Кошаре: Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

Високо у Јуничким планинама, на око 1.000 метара надморске висине и око 30 километара од Ђаковице, налазила се караула „Кошаре”. Око 500 метара изнад ње била је југословенско-албанска граница.

Сама зграда карауле изграђена је седамдесетих година 20. века, када и друге карауле на тој граници. Уочи почетка НАТО агресије у њој је боравило око 130 војника, младића на одслужењу војног рока, осим командира и његовог заменика, који су били подофицири.

             Војна полиција на Космету уочи НАТО агресије (EPA/ANJA NIEDRINGHAUS)

На данашњи дан пре двадесет година почела је битка на Кошарама, која ће постати савремени еп о патриотизму, храбрости и одлучности у одбрани земље. У тој борби погинуло је 108 војника из више јединица тадашње Војске Југославије. Али, шта се заправо дешавало на Кошарама?

Укратко, након што се испоставило да ВЈ неће бити уништена под налетима авијације НАТО-а за неколико дана, нити ће снаге ОВК које су се налазиле на Космету успети да потисну војску и полицију Србије, покренута је офанзива, може се рећи и копнена интервенција, коју су подржали војска Албаније, добровољци и ангажовани плаћеници, сви под окриљем НАТО-а.

Њихов циљ био је да се снаге ОВК „спусте” из Албаније, са Проклетија, на подручје Космета, раздвоје снаге одбране СР Југославије, отворе правац за убацивање додатних снага и тиме преокрену рат у своју корист.

                      Пуковник Душко Шљиванчанин (Фото Министарство одбране)

У тој намери осујетила их је ВЈ, али се током прва два дана пред њима нашла само једна јединица – 53. гранични батаљон из састава Приштинског корпуса. Његов ратни командант био је мајор Душко Шљиванчанин, данас пуковник, начелник Одељења у Управи за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије.

– Говорити о борбама и агресији 1999. године, а не споменути оно што се дешавало 1998. године, била би непотпуна прича – каже у разговору за „Политику” пуковник Душко Шљиванчанин.

Објашњава да југословенско-албанска граница никада није била мирна, о чему сведоче називи караула које су носиле имена погинулих граничара, као што су карауле „Бошко Жиловић”, „Дејан Радановић” или „Митар Војиновић”.

Војно оружје у рукама цивила у Албанији 1999. године (Фото EPA/LOUISA GOULIAMAKI)

Посебан безбедносни изазов на граници настао је 1997. године, после слома државних институција у Албанији. Тада је албанска војска напустила своје карауле, укључујући и караулу „Падеж” наспрам „Кошара”, а становништво је развукло оружје из њих, после чега су и многе спаљене. Напуштене карауле постаће базе за кријумчарење оружја и убацивање припадника ОВК на Космет.

– Док се граница према другим државама обезбеђивала, ова према Албанији се бранила – истиче наш саговорник.

Специфично искуство живота и ратовања на караулама

Граничари су били војници прве категорије, они који су психофизички најспособнији међу регрутима и који су прошли безбедносне провере. Били су у рангу специјалаца. На терену, уз границу, када би се у патроли нашли сами, у случају потребе сами су доносили одлуке, укључујући и оне које се односе на употребу оружја.

„Живот и рад граничара на граници били су специфично војничко искуство. Били су потпуно аутономни, на караулама се спремала храна, међу њима су били кувари, болничари, механичари, водичи службених паса и друге специјалности”, објашњава Шљиванчанин, напомињући да им је највеће признање изјава генерала Владимира Лазаревића, команданта Приштинског корпуса, да је у граничаре имао највише поверења.

Милан Галовић, Политика