Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М. Мартиновићу, пуковник у пензији Живојин Благојевић, а објављује „Лист народне захвалности”, штампан у Београду на резмеђи 1939/40. године. Пише и да бригадни ђенерал Мартиновић, измучен тешком болешћу, прекрати себи живот – „тај јунак од оца Мила, артиљеријског командира и из породице која у минула два века даде низ знаменитих људи”.
„Тај државни питомац, на војној академији школовани официр, који прође Балканске ратове, а по објави Првог светског, 1914. године, одређен би за шефа штаба Санџачке војске, највећег и најважнијег оперативног тела војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, армијски ђенерал и Почасни ађутанат Њ. В. Краља, службовао је на потпуно задовољство обе Врховне команде и српске и црногорске”, закључује Благојевић,
А, када су се наредне 1915. на српску војску сручиле уједињене силе два велика царства и једна краљевина, и са три стране почеле једновремено нападати, он је у тим најкритичнијим данима био одређен за команданта новоформиране Јаворске бригаде, са задатком да штити најугроженији бок одступајућих србских армија преко Косова.
За успешно извршење те операције и стечене заслуге, унапређен је 6. децембра исте године у чин бригадира и одликован Медаљом за храброст, те се прима команде над Санџачком војском, на место сердара Јанка, који би позван да хитно преузме дужност начелника штаба Врховне команде.
Под Мартиновићевом командом војска је тукла и једну од највећих битака, оне на Мојковцу – „у којој је показано јунаштво, још једном осветлало образ србском имену и у којој се војска непоштедно залагала за спас одступајућих србских армија”, ниже сећања Благојевић.
Када је почело формирање добровољачких корпуса Срба, Хрвата и Словенца у Русији, Мартиновић је по својој жељи упућен у Русију и одређен за команданта 1. пешадијског пука Прве добровољачке дивизије, који успешно води кроз крваве борбе на Добруџи и бива рањен.
Из Русије пук улази у састав Југословенске дивизије и узима видно учешће у операцијама, септембра месеца 1918. године, приликом пробијања Солунског фронта. Исказано војничко умеће и заслуге у Првом светском рату, овенчало је Петра М. Мартиновића многим високим ратним признањима, као што су француски Орден Легије части и руски Орден Светог Станислава са мачевима другог реда.
По свршетку ратних операција, Мартиновић остаје да даље служи војсци, најпре као командант Зетског, па Вардарског артиљеријског пука, 21. октобра 1923. године, унапређен је у чин бригадног ђенерала и одређен за команданта артиљеријске бригаде, а седам година касније и за помоћника команданта Вардарске дивизијске области, када по својој жељи одлази у пензију. Чини то овенчан и ордењима Светог Саве и Југословенске круне трећег реда.
Мировину Мартиновић проводи активан у свим националним, културним и хуманим удружењима. Био је на челу Патријаршијског савета, председник Пододбора резервних официра и ратника на Цетињу, оснивалац и затим потпредседник тамошњег Историјског друштва,
Олга Јанковић, Политика 
