УСКОРО! НАЈНОВИЈА КЊИГА ПЕСАМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ НОВИНАРА И ПЕСНИКА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА ,, СРБИСЛАВА СВЕТОСАВСКА ,,

УСКОРО! НАЈНОВИЈА КЊИГА ПЕСАМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ  НОВИНАРА И ПЕСНИКА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА ,, СРБИСЛАВА СВЕТОСАВСКА ,,

КАД ЈЕ РАНА КРОЗ СТИХ ИЗАТКАНА,
ГДЕ СЕ РОДУ МОЛИ СУЗОМ СРБИСЛАВА

И опет Богу се молила да сачува Извор и Огњиште, врела и изворе,
водоносне поточиће и речице у нашим телима крвотоке и артерије.“,
рекла је речју стихованом С. Јовановић, песникиња,
нежна жена, у чијој души и срцу су скривене све оне српске девојке,
жене, мајке, све оне које су својом речју и рукама чувале оно
највредније Огњиште, Извор, Крст, Славски колач, све оно где је грађен
корен сваког Србина и Српкиње. Све оно што заборављају, ко смо,
песникиња Славица Јовановић кроз своје стихове опомиње, подсећа и
упозорава, да једнога дана ако не буде Огњишта, остаће само бледо
сећање и дубока рана једног народа који нестаје, који се губи и време
данашње, отето до нас самих. Славица буди стихом, све оне који су
затворили очи над истином, све оне који су глуви остали на метке који
још увек певају око Српских глава и склапају оци да не виде кривудаве
колоне српке, теране крвљу са својих Огњишта. Па нам се стиховима
обраћа:

„Олуја крвожедних и покољ Срба,
у масовне гробнице су их трпали,
српске трагове затирали,
колоне из којих су оца и сина,
ћерке и мајке черечили,
гранатирали на Петровачкој цести
и мохахињи у Христу сестри,
каменовали до бесвести …“

Олује још над Србима трају, још их амом прогоне душмани, слаткоречиви
србожедници, сатирући корене, ломећи гране народу који посустаје,
посрће, па се песникиња Славица Јовановић речима бори и пуца по
непријатељским хордама, а њени одјеци су гласни и јаки, буде и подижу
оне који су треном заборавили како се Огњиште брани. А како дане и
ноћи, како време у невремену да роди нова мала два огледала, како каже
наша песникиња Славица Јовановић, када свевидеће очи виде да се сами
себе одричемо, да нам је стало до туђег семена више до нашег, које
крвљу заливено у њиву, где којој су посејане кости наших прадедова, из
којих треба да никне поново дрво, у чијем хладу се одмара српски
јунак, у чијој крошњи шуште скривена српска деца у својим враголастим
играма, док мајке довикују из кухиња окупаним мирисом српске погаче
имена, Радована, Сретена, Богдана, Марије, Милице... а у стиху пева:

„Ја сам ти сине и Блажена и Богданка
и Босиљка и Божица и Миља и Смиљана,
Милодарка, дару утробе своје даровах живот,
а не смрт, зато ни мртва не ћутим.“

Увек је снажна реч жене, јер жена је она која носи најтежи терет
сваког времена, јер рађа покољења, окупља око огњишта, сузом рањене
руке спира док оплакује сина, брата, оца. Њено оружје је сривено у
срцу и никада не престаје да куца, чак и када је напусти задњи дах, у
песми Славица каже“.., зато ни мртва не ћути“. И писати о песмама С.
Јовановић, која у срцу носи ожиље нас жена, било би бескрајем писана
реч, која никада неће заћутати. Сваки њен стих, је једна рана, дубока,
а свако ново слово је нова суза која спира прашину с наших крмељавих
очију. Читајући Славичине песме, остављале су траг у мени и тугу ми
отривале кроз сузне очи, које су прокапале над сваком песмом. И ништа
више не бих рекла о Славичиној новој књизи, већ да сама вредност њених
песама осликава чистоту душе њене душе и носи јасну поруку читаоцима.
Желим да ова књига буде радо и дуго читана, и да свака песма пробуди
по једну успавану душу и отвори очи онима који су заборавили свој
Корен.

Ловом на недужне српске главе,
Опевани су јецајима Србиславе.

С поштовањем и великом одговорношћу према једном озбиљном књигом и
њеним ствараоцем, С. Јовановић поклањам сваку реч коју сам се осмелила
да напишем у овом предговору.

Милана Давидовић песникиња

О књизи песама Славице Јовановић „Србислава Светосавска“

Зракаста структура промишљања, емоција, свести и самосвести,
конципирана као књига песама, указује на богати унутрашњи свест
песникиње, њену космогонију, која плени својом димензијом поимања,
померања граница и изласка из материјалне димензије, у ону финију
етеричну.
Пре много година сликар Моне је рекао, када би човека затоворили,
утамничили, његово стваралаштво не би престало, јер у њему буја свет
импресија. У овој плодоносној књизи, све је садржано, све оно што би
поново могло да постане битак, основна јединица стварања и нове
креације.
Међуткиво и ваздух песникиње је љубав, нежност, суптилно бацање
треперавих сенки на вољеног, на себе, на њих двоје када су заједно,
када љубав буде све, и светло и мрак, и додири нових светова,
водолијанских вибрација и треперења.
Славица у свом бићу, носи огромну љубав за своју земљу, јуначку
прошлост, светосавску традицију духовног уздизања. Исто тако, она је и
неко ко указује на аномалије савременог света, који користи
макијавелистичке манире, који оштећују, доносе бол и црнило. Према
таквима, није блага, тада у њој кључа хришчанска крв, која има љубави
према ближњем, али не и према лицемерству, хипокризији.
Пева песникиња у једној песми, и у њој поручује, ако се она сама
угаси, њен вољени треба да траје, да он даље преноси светлост. Ето,
управо ту се прелама зрак њене доброте, њено сунце које вади из груди
и дарује свима.

Београд,

23.01.2020.   Милован Станковић књижевник
Белешка о аутору
Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор осам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И
уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни
косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња", ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања ..Живи у Мачванском Прњавору .

Књига песама  Србислава Светосавска  на 230 страна ,  предговор писали Милана Давидовић, Драгаљевац песникиња , Милован Станковић књижевник , Иван Глишић и други . Књига се може наручити у претплати на е маил  slavicajov69@gmail.com

УСКОРО! НАЈНОВИЈА КЊИГА ПЕСАМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ  НОВИНАРА И ПЕСНИКА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА ,, СРБИСЛАВА СВЕТОСАВСКА ,,

КАД ЈЕ РАНА КРОЗ СТИХ ИЗАТКАНА,
ГДЕ СЕ РОДУ МОЛИ СУЗОМ СРБИСЛАВА

И опет Богу се молила да сачува Извор и Огњиште, врела и изворе,
водоносне поточиће и речице у нашим телима крвотоке и артерије.“,
рекла је речју стихованом С. Јовановић, песникиња,
нежна жена, у чијој души и срцу су скривене све оне српске девојке,
жене, мајке, све оне које су својом речју и рукама чувале оно
највредније Огњиште, Извор, Крст, Славски колач, све оно где је грађен
корен сваког Србина и Српкиње. Све оно што заборављају, ко смо,
песникиња Славица Јовановић кроз своје стихове опомиње, подсећа и
упозорава, да једнога дана ако не буде Огњишта, остаће само бледо
сећање и дубока рана једног народа који нестаје, који се губи и време
данашње, отето до нас самих. Славица буди стихом, све оне који су
затворили очи над истином, све оне који су глуви остали на метке који
још увек певају око Српских глава и склапају оци да не виде кривудаве
колоне српке, теране крвљу са својих Огњишта. Па нам се стиховима
обраћа:

„Олуја крвожедних и покољ Срба,
у масовне гробнице су их трпали,
српске трагове затирали,
колоне из којих су оца и сина,
ћерке и мајке черечили,
гранатирали на Петровачкој цести
и мохахињи у Христу сестри,
каменовали до бесвести …“

Олује још над Србима трају, још их амом прогоне душмани, слаткоречиви
србожедници, сатирући корене, ломећи гране народу који посустаје,
посрће, па се песникиња Славица Јовановић речима бори и пуца по
непријатељским хордама, а њени одјеци су гласни и јаки, буде и подижу
оне који су треном заборавили како се Огњиште брани. А како дане и
ноћи, како време у невремену да роди нова мала два огледала, како каже
наша песникиња Славица Јовановић, када свевидеће очи виде да се сами
себе одричемо, да нам је стало до туђег семена више до нашег, које
крвљу заливено у њиву, где којој су посејане кости наших прадедова, из
којих треба да никне поново дрво, у чијем хладу се одмара српски
јунак, у чијој крошњи шуште скривена српска деца у својим враголастим
играма, док мајке довикују из кухиња окупаним мирисом српске погаче
имена, Радована, Сретена, Богдана, Марије, Милице... а у стиху пева:

„Ја сам ти сине и Блажена и Богданка
и Босиљка и Божица и Миља и Смиљана,
Милодарка, дару утробе своје даровах живот,
а не смрт, зато ни мртва не ћутим.“

Увек је снажна реч жене, јер жена је она која носи најтежи терет
сваког времена, јер рађа покољења, окупља око огњишта, сузом рањене
руке спира док оплакује сина, брата, оца. Њено оружје је сривено у
срцу и никада не престаје да куца, чак и када је напусти задњи дах, у
песми Славица каже“.., зато ни мртва не ћути“. И писати о песмама С.
Јовановић, која у срцу носи ожиље нас жена, било би бескрајем писана
реч, која никада неће заћутати. Сваки њен стих, је једна рана, дубока,
а свако ново слово је нова суза која спира прашину с наших крмељавих
очију. Читајући Славичине песме, остављале су траг у мени и тугу ми
отривале кроз сузне очи, које су прокапале над сваком песмом. И ништа
више не бих рекла о Славичиној новој књизи, већ да сама вредност њених
песама осликава чистоту душе њене душе и носи јасну поруку читаоцима.
Желим да ова књига буде радо и дуго читана, и да свака песма пробуди
по једну успавану душу и отвори очи онима који су заборавили свој
Корен.

Ловом на недужне српске главе,
Опевани су јецајима Србиславе.

С поштовањем и великом одговорношћу према једном озбиљном књигом и
њеним ствараоцем, С. Јовановић поклањам сваку реч коју сам се осмелила
да напишем у овом предговору.

Милана Давидовић песникиња

О књизи песама Славице Јовановић „Србислава Светосавска“

Зракаста структура промишљања, емоција, свести и самосвести,
конципирана као књига песама, указује на богати унутрашњи свест
песникиње, њену космогонију, која плени својом димензијом поимања,
померања граница и изласка из материјалне димензије, у ону финију
етеричну.
Пре много година сликар Моне је рекао, када би човека затоворили,
утамничили, његово стваралаштво не би престало, јер у њему буја свет
импресија. У овој плодоносној књизи, све је садржано, све оно што би
поново могло да постане битак, основна јединица стварања и нове
креације.
Међуткиво и ваздух песникиње је љубав, нежност, суптилно бацање
треперавих сенки на вољеног, на себе, на њих двоје када су заједно,
када љубав буде све, и светло и мрак, и додири нових светова,
водолијанских вибрација и треперења.
Славица у свом бићу, носи огромну љубав за своју земљу, јуначку
прошлост, светосавску традицију духовног уздизања. Исто тако, она је и
неко ко указује на аномалије савременог света, који користи
макијавелистичке манире, који оштећују, доносе бол и црнило. Према
таквима, није блага, тада у њој кључа хришчанска крв, која има љубави
према ближњем, али не и према лицемерству, хипокризији.
Пева песникиња у једној песми, и у њој поручује, ако се она сама
угаси, њен вољени треба да траје, да он даље преноси светлост. Ето,
управо ту се прелама зрак њене доброте, њено сунце које вади из груди
и дарује свима.

Београд,

23.01.2020.   Милован Станковић књижевник
Белешка о аутору
Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор осам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И
уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни
косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња", ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања ..Живи у Мачванском Прњавору .

Књига песама  Србислава Светосавска  на 230 страна ,  предговор писали Милана Давидовић, Драгаљевац песникиња , Милован Станковић књижевник , Иван Глишић и други . Књига се може наручити у претплати на е маил  slavicajov69@gmail.com