Рат на Кошарама почео је 30. септембра 1998.

Почетком 1998. године долази до ескалације сукоба у јужној покрајини Србије. Насртаји на границу су све жешћи, сукоби добијају обележја ратних окршаја. Војник Ђула Дорни из 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса гине 7. маја 1998. године. Он је први граничар који је настрадао у сукобима 1998/99. године.

– Отприлике у то време карауле „Кошаре” и „Морина” (суседна караула) су блокиране и управо тада се ВЈ први пут ангажује унутар Космета, и то због снабдевања ових караула. Сећам се да је на челу колоне ишло борбено оклопно возило које је путем разгласа, на албанском, упозоравало становништво и припаднике ОВК да не нападају војску – каже пуковник Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона, за Политику.

Кријумчарење оружја преко албанско-југословенске границе 1998. године (Фото ЕПА/Loisa Gouliamaki)

Он је тада био заменик команданта 57. граничног батаљона из Урошевца. Већ 6. јула 1998. године постављен је за команданта 53. граничног батаљона. Ова јединица, са командом у Ђаковици, била је одговорна за границу од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, преко Ђеравице (2.656 метара надморске висине), Јуничких планина до Паштрика (1.989 метара надморске висине). Укупно 68 километара границе.

– Већ крајем јула у рејону села Јуник, легла терориста, погинуо је начелник штаба 63. падобранске бригаде потпуковник Горан Остојић – сећа се Шљиванчанин.

За село Јуник чуло се те године широм света када се амерички изасланик Ричард Холбрук срео и сликао са припадницима ОВК, јасно показујући на чијој су страни САД.

Петорица војника убијена су у близини албанске границе 30. септембра 1998. (снимак екрана)

Шљиванчанин каже да је за њега најтежи дан у каријери био 30. септембар 1998. године, када су, у заседи уз граничну линију, у близини карауле „Кошаре” погинула петорица војника, а у рејону карауле „Морина” један подофицир. Тада су погинули војници Владимир Радојичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Мирослав Јоцић, као и заставник Драган Бундало. Тог дана је практично почео рат за војнике на караули „Кошаре”, пола године пре НАТО агресије.

Током предстојеће зиме војници су били на положајима, у караулу би се враћали само да се окрепе и накратко одморе.

– До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године – објашњава Шљиванчанин, кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици.

Мајор Душко Шљиванчанин и капетан прве класе Александар Грбовић са оружјем заплењеним на граници у августу 1998. (Фото лична архива)

Првих дана по почетку напада алијансе, на граници је било релативно мирно. Очигледно се очекивало да ће ваздушни удари брзо решити рат. Саговорник „Политике” био је 8. априла у рејону карауле „Кошаре”, разговарао са војницима, а затим се пешке упутио на десетак километара удаљену караулу „Морина”.

– Осматрајући територију Албаније нисам уочио никакве покрете и није било никаквих индиција да ће већ за десетак сати уследити агресија на рејон карауле „Кошаре”. Негде после поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија војске Албаније дејствује по нашим положајима у рејону карауле „Морина”. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије – каже Шљиванчанин.

Војска Албаније у нападу на положаје Војске Југославије (Фото ЕПА/Anja Miedringhaus)

Гранатирање је трајало до раних јутарњих часова. Између пет и шест сати почиње артиљеријски и ваздушни напад на караулу „Кошаре”. Нешто касније почиње пешадијски напад, а у првом ешалону, како се процењује, било је између 800 и 1.000 припадника ОВК.

– У тренутку напада граничари су се налазили у групама од 15 до 20 војника, примили су први удар, нанели губитке, што је непријатеља поколебало да настави напад, а поред свега су наишли на противпешадијске мине. Данас мислим да смо имали и ратне среће, јер нису знали колико нас у том тренутку заправо мало има – сматра Шљиванчанин.

Тежак терен, сурова клима

Кад је реч о бици на Кошарама, треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору.

Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега.

Милан Галовић, Политика