„Само осиромашени ум може постати дио организације која га је бомбардовала осиромашеним уранијумом“

27.06.2019. год.

Председник Праве Црне Горе Марко Милачић учествовао је на другом међународном симпозијуму под називом „Последице бомбардовања Југославије осиромашеним уранијумом 1999“ на Универзитету у Нишу, у организацији Адвокатске канцеларије Алексић.

Преносимо излагање Милачића у целости:

"Долазим из Црне Горе у којој званично влада такав ум: до те мјере осиромашен да је по диктату њихових ментора, такође осиромашених умова, угурао, на силу, мимо воље већине и мимо референдума, моју земљу у окриље НАТО савеза. Осиромашени ум не брине за осиромашени уранијум, такав ум лишен је осјећаја одговорности пред човјеком и историјом.

30. маја 1999. године моја земља, Црна Гора, имала је блиски сусрет са осиромашеним уранијумом. Девет година након нашег првог блиског сусрета са осиромашеним умовима који су дошли на власт у Црној Гори и до данас радиоактивно зраче, на целу таквих је Мило Ђукановиц.

Тог маја 1999. године бомбардовано је полуострво Луштица. Још прецизније рт на њему - Арза. То је бисер и капија Боке Которске на којој се налази тврђава, ту подигнута за вријеме Аустроугара. Такозвана „приморска тврђава Бока“. То је била друга по важности војна база Аустроугарске монархије на Јадранској обали. Давније, на том бисеру планете, ту је била античка тврђава из које су сачувани фрагменти већих амфора и посуда.

НАТО је, баш ту, испалио скоро 500 пројектила, 30 мм, из топа на авиону А-10 Тундерболт. Око 300 пројектила било је са пенетратором од осиромашеног уранијума. Укупно око 88 кг осиромашеног уранијума. За оне који не знају, рт Арза, његова јужна страна је површине тек неколико оволиких сала. На ту површину засуто је скоро 100 кг осиромашеног уранијума.

Исти дан на терен су изашли припадници војске, чета из састава ратне морнарице војске Југославије. Извиђање су директно, на лицу мјеста, на рту Арза, спроводиле старјешине јединице: резервни поручник, командир другог вода и командир првог извиђачког одјељења. Један од њих је мој пријатељ Веселин Јањушевић. Он голим рукама сакупља фрагменте пенетратора од осиромашеног уранијума, дјелове зрна и све што се могло видјети голим оком и тако сакупљено, заједно са двојицом сабораца, превози у објекат бивше Аустроугарске извиднице у близини, гдје тај радиоактивни отпад остаје наредни дужи период.

Док они малтене голоруки чисте тај отров засут са неба, они који су га ту испоручили, НАТО војници и пилоти, још на војним обукама, у приручнику под одјељком “Златна правила” уче да се на удаљености до 500м од тенка, возила или зграде, погођене пројектилима са осиромашеним уранијумом обавезно мора носити маска.

Ови млади војници нису читали НАТО уџбенике и нису бјежали на удаљеност од пола километра, већ су били у средишту, епицентру највеће радијације по глави становника у том тренутку, на читавој планети, усред бисера Боке.

Само са једним циљем – да се таквом примитивном деконтаминацијом што брже уклони што више осиромашеног отрова, ризикујући своје животе и своје здравље. Спавали су и боравили на двадесетак метара од депонованог материјала чувајући да народ и ђеца са њим не дођу у додир.

Тек двије године након тога почела је званична деконтаминација и од процијењених 88 кг уклоњено је нешто мање од 80 кг и више слојева земље, камена и све депоновано у бункер. Остало је око 10 кг. Годинма након тога, све до данас, мјерења зрачења на рту Арза варирају од извршиоца мјерења. Распон је од 50 до 350 пута више од локалног нивоа природног фона зрачења. Терен око Арзе контаминиран је у кругу 20-30 км од самог мјеста дејства муниције.

У Црној Гори се о овоме не говори. Обичан свијет, а прије свега млади људи који су тада били рођени, о овоме махом не знају ништа. Разлог је једноставан: осиромашени умови који су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом, на власти у мојој земљи одржавају и контролшу њима сродне осиромашене умове који су сами по себи криминогени и радиоактивни.

Они нас без прекида, од те 1999. године, бомбардују радиоактивном осиромашеном пропагандом и воле да кажу да је НАТО кишобран сигурности и најбезбједнија породица држава на свијету. Они који су те бомбардовали осиромашеним уранијумом и побили троје ђеце томахавк ракетама у селу Мурино, они исти говоре о демократији, сигурности и просперитету. Е то се зове радиоктивно лицемјерство!

Мој друг који је голорук чистио Арзу штитећи моју земљу и њену ђецу, данас је због тога што је противник ових осиромашених умова, окарактерисан као непријатељ државе, како људи на власти у Црној Гори називају њихове критичаре. Он, као дипломирани правник, данас вози такси, јер за њега нема мјеста у државној служби.

Малтене голим рукама је чупао уранијум из земље и камена, склањајући га да га неко други не дотакне, спавао поред њега, а од своје државе није добио ни бесплатни тест крви. То је херој, а дужност моје генерације и млађих генерација - дужност истинске, исконске и праве Црне Горе - јесте да се угледамо на такве људе и да радимо исто што и они: уложимо сваки атом наших снага у борбу против осиромашених умова. Како у нашим државама, тако и оних споља који их контролишу, а који су нас бомбардовали и никада нису престали да то чине.

За крај, желим и одавде да поручим свим атлантистима гђе год били: господо из НАТО савеза и ваши домаћи најамници - заразнија је наша тежња за слободом него сав ваш осиромашени уранијум.”

Извор
фото: Права Црна Гора/ vostok.rs