Mислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је 24 године касније у набујалој Моравици, враћајући се са панађура у Ариљу. Лежи овенчан Орденом златне Карађорђеве звезде са мачевима, на гробљу родног села Горње Краварице, у ком се родио 1884. године, а читав живот био земљорадник кредитне задруге. С једним прекидом – док је јуначио у Великом рату.
Милисав Д. Протић у књизи „Драгачево и његови славни синови” наводи да о јунаштву Радомира Станојевића, најречитије сведочанство јесте Похвална наредба војводе Живојина Мишића, команданта Прве армије српске војске, датирана на 25. мај 1918. године. Мишић похваљује наредника Станојевића из кадра Треће чете Првог батаљона 21. Пешадијског пука и пише: „Истичем га армији, као пример јунаштва и патриотизма”, па педантно наводи све Радомирово подвиге...
...Из августа 1916. када је са патролом извршио успешно извиђање, ноћу по испресецаном терену и под јаком непријатељском фронталном и бочном ватром и само неколико дана касније, на Островском положају, када је успео да са 20 бомбаша претрчи 200 метара, ускочи у непријатељске ровове, примора га да их напусти и остави сву опрему и оружје. Мишић примећује, да је заузећем овог положаја добијена, врло згодна осматрачка тачка.
Децембра исте године на Изгорелој земљи, северно од коте 1.050, наредник Станојевић је, наставља војвода, добровољно изашао из рова, приближио се непријатељском стражару, заговорио га, бацио бомбу и убио га, а на истом положају за време пребацивања упао је у баражну ватру и том приликом, по други пут, тешко је рањен...
Код Велеса, октобра 1918, приликом јуриша на солидно утврђеног непријатеља, Станојевић се опет добровољно привлачи непријатељским рововима, на 10, 15 метара. Позива стражара да се не бију из пушака, већ бомбама, на шта је овај пристао, јер је био у заклону. Радомирова прва бомба пала је у непријатељски ров, од које су одмах излетела парчад одела и опреме, али је у том тренутку и сам рањен непријатељским пушчаним зрном... а Мишић закључује: „Као вођа патроле, командир стражарског одељења, на најопаснијим местима одликовао се највећим јунаштвом.”
Овом надасве неустрашивом сељаку, посвећен је и један наслов међу корицама књиге групе аутора „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, у којем је између осталог забележено за незаборав и да се Радомир Станојевић, скроман и поштен човек, по повратку из рата, мада су га сви славили као великог јунака, понашао као да се није разликовао од својих суграђана, па додају и то да је витезове Карађорђеве звезде са мачевима, највишег одличја ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, чије биографске податке исписујемо, кажу аутори у предговору исте књиге, у којој су побројана херојства 36 див-јунака, родило поднебље у коме живе људи од давнина познати по ослободилачком духу, радишности, честитости и поштењу. Такав је, казује и ова цртица из ратне биографије, Горњокраварац Радомир, прави пример правог Драгачевца.
Олга Јанковић, Политика 
