ГРОБЉЕ БРОДОВА КОД ПРАХОВА

11.07.2019. год.

Повлачећи су Дунавом после пораза на Црном мору, немачка флота није могла проћи кроз Ђердап. За њом је пристизала Дунавска флотила Црвене армије, а на копну су је чекали србски партизани. Немци су своје бродове потопили код Прахова и њихови остаци се и данас налазе у кориту Дунава. Данас, уочи 75 годишњице после потапања ових бродова најављује се њихово вађење, уз навођење гомиле предпоставки и нетачних тврдњи, посебно о броју потопљених објеката, жртвовању немачких рањеника, па чак да су то Немци учинили због опасности од четника војводе Пилетића. О том догађају има доста литературе немачког порекла, па не могу извори бити новинарски чланци писани без аргумената

Приредио Бошко АНТИЋ, контраадмирал у пензији

ПОВРАТАК ДУНАВОМ

Када се почео назирати слом фашистичке Немачке 1944. године, Немци су се почели повлачити на свим фронтовима, па и са доњег и средњег Дунава. Разбијање немачко - румунског фронта у августу 1944. године условило је повратак Дунавске флотиле Совјетског Савеза на Дунав. Немци су у делти Дунава имали мали број слабо наоружаних бродова. План њиховог окупљања није реализован.

У време склапања примирја између Румуније и Совјетског Савеза у Оршави су се налазили делови немачке Дунавске флотиле под командом капетана фрегате Кезера (Каser). Били су то: топовњача "Bechelaren", патролни бродови "Aleksandar" и "Notnung", пробијач минских препрека, наоружане артиљеријске сплави и друга пловна средства. Касније су им се придружили бродови „Oder“ и „Wеichel". Већ 26. августа Румуни су напали митраљеском ватром немачке бродове и приморали их да се повуку у Текију. Топовњача "Bechelaren" вршила је евакуацију преживелих немачких војника из Оршаве, а под јаком ватром бродови су се морали повући узводно, након чега су кренули у пробијање кроз Казан. Међу овим бродовима су била и два торпедна чамца, па је формирана Борбена група "Железна врата"

Tоповњача «Бецхеларен»

Немачки састав је био под сталном ватром Румуна и јединица НОВЈ. Код места Молдава на мину је наишао миноловац "Троње" и потонуо. Саставу су се прикључиле артиљеријске сплави АТ-916 и АТ-917, те пробијач препрека 192. Група је стигла до Базијаша, два торпедна чамца су упућена на Балтик, а борбена група под командом капетана Ашенбаха (Аschenbac) се вратила натраг да би са једним пешадијским батаљоном обезбеђивала повлачење групе ZIEB кроз Железна врата. Од свих немачких бродова који су се нашли низводно од Железних врата само ескортерима "Оder" и "Wеichel" је успело да се благовремено пробију.

НЕМА ПРОЛАСКА КРОЗ ЖЕЛЕЗНА ВРАТА

Сломом немачко - румунског фронта у Бесарабији прекинут је рат у Црном мору. Американци су бомбардовањем Констанце, 19. августа 1944. године, потопили више подморница (подморницу U-18 је потопила посада), миноловаца и торпедних чамаца. Већ у ноћи 21/22. августа наређена је евакуација немачких снага из Црног мора. Повлачењем је руководио контраадмирал Paul – Willi Zieb (Циб), главни директор бродоградилишта у Констанци. По њему је група и добила име "Каmpfgruppe Zieb". Повлачење Дунавом је било неминовно, јер је железнички саобраћај био несигуран, а Средоземним морем се није могло. Окупљање је обављено у Браили. На путу ка рејону окупљања оштећен је од земаљске артиљерије Црвене армије пробијач препрека "Potemkin", који се насукао и био заробљен.

Kонтраадмирал Paul Willi Zieb (Циб)

- Група ZIEB напушта Браилу 25. августа са много накрцаног материјала опљачканог у рату. На челу је артиљеријска сплав МFP-563, која је преуређена у пробијача препрека. На почетку су у саставу били војни транспотртери 106 и 110, артиљеријска сплав МFP-563 и четири тегљача који су теглили три барже и четири тегленице преграђене у пловеће радионице. Успут су се у састав укључили преостали бродови и Казнени батаљон немачке копнене војске. Код Хиршове су се налазили мање или више оштећени бродови, па су остављени. Непрекидно се састав повећавао, а приључиле су му се и пловне јединице 7. немачке флотиле артиљеријских сплави под командом капетана корвете Стелтера (д.Р. Бернхард Стелтер). Овај састав је и упозорио команданта групе да се даље не може пловити јер се иза окуке налазе румунски монитори. Извиђањем речним патролним чамцима установљено је да су то, у ствари, немачке сплави и одред инжињеријских пловних средстава под командом капетана Шебела (Schobel) са 1.800 људи. Тада је наишла 1. немачка флотила под командом капетана Волтерса (Wоlters), покушавајући да се пробије из средњег Дунава у Црно море, не знајући за наредбу о повлачењу из Црног мора узводно. Тако се скупило око 100 немачких бродова. Дисциплина је била незадовољавајућа, а предстојало је пробијање поред утврђених положаја код Чернаводе. Одлучено је да се даље маршевање настави ноћу.

КОЛОНА ДУГА 20-25 КИЛОМЕТАРА

На челу састава био је КТ-110, за њим половина артиљеријских сплави, трговачки бродови, бродови - радионице, барже и пенише, затим остале артиљеријске сплави, те као зачелни КТ-106.

После покрета колона се развукла у дужини од 20 до 25 километара, што је спречавало заједничко дејство око 100 топова калибра 20 до 75 мм. Код Чернаводе је дошло до артиљеријског сукоба са румунском артиљеријом, у коме је по немачким подацима изгубљено 11 бродова са 480 људи, а губици код Румуна, по истим подацима, били су око 6.000 људи. И остали бродови који су се пробили били су оштећени, а заостали бродови су заробљени од Румуна. Чернавода је била разрушена и уништена. Већина заосталих оштећених немачких бродова заробљено је од румунских монитора, међу њима и брод - радионица III са својим тегљачем "Kreutzenstein" 30. августа код моста у Ђурђу, затим баржа 164.

Немачки бродови су се пробили код Чернаводе, али су се преостали бродови и посаде налазили у врло тешкој ситуацији, јер за бројне рањенике није било санитетског матетријала, бродови нису имали више муниције, а недостајала је и вода за пиће, хлеб и погонско гориво. Командант састава је упутио официре на свих преосталих 163 брода да установе стање залиха. Било је укупно 8.000 људи, а резерве су биле мале. Трупци са баржи коришћени су за ложење бродских котлова, топови који су превожени постављени су на места оштећених бродских топова, па је повлачење настављено, али је састав поново ушао у ватру румунских батерија од 105 милиметара у бетонским кулама и био приморан да тражи заштиту иза острва уз бугарску обалу. Румуни су одбили да у свитање 28. августа ослободе пролаз и контраадмирал Зиеб је одлучио да настави повлачење упућивањем артиљеријских сплави кроз рукавац уз бугарску обалу, а да са осталим бродовима истовремено уплови у нешто дубљи румунски рукавац. Румуни нису отворили очекивану ватру из својих батерија 150 мм и минобацача 125 мм, па је састав прошао. У међувремену су отклоњени неки кварови на бродовима, погинули су сахрањени на морнарски начин, вода за пиће узимана је из Дунава, а на једном од тегљених шлепова пронађено је 2.000 тона сувог грожђа. Након проласка поред 30 километара дугих румунских положаја бродови су стигли до бугарског града Русе, где су усидрени.

У Русеу је командант састава добио наређење да настави пловидбу Дунавом. Морнаричка команда "Југ", са којом је телефонски контактирао командант састава, била је у пуном покрету ка Бечу и врло заинтересована за судбину групе "ZIEB". Адмирал Фрике је наредио да састав настави са узводном пловидбом, да се рањеници искрцају у Свиштову. Насупрот томе, бугарски командант града дозволио је да се група снадбе у потпуности и бродови су наставили марш, те су 29. августа у 13.35 часова усидрили испред Свиштова где су искрцани рањеници (њих око 700 и 300 жена и деце). Ту се одустало од намере да се потопе транспортни бродови јер бугарски командант није дозволио да се 3.000 до 4.000 немачких цивила транспортује железнциом и састав је око 18.00 часова наставио марш. Неки бродови нису испловили због недостатка горива, па су потопљени или су били заробљени од Црвене армије. Код места Турну Магуреле дошло је до лакшег боја с румунским батеријама. Увече се састав усидрио и наставио пут 31. августа у 5.00 часова, када је командант састава одлучио да се пробију кроз румунске положаје код Калафата.

Уз пут су немачки бродови трпели спорадичну ватру и због јаке речне струје одустало се од теглења шест тегленица, па су биле потопљене код Калафата.

Код Видина саставу су се прикључиле три артиљеријске сплави из групе потпуковника Броувера и заузеле место у строју иза КТ-110, док је других шест артиљеријских сплави распоређено испред командног брода са циљем појачања целе колоне.

Брод болница “Bromberg”

UJ-106 еx КТ 23

ПРОБОЈ ПОД БОРБОМ

У вечерњим сатима 31. августа започео је тешки бој са румунским утврђењима код Калафата који је трајао све до 10.00 часова 1. септембра. Већ у 21.00 часова добио је КТ-110 погодак у котловни простор, машина је стала, а брод се насукао. Остали немачки бродови пролазили су под борбом поред командног брода који је и даље трпио тешке поготке. Командни брод је био разрушен, крма је примала воду, прамац је био у ватри, уништена су била сва оруђа од 75 мм, 37 мм, четвероцевац 20 мм, леви противавионски топ од 20 мм и оба митраљеза. Жене штаба су гасиле ватру каблићима, јер сисаљке више нису радиле. Уз бок брода пристала је артиљеријска сплав MFP-301 ради прекрцавања жена и других гостију. На MFP-301 прекрцао се и командант Циб како би поново преузео команду над саставом у своје руке. MFP-301 је пловио узводно поред бројних немачких бродова који су горели или били оштећени, али су и на румунској обали запламсали бројни пожари. Жестоки артиљеријски двобој трајао је непрекидно. У 23.00 стигло је још осам артљеријских сплави капетана корвете Сталтерса који је примио наређење да привремено преузме команду над саставом, те да по могућности што више бродова још током ноћи спроведе до Прахова. Три сплави требало је послати до КТ-110, али се ова три брода нису појавила благовре мено. Контраадмирал Циб се вратио на КТ-110 око 24.00 моторним чамцем. Брод је у међувремену отклонио квар машине и могао је уз помоћ тегљача “Gastein” да вози брзином од 5-6 километара на час. Да би се убрзала вожња наређено је да тегљач “Mainz” који се налазио у близини потопи своја три брода које је до тада теглио, те да се прикључи командном броду. Око 2.00 пуштен је тегаљ са тегљача “Gastein”, како би могао да отегли један брод који је био оцењен као врло значајан. У Прахову се утврдило да се ради о тегленици која је била натоварена најбољом румунском ракијом, која је била узрок многих невоља. Ноћни бој је разбио борбени поредак и састав је остао без оклопљених бродова на челу.

Nаоружани брод UJ-314

Тегљач "Mainz" који је теглио КТ-110 у тегљу убрзо је примио неколико узастопних тешких погодака и потонуо. Једна артиљеријска сплав, која је возила према тонућем "Mainz-u" је погођена и одмах је потонула. Следећа сплав која је била по крми прва једва се ослободила и наставила вожњу. КТ-110 призвао је сплав MFP-534, па су бродови заједнички наставили вожњу. Командни брод је био већ сав у рушевинама када је у 9.56 последња граната онеспособила и кормило. У 10.35 оба су се брода усидрила испред Прахова. После страдања командног брода и оних који су га спасавали, укупно је остало још 172 немачка брода, јер је пре Калафата изгубљено 20 бродова.

Десантне снаге Дунавске флотиле СССР-а у кретању Дунавом

ДАЉЕ СЕ НЕ МОЖЕ

Након пристизања у Прахово искрцани су рањеници (око 1.600), а затим се приступило отклањању недостатака и оштећења на ратним бродовима уз помоћ преосталих бродова - радионица. Рањеници су били под отвореним небом, у кукурузиштима. Организована је одбрана са воде и са копна, а командант Циб је одлетео за Београд, где му је саопштено да су Железна врата у рукама Црвене армије, те да их треба концентричним нападом поново заузети, али ти планирани напади нису успели. Након схватања да су Железна врата неосвојива и да се не може извршити њихово форсирање, наређено је потапање свих бродова и осталих пловних објеката. Потапање бродова наредио је командант IMRDD (Inspektorat Minenraumdienst Donau - Инспекторат службе разминирања Дунава) капетан бојног брода Лаутен Шлегер (Lauten Schleger), када се уверио да је повлачење кроз Железна врата немогуће. У току спровођења ове наредбе стигло је наређење Групне команде копнене војске да се заустави потапање и слање транспорта за евакуацију рањених којих је још било у Прахову 1.350, међу њима 430 жена и деце. Наређење је повучено када је у Београд упућена секретарица команданта састава, јер је како кажу сами Немци било чиста глупост, цивили су извучени у два транспорта (један је код Зајечара наишао на мину коју су подметнули партизани) преко Неготина, али потапање бродова није у потпуности извршено, јер су у међувремену ојачане снаге Црвене армије и Румуна на обали, па је око 12 натоварених бродова заробљено. Пук "Бранденбург", који је штитио потапање бродова, након петоседмичног марша, стално нападан од партизана, стигао је у Београд.

Тиме је операција завршена, потопљено је преко 150 немачких бродова и других пловних објеката. Спашен је највећи део људства. Током читавог повлачења појављивали су се бројни проблеми командовања, тактичке и психолошке природе. Састав је био огроман, снабдевање је било импровизовано, бродови из Црног мора нису се прикључили саставу, па је састав лишен њихове борбене моћи. Немцима је већ седмицама било јасно да се у Румунији спрема преврат, али из политичких разлога је било забрањено предузимање било каквих мера у циљу спречавања могућих последица, па и припрема за евакуацију. Тако да Циб и није знао колико бродова има успут, какав је распоред снага и шта га чека. Нису имали ни карте, ни радио-везу, никаквих нарећења. Потпуни распад фронта, примирје и прверат у Румунији, те разне гласине, су нарушиле морал Немаца. Једва су постојале још неке илузије о исходу рата. Основни циљ је био избећи руско заробљеништво.

Посадама, које су чинили морнари, војници копнене војске, руски добровољци, припадници казненог батаљона, цивили, жене и деца, било је тешко управљати. Дошло је и до велике преморености посаде. Приликом једног боја бацио је командант КТ-110 са моста празну шољицу за кафу на командира топа, јер је једноставно одбијао "сарадњу".

И у тактичком смислу је било проблема, јер многи бродови, међу којима и артиљеријске сплави и транспортни бродови (КТ) нису били грађени за употребу на рекама, те су због дубоког газа могли да користе само дубље рукавце Дунава. Борбена моћ осталих бродова била је мала, а 50 трговачких бродова никаква. Маршевска брзина је била незнатна, у најбољем случају 7-9 километара на час. Многа пловна средства нису имала погон па су тегљена. Сигнализација између 200 бродова, развучених у колони дугој 25 километара, била је отежана и није било говора о јединственој команди код дејстава. Пролази без борбе извршени су дању, а они ноћу под борбом. Не може се објаснити зашто румунске батерије са бетонских положаја нису успеле да потпуно униште конвој. Немци нису полагали мине да би спречили румунске мониторе и Дунавску флотилу Црвеме армије која је ишла за њима да их напада јер мине нису ни имали.

Локтионов пише да је Браилу напустила група немачких бродова (7. флотила десантних бродова, 1. флотила обалске одбране, помоћни и транспортни пловни објекти од преко 160 јединица). Он каже да су Немци у рејону Чернаводе и Калафата изгубили преко 30 ратних и помоћних бродова и око 1.000 људи. Немци нису од команде бугарског гарнизона у Рушчуку добили одобрење да искрцају са транспортних и помоћних пловних објеката (које су намеравали да потопе да би олакшали продор ратних бродова) 3 - 4 хиљаде људи и да их потом упуте железницом преко Софије у Београд,

Немци су, према Локтионову, у рејону Прахова искрцали 5.000 људи и део терета са транспортних и помоћних бродова и упутили их железницом за Београд, где нису стигли, јер су их на путу уништили партизани. Ноћу 5. септембра, Немци су потопили у рејону Прахова и Турн Северина преко 60 транспортних и помоћних пловних објеката и оштећених ратних бродова.

Између осталих потопљених бродова на нашем делу Дунава, наведених у чланку Стефана Цикоса "Мински рат на Дунаву", објављеном у часопису "Marine Rundshau" број 8/1975. наводе се и мински бродови потопљени код Прахова: "Baden XV", "Baden XVI", "Braunkhole VIII", "Kehl", "Kronos VIII", "Mosel" и "UJ-314

У књизи "Der Seekrieg in den Ostereuropaichsne Gewassern 1941-1945" (аутор Јург Маситер) на стр. 310-335 наведени су следећи бродови потопљени код Прахова: топовњача "Bechelaren", патролни брод "Aleksandra", патролни брод "Notnung", речни патролни чамац "C-3024", ескортер "Oder", ескортер " Weichsel", артиљеријска сплав "АТ-916", артиљеријска сплав "АТ-917", артиљеријска сплав "МFP-563", артиљеријска сплав "МFP-301", артиљеријска сплав "МFP-534", пробијач препрека "192", транспортни брод "КТ-110", транспортни брод "КТ-106", тегљач "Gastein" и тегљач "Мainz"

Потопљени објекти

* * * * *

Данас, после 62 године, ови потопљени објекти постају предмет интересовања, јер се већ дуже времена најављује њихово вађење. То се чини из еколошких разлога, али најваљују се и економски разлози, као и радозналост. Долази до дилема о броју потопљених објеката. Анализирајући наведене податке о броју бродова који су се нашли у Црном мору, о броју бродова који су се нашли у Црном мору, и броју бродова који су били на доњем Дунаву и губицима долази се до закључка да се ради о броју oko 150. Сам податак да се са бродова искрцало око 1.600 рањеника и цивила, те да је један њихов део искрцан још пре него што је пловни састав стигао у Прахово, говори о већем броју бродова. Да је на сваком броду било по 50 рањеника (то је велики број s обзиром на димензије речних бродова) требало је 32 брода. Велики број бродова није могао имати на себи људство јер је био натоварен материјалом, свакако највише ратним пленом. Ту је био и Казнени батаљон немачке копнене војске, управа бродоградилишта и вероватно и чланови породице. Према томе, сигурно се ради о броју од око 150 - ак бродова. У књизи Јурга Мејстера "Der seekrieg in den Osteropichen Gaweccewph 1941-1945" се наводи да их је код Калафата било око 172, а у борбама код овог града претрљени су велики губици.

Хидросистем Ђердап 2” изграђен је у рејону поптопљене немачке флоте

Према писању "Политике" од 15. јула 2001. године, Резолуција Информбироа је спречила вађење ових бродова. Према сећању мештана, од августа 1947. године до пролећа 1948. године, наши стручњаци и припадници Црвене армије извадили су из Дунава седам бродова и два шлепа. У вађењу су учествовале и наше дизалице "Сутјеска" и "Соча". Било је у тим пловилима највише оружја и експлозива. извађен је и један шлеп пун сувих смокава упакованих у неколико стотина џакова. У једном шлепу нађено је 60 тона бакра из Бора (несигуран податак, одакле бакар из Бора укрцан на брод који долази из правца Црног мора?). Акција је прекинута после објављивања Резолуције Информбироа.

У том чланку се тврди да Праховљани сведоче да су Немци потопили и један брод са својих 1.500 непокретних рањеника (од наведених 1.500 искрцаних 430 су биле жене и деца, нису могли бити сви тешки рањеници, а немогуће је да на једном броду буде 1.550 заробљеника јер је то приближно преко 100 тона тежине). Један су потопили празан пошто су га напустили рањеници. Ова тврдња је мало вероватна, уствари неприхватљива, јер ни на један брод није могло стати толико рањеника, а такав поступак се не би могао сакрити. Некоректно је писати неистине, па макар оне биле и о непријатељу.

Карта Дунава са уцртаним потопљениом објектима кос Прахова

Каква је данас ситуација са тим бродовима и у каквом су стању тешко је речи. Сигурно је, поредећи стање лима на бродовима немачког порекла из тог периода (речне тенконосце који су исти као и десантни бродови овде потопљени), који су дуго били у употреби, трупови нису у потпуности иструлели. Вероватно је остало и материјала који се није могао однети копненим путем, у највећем броју наоружања које је извлачено бродовима. Дубина на којој се данас бродови налазе је испод 10 метара, а један део је услед ниског водостају ван воде, и неће представљати никакву препреку. Један део је потонуо у муљ и песак. Бродови су сигурно напуњени песком, а могу се очекивати и мине и експлозивна средства, па ваља пажљиво приступити послу.

Све у свему, вреди извадити остатке потопљених објеката. На њима је сигурно и доста предмета музејске вредности, посебно наоружања.

Као што се види из приложене карте налазе се ван оси пловног пута и објекти који буду радили на њиховом вађењу неће ометати пловидбу.

Литература:

Jurg Meister, Der Seekrieg in den Osteuropaischen Gewassern 1941 - 45, str. 310-335.

Otto K.W. Heuerburg, Der Land transport von U - Booten zum Schwarzen Meer, Marine Rundschau 6/1955.

F. Popp, Overland Transport of German Ships During World War II, U.S.N.I. Proceedings 1/1955.

Stefan Csikos, der Minenkrieg auf der Donau, Marine Rundschau 8/1975.

E. Groner 1990: Band 6, str. 132 i 134; Band 7, str 32, 35 - 36, 38 - 39 138 - 140 i 228 - 229; Band 8/1, str. 105, 112 - 114, 117 - 119, 121 - 122, 131 - 134 i 228 - 229, Band 8/2, str. 261 - 263,

Donau - Schiffahrt, Bayeroschen Lloyd, Regenzburg, str. 103 i 175.

Dr. eng Cristian Craciunoiu - Mihai Georgescu, Danube monitors, Bukurešt.

Schifffahrtsliste der DDSG von 1901 bis 1979, Quelle: Vom Raddampfer zum Schubverband- DI Hans Scherer.

Minenverseuchung der Donau ab April 1944, Von Theodor Dorgeist.

Бошко АНТИЋ, контраадмирал у пензији