54 године. Дошао је да се упозна са обичајима свога народа. Родитељи су га крстили у детињству, али се он касније сам вратио старој чувашкој вери. „На факултету смо проучавали различите религије. Тада сам схватио да све то није моје. Крштење је било формална ствар. Рецимо да су родитељи то учинили непромишљено. Моји синови су сада већ одрасли и одлучили су да проучавају наше обичаје. Ово у шта ми верујемо није религија, него одређени поредак ствари око нас“. Он каже да чак и крштени Чуваши у дубини душе верују само у Туру.

Додуше, Галина Тимербајевна истиче да некрштених Чуваша има све мање. „Сада је крштење модерно међу омладином. После нас можда неће ни остати некрштених Чуваша“. Пре десет година је у селу било око 5% крштених. Сада их је већ 20%.

 

Сергеј Потерјајев

Али „на бика“ се и даље окупља цело село. Неко прилаже сто, неко двеста рубаља. Овај данашњи је, на пример, коштао 54.000 рубаља, а поред њега су купљене намирнице за кашу, каже руководилац Старог Суркина Николај Валерјевич Леонтјев. „Ја сам цео живот провео овде. Нисам крштен. Није ни моја жена, нису ни њени родитељи“, каже он. „Када смо 2006. године добили млађу ћерку одлучили смо да се сви крстимо. Тада сам имао 35 година. Изабрали смо православље. Чини нам се да нам је оно најближе. Увек смо веровали у Бога иако овде и нема храмова. Свако има свој избор“. Он сматра да је најважније да житељи његовог села имају радна места и добре путеве, и да сви имају струју. Николај Валерјевич је такође учествовао у скупљању новца за бика.

Ана Сорокина, Russia beyond