Паштрик – гробница и споменик хероја: Из ратног дневника команданта Треће армије

25.05.2019. год.

Битка за Кошаре била је страшна. Уз велике жртве, од 9. априла до 14. јуна зауставили смо пробој терориста ка Дреници. Али, битка на Паштрику, која је трајала од 26. маја до 14. јуна, у нашим борбеним документима забележена је као најтежа. Поред припадника терористичке ОВК и регуларне војске Албаније, тукли смо се и против стратешке авијације САД која је само 16, 27. и 31. маја на наше положаје изручила око 200 најразорнијих бомби који су планину претвриле у „месечаво тло“.

Генерал Небојша Павковић, На Космету смо издржали ударе из стратсфере, Новости, 20.6 2017.

31. мај 1999.

Настављам да прелиставам приспелу пошту и документа. Међу њима је и клипинг са информацијама о ангажовању специјалних снага НАТО на Косову и Метохији. Неки страни писани медији тврде да Команда специјалних снага у агресији на СР Југославију ангажује припаднике британског САС-а, француске Легије части и командосе: америчке „Зелене беретке“, турске специјалце и друге. Задатак ових снага је да прикупљају информације, наводе авијацију, изводе диверзије и саботаже, киднапују команданате и војнике. Располажу већом количином новца којим придобијају локално становништво за сарадњу и одавање података о распореду јединица, система ПВО, тенкова и артиљерије.

Према писању британског „Би-Би-Си њуз“-а, припадници САС-а налазе се на Косову и Метохији и ангажовани су за навођење авиона „Харијер“ ласерским маркерима. Крећу се у групама од четири до осам људи, наоружани савременим аутоматским оружјем, противтенковским системима и потезним минама усмереног дејства.

Амерички часопис ''Џејн дифенс викли'' пише да су „Зелене беретке“ ангажоване у пограничном подручју и да се убацују у јединице ОВК, при чему користе и њихове ознаке.

У француском листу „Лакроа“ наводи се да су специјалци НАТО опремљени са „Џи-Пи-Ес“ и најсавременијим уређајима за одржавање везе са оперативним центрима и командама, путем сателита. Убацују се на Косово и Метохију са територије Македоније и повезују са терористима ОВК. Ангажују се на прикупљању обавештајних података, посебно о распореду оклопно-механизованих јединица, артиљерије и система ПВО.

Посебну пажњу привлачи ми текст у коме страни медији оцењују наше специјалне јединице. У најчитанијим, „Вашингтон пост“-у, „Би-Би-Си Њуз“-у и „Индипенденс“-у наводи се да су „специјалци ВЈ добро припремљени за откривање и хватање командоса НАТО-а и да ВЈ успешно плете мрежу за хватање уљеза. Због тога специјалци НАТО-а не могу успешно да обављају постављене задатке, као што су радили у Ираку и другим ратиштима“. Мислим да су оцене реалне јер у досадашњем току агресије није било ни ''С'' од њихових специјалаца.

Око 17.00 часова Лазаревићу се јавља пуковник Делић. Разговарају десетак минута. По Лазаревићевој реакцији закључујем да се на Паштрику воде тешке борбе. Када је завршио, каже да је у 17.00 часова почео нови напад авијације по јединицама на Горожупу и да је први удар, са девет пројектила, извршен по положајима јединица око порушене Карауле „Горожуп“, на самој граничној линији и по дубини по засеоку Шех-Махала. Напад пешадије почео је одмах после првог ваздушног удара. Изнад Паштрика непрекидно лети око 12 до 15 авиона и бомбардују подручје између граничне линије и села Планеја. Тренутно се најтеже борбе воде на правцима Горожупска бачила–објекат Врапче и Горожупска бачила – село Нинај – село Планеја. Наша артиљерија прецизним ватрама спречава увођење свежих снага на правцима село Погај – Горожуп – село Бинај и село Лешај – Горожупска бачила. Најефикасније су ватре вишецевних бацача ракета које уносе панику међу терористе. Пуковник Делић није известио о последицама по јединице, осим да у селу Нинај има на десетине срушених кућа, у којима има и затрпаних војника. Група за рашчишћавање са машинама пробија се ка овој позицији.

Информације о догађајима на Паштрику постају забрињавајуће. Преко радио- уређаја слушамо разговор потпуковника Коњиковца који упозорава потпуковника Лемића да иде у заклон. Овај одговара да из подрума нема везу са јединицама ПВО и да остаје на позицији. Чују се експлозије различитог интензитета и дејства аутоматског оружја.

У 17.30 часова са 10 пројектила авијација је дејствовала по рејону распореда 68. војнотериторијалног одреда у рејону села Радеша, источно од Драгаша. Одмах затим, у 17.36 часова поновљено је бомбардовање положаја јединица Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде у рејону села Горожуп са девет авио-бомби.

У 18.00 часова прекида се веза са Истуреним командним местом „549“ на Горожупу и Паштрику. Не знам шта се догодило. Генерал Лазаревић сам окреће телефоне и покушава да се чује са Делићем. После десетак минута јавља се пуковник Делић. Извештава да је веза прекинута, али да повремено чује разговор потпуковника Ђокића, који даје упутства за рашчишћавање рушевина. Веза се прекида и са Командом 549. моторизоване бригаде.

Нервоза расте. Поново почињем да схватам шта значи имати везу у правом тренутку, а информацију „у реалном времену“. Чекам успостављање везе. Генерал Лазаревић даје упутства операторима како да премосте настали прекид на везама.

У међувремену, Команда Нишког корпуса извештава да је авијација агресора дејствовала по јединицама 78. моторизоване бригаде. У 17.54 часова са два пројектила гађани су положаји одбране Оклопног батаљона 78. моторизоване бригаде у рејону села Боровац, јужно од Бујановца, а четири минута касније напад на ову јединицу поновљен је и у рејону села Самољица. Последица нема.

Са Командног места Треће армије из Ниша јавља се НШ, генерал-мајор Стојимировић. Забринут је јер нема потпуне информације шта се дешава на Паштрику. Каже да у Команду Армије стижу разне гласине. Кратко га информишем и наређујем да извести ШВК, с обзиром да су и даље незаинтересовани. Користи прилику да ме информише да у току сутрашњег дана на Косово и Метохију долази екипа ШВК у вези са мојим захтевом врховном команданту на реферисању 17. маја у Београду. Извештава и да су из Седме пешадијске бригаде у Војни суд, при Команде Армије, приведена 22 војна обвезника, дезертера, од којих су три осуђена и, по свом захтеву, враћена на Косово и Метохију. Против осталих је подигнута оптужница и спроводи се истрага. Немам времена да разговарам о томе, кажем му да контролише пружање помоћи у Варварину и да „потера“ везисте да реше прекиде на везама.

Прекидам везу са Стојимировићем јер преко звучника чујем глас узбуђеног потпуковника Коњиковца. Објашњава Лазаревићу да је у 18.00 часова авијација са више пројектила погодила кућу у којој је размештено Истурено комадно место „549“ у Шех-Махали.

''Два бомбардера Б-52 избацили су тоне авио-бомби на нас, које су збрисале све куће у селу. Командно место је уништено, а око тридесетак војника је заробљено у рушевинама. Потпуковник Ђокић, ја и још неколико војника покушавамо да дођемо до њих. Са њима је и болничарка.

Чујемо их. Чујемо запомагање рањених. Проблем представљају прашина и гасови од којих не може да се дише“, рекао је Коњковац, после чега се веза прекинула.

Генерал Лазаревић одмах зове и добија на вези пуковника Делића. Смирен и прибран, Делић понавља причу. Лаза га прекида. Пита шта је предузео да извуче затрпане људе. „Према Шех-Махали пробија се капетан Димитријевић са групом војника, а из Призрена су кренуле санитетске екипе, групе за рашчишћавање и цистерне са водом“, објашњава Делић. Понавља да авијација и даље гађа наше положаје и објашњава да се јединице на предњем крају добро држе и да су заустављени сви покушаји пробијања фронта. Лазаревић му наређује да по сваку цену заустави продор и да се војници што пре извуку из рушевина и склоне на безбедно место. Наглашава му да не искључује радио- уређај. На Командном месту опет мук. Генералима Лазаревићу и Ђаковићу кажем да је сада најважнија борба за животе затрпаних људи и борба за време. Проблем је што авијација отежава кретање и маневар и што сваки покрет доноси нечију смрт. Питање је како и да ли ће се помоћ пробити до затрпаних војника. „Било би погубно за све нас да остану живи затрпани у тој кући, 'гробници' на Паштрику.“

На Командно место долази Дрецун. Изненађен сам, јер сам мислио да је на Паштрику. Поздравља се са свима и каже да је дошао да преда „материјале“ за Београд. Видим да није информисан о последњим догађајима. У том тренутку поново се јавља Коњиковац и реферише Лазаревићу да је почело спасавање затрпаних војника. Објашњава да су пронашли рупу коју проширују рукама и извлаче војнике који нису рањени. „Има неколико повређених, испод бетонске плоче, коју не можемо да подигнемо. Чекамо да стигне машина из Призрена. Има пет-шест погинулих. Не знам тачан број. Уништено је и десетак возила која су превозила муницију до јединица на првој линији. Известићу о новим сазнањима“, завршава Коњиковац.

Убрзо затим јавља се и Делић. Каже да је ситуација по дубини одбране батаљона сложена, и да се „прва линија“ добро држи. На путу за Шех Махалу авијација је уништила две цистерне са водом и непрекидно бомбардује јединице. Лазаревић још једном наређује да се затрпани војници морају по сваку цену извући из рушевина.

Ситуација из минута у минут постаје све драматичнија и тежа. Кажем гласно: „Сада је све у рукама старешина и војника, херојског Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде. Нико, па ни ми, им не може помоћи. Непријатељ је подмукао и решен да убије све наше људе да би се докопао Призренског поља. Да није тако, зар би за уништење једног батаљона ангажовао стратегијске бомбардере. Запамтимо сви у овој просторији да се горе, на тој планини, ноћас води борба за живот, за људе и Космет. Горе се решава исход одбране земље“.

Посада Карауле „Горожуп“

Први реагује Дрецун. Сломљен и потиштен, помиње имена бораца које је упознао на Горожупу, страхујући за њихов живот. Скоро је заплакао. Тражи да одмах крене назад за Призрен. Не дозвољавам. Одлажем то за сутра ујутро.

Догађаји сустижу и „газе“. У 18.30 часова са три пројектила поново су гађани положаји Оклопног батаљона 78. моторизоване бригаде у рејону села Боровац, а у 18.45 осам авио-бомби пало је на положај одбране Друге тенковске чете Оклопног батаљона 549. моторизоване бригаде у рејону села Пиране, југоисточно од Ораховца. У 18.53 гађане су јединице Механизованог батаљона 252. оклопне бригаде у рејону југоисточно од Ораховца, а у 19.00 репетитор на објекту Плачковица, северозападно од Врања.

На Горожупском правцу авијација не прекида нападе. У 19.25 часова са шест пројектила гађала је ватрени положај Бригадне артиљеријске групе „549“ у рејону села Влашња, западно од Призрена. Десет минута касније, са два пројектила поновљено је дејство по јединицама Другог лаког пешадијског батаљона 58. лаке пешадијске бригаде и репетитору на објекту Бранково брдо, код Зубиног Потока. У исто време са шест разорних бомби срушена је зграда Команде 492. ваздухопловне базе, аеродромско складиште убојних средстава, Оперативни центар и техничка радионица.

На Дневнику највише времена посвећено је бомбардовању специјалне болнице за плућне болести, „Санаторијум“, у југоисточном делу Сурдулице. Са лица места приказани су стравични призори настрадалих људи – старих, болесних и избеглих из Хрватске, уз коментар да је град бомбардован са више пројектила, од којих су неки експлодирали на објектима болнице, у чијем кругу се налазе и објекти „Дома стараца и незбринутих лица“ и зграда колективног смештаја избеглих и прогнаних лица. Одмах после бомбардовања болнице, у помоћ су притекли припадници Општинског штаба Цивилне заштите и велики број грађана и војника. Због великог разарања, спасилачке екипе тешко долазе до повређених, који се одмах транспортују у Здравствене центре у Сурдулици и Врању. Према првим извештајима истражних органа, погинуло је 13 лица, 38 је повређено, а пет се води као нестало.

Док се емитује прилог, посматрам Дрецуна. Ово је за њега још један шок, с обзиром да се ради о граду у коме је одрастао и у коме живи његова породица.

Потресан прилог је и сведочење грађана о трагичном разарању Новог Пазара и убијању становника, међу којима и малог Симић Марка, рођеног 1997. године. Највећа разарања стамбених зграда и породичних кућа је у улицама Стевана Немање и М. Јовановића.

У прилогу о ноћашњим дејствима НАТО авијације по постројењима за пренос електричне енергије наведено је да је то до сада најразорније дејство по капацитетима Електропривреде Србије, у коме су потпуно уништене три највеће и важне трафо-станице у Термоелектрани „Никола Тесла“ у Обреновцу, Нишу и Новом Саду. Ракетирањем далековода Обреновац – Београд прекинуто је снабдевање већег дела Београда и делова Војводине, док су Ниш и централни део Србије остали без струје. У току напада на Београд, једна жена је погинула у Рипњу, а око 20 цивила је повређено. У Нишу су поново, са пет авио-бомби, од којих једном касетном, бомбардована постројења „Електро-исток,Ниш-2“.

У другом делу Дневника пренета је информација да је најгледанија телевизија, „Би-Би-Си“ у ударном термину пренела извештај о бомбардовању Варварина, у коме је речено да је „уништен мост који је главна комуникација између Србије и Косова.“

Ову лаж и бесмислицу демантовао је са лица места репортер Скај-Њуз-а,Тим Маршал, изјавом: „Још један мост мање – још једна грешка више. Мост у Варварину је веома чудна мета. Углавном га користе пешаци, јер је узан и не може да служи за пролаз тенкова. Мртвачнице су пуне, а сцене исувишне стравичне да бисмо их приказали“.

Био је ово најбољи пример како медији о једном истом догађају имају различит приступ, што само потврђује да у свету не размишљају сви као челници Алијансе, и да је истина само једна.

О догађајима на Паштрику није било извештаја у Дневнику. Дрецун није стигао да припреми материјал.

После Дневника, пре 21.00 час, одлучујем да напустим Командно место „Гранд“. Авијација почиње да бомбардује Касарну „Косовски јунаци“. Бомбардовање траје до 21.50 часова. Непосредно пре поласка за Грачаницу добијам извештај из Команде Нишког корпуса да је предграђе Врања, Бунишевце, бомбардовано са 14 разорних пројектила. Према процени генерала Николића, авијација „тражи“ лансере ракетног система Р-65 „Луна“, који нису на положајима.

На путу за Грачаницу поново се догађа „случај“ да авијација гађа Касарну „Косовски јунаци“. Међутим овога пута наша колона је код села Ајвалија, два километра од Грачанице. На Командном месту “Кишница“ пуковник Стефановић Радојко, оперативац Корпуса, извештава Лазаревића да дејства авијације на Паштрику још трају. У 20.22 часа гађани су ватрени положаји Бригадне артиљеријске групе „549“ и село Влашња, источно од Призрена, на које је бачено шест разорних пројектила, а непосредно пре нашег доласка, у 2.,04 часа, са два пројектила гађано је село Горожуп. Авијација је почела да користи осветљавајуће бомбе.

Дејство стратегијског бомбардера Б-52 по селу Планеја

Лазаревић разговара са Делићем који га извештава да је из рушевина извучено 17 војника и три тежа рањеника, који су смештени у заклоне и вртаче, на обали Белог Дрима. У току је евакуација рањених војника у Призренску болницу. Међутим, погинули борци су још под рушевинама и њихово извлачење почеће одмах по сванућу. Положаје на граничној линији јединице успешто бране, а све јединице су попуњене муницијом и храном.

''Другови! Не можете да схватите какав фанатизам избија из тих хорди. То нису људи, нормални војници, то су звери. Неразумно је са којом мржњом кидишу на наше војнике“, јавља се Дрецун, и наставља да објашњава: „Има дрогираних, пијаних и лудих, који једноставно срљају у смрт. Видео сам и црнце и муџахедине међу њима. Уз урлике и дреку успевају да се пробију и до 30 метара од наших ровова, али их наши војници дочекују минама разорног усмереног дејства. Мине их на том одстојању једноставно претварају у месо и прах. Ни то их не спречава да насрћу. Имају на десетине и стотине мртвих, и рањених који урличу од болова, али то не утиче на наше јунаке. Провоцирају војнике повицима 'где сте четници, дођите да вас кољемо'. Еј, људи, то треба видети и преживети. Ја не знам како да опишем наше голобраде борце који све то гледају, слушају и доживљавају, али не узмичу ни корак назад. Старији и искуснији добровољци су са њима и својим понашањем им подижу морал. Сигуран сам да ће издржати и неће дозволити терористима да уђу на Космет. Спремни су да своје животе положе на граници, па и да својим мртвим телима спрече продор на свету српску земљу“, објашњава Дрецун.

Задубљен у његову причу, осећам како ми се кожа јежи. Прекидам га речима: „Дрецуне, ти и Тома сте једини који сте то доживели и забележили. Нарочито ти. Имаш велику обавезу да се тим јунацима одужиш, тако што ћеш написати само истину о њима, њиховом херојском држању и о догађајима на Паштрику, који представљају најтеже тренутке и дане током агресије НАТО. Забележи њихова имена, надимке, имена родитеља, жена и девојака, о којима причају у тим тешким тренуцима. Забележи и нешто веселије, о њиховом дружењу, осим о животу у крвавим рововима и ужасним ратним сценама. Они не смеју да се забораве. Сви знамо да се војници после рата заборављају и одбацују као 'попушена лула'. Немој то да дозволиш“.

Последњи удар из ваздушног простора, четврти, агресорска авијација извршила је у 23.55 часова са четири пројектила по Касарни „Косовски јунаци“ у Приштини. Не знам више шта гађају тамо.

Коначно, стиже „Ванредни борбени извештај“ из Команде 549. моторизоване бригаде. Када га је прочитао, Лазаревић га даје мени. У њему пуковник Делић извештава о догађајима који су ми били познати. Оно што ми је важно, још нема тачне податке о губицима и претпоставља да има око десетак погинулих, а сигуран је да има 35 рањених, од којих три теже. У вези с тим, извештава да ће у току сутрашњег дана, са почетком у 4.00 часа, рањени војници бити пребачени у Војномедицински центар Приштина и тражи да се обезбеди санитетски аутобус за њихово превожење у Војну болницу Ниш.

Разговарам са начелником Штаба, Стојимировићем, пре него што ћу звати Оперативни центар ШВК. Информишем га о догађајима на Паштрику, а он ме извештава да је руководсво општине Чачак за сутра позвало грађане на „антиратни митинг“. Тражим да предузме мере и да органи безбедности испитају позадину тог митинга. Извештава и да су стабилизоване везе у Армији и да је до прекида долазило због интензивног извиђања и ометања система веза, које је било усмерено на зону Армије. Без обзира на то, у току дана су обрађена 824 телеграма, од којих 495 полазних и 329 долазних.

О функционисању позадинског обезбеђења реферише помоћник, генерал-мајор Младеновић. Оцењује да на нивоу Армије функционише без проблема и наглашава да је велики утрошак противпешадијских мина – 300 комада и ручних бомби – 110 комада због догађаја на Паштрику. На крају реферише да су у јединицама Армије у току дана на оправци материјално-техничких средстава ангажоване 33 екипе са 116 механичара и да Техничка управа ШВК решава захтев Команде Армије за попуну 850 гума за 18 типова возила.

У збирном „Прегледу догађаја“ за овај, шездесет девети дан агресије, записано је, да је авијација гађала јединице и објекте у зони Армије са 360 разних пројектила и авио-бомби, што је више за 70 у односу на јучерашњи дан. Од тога су 340 разних пројектила, ракета и авио-бомби, а остало четири касетне, шест светлећих бомби и 10 пута топови 30 мм „Вулкан“.

Гађано је 27 насељених места, седам саобраћајница, три репетитора, један цивилни аеродром, два моста, један предајник и два енергетска постројења – у Обреновцу и Нишу. У нападу авијације агресора у зони Армије погинуло је 20, а рањено 88 цивила.

Поред цивилних, гађано је 15 војних објеката, од којих четири касарне, две карауле, два складишта, један полигон – стрелиште и шест ватрених положаја и рејона распореда јединица.

Највише пројектила и авио-бомби бачено је на јединице Приштинскпг корпуса – 280, и то на 13 насељених места, од којих на три града – Приштина, Пећ, и Призрен, и на осам војних објеката, од којих су неки гађани три до пет пута.

На зону и јединице Нишког корпуса бачено је 60 пројектила и бомби, на 14 насељених места, од којх на шест већих градова – Ниш, Лесковац, Врање, Владичин Хан, Пирот и
Сурдулица, два здравствена и седам војних објеката.

У току дана, према пристиглим извештајима, живот је изгубило 18, рањена су 73 и нестало једно лице.

За штампу припремио

Бошко Антић, контраадмирал у пензији